Osnovne prirodne vrednosti

- Jedna od poslednjih očuvanih bara na slatinama (solonjec i solončak) Vojvodine

- Prostor osobene biološke raznovrsnosti - jedinstveni panonski ekosistemi tipični za slane, muljevite bare i njihove povremeno isušene delove

- Jedno od najvažnijih i najosobenijih staništa ptica u Srbiji jer je mesto gnežđenja vrsta atipičnih za Panonsku niziju

- Jedinstvena selidbena stanica migratomih vrsta ptica i stanište ptica koje uživaju status prirodnih retkosti (sivi ždral, sabljarka, morski žalar, crvenonogi prudnik, vivak i dr.); registrovano je 203 vrsta ptica, od kojih trećina pripada gnezdaricama

- Najvažniji lokalitet selidbenog okupljanja sivog ždrala na jugu Panonske nizije i Balkanskom poluostrvu (5.000-10.000 jedinki u toku seoba)

- Specifična raritetna slatinasta vegetacija (jurčica, panonska jurčica - panonski endem, caklenjača - prirodna retkost, zajednica caklenjače i jurčice - jedini lokalitet u Vojvodini i Srbiji na kome raste caklenjača, vrsta uobičajena na maritimnim slatinama mediterana.

- Na reljefski uzdignutijim položajima se razvija livadsko - stepska vegetacija kontinentalnih slatina klase Festuco - Puccinellietea. U pitanju su povremeno potopljene, slane livade sa asocijacijama Puccinellietum limosae, Camphorosmetum annuae i Hordeetum hystricis. Javljaju se u vidu manjih oaza, u nizu, u kom asocijacija Puccinellietum limosae zauzima najvlažnija, a asocijacija Hordeetum hystricis najsuvlja područja.

Vrsta (Suaeda pannonica), panonska jurčica je panonski endem i nalazi se u Crvenoj knjizi flore Srbije, zajedno sa caklenjačom (Salicornia europaea), kao kritično ugroženi takson. Panonska jurčica je retka na području Slanog Kopova i njena populacija na ovom području je fragmentisana. Razvija se na nešto višim priobalnim delovima sa kojih se voda ranije povlači. Subpopulacija vrste 1999. godine se procenjuje, prema istraživanjima Boža, P. na nekoliko hiljada zrelih jedinki koje pokrivaju površinu od nekoliko ha Slanog Kopova. Ranijih godina je subpopulacija panonske jurčice bila veoma mala, svega stotinak nedovoljno razvijenih jedinki koje su slabo plodonosile, i na osnovu ovog podatka zaključuje se da fluktuacija brojnosti ove vrste varira iz godine u godinu u zavisnosti od vlažnosti staništa, pre svega od nivoa podzemnih voda.

Vrsta Suaeda maritima - Obična jurčica nakon prosušivanja se brzo širi po dnu Slanog jezera. Karakteriše se najkraćim i najkasnijim periodom javljanja na staništima koja su najbliža otvorenoj površini vode. Kada se voda povuče, ova vrsta prekriva veći deo dna. Graditelj je istoimene monokultume, monodominantne zajednice, ali je važnija kao jedan od edifikatora asocijacije Salicornieto - Suaedetum maritimae continentale koja je do sada zabeležena samo na Slanom Kopovu.

Vrsta (Salicornia europea) ceklenjača, bezlisna solnjača, se razvija u celom priobalnom pojasu akvatorije Slano Kopovo. Svojim populacijama na svojstven način prati povlačenje obalske linije. Gradi emerzne sastojine koje za opstanak iziskuju veliku vlažnost. Ova vrsta je značajna kao kritično ugrožen takson flore Srbije, obrađen u prvom tomu Crvene knjige flore Srbije. Ova jedina kontinentalna subpopulacija može da zauzme površinu od približno 10 ha i da gradi čiste ili mešovite sastojine sa Suaedapannonica, S.Maritima i Crypsis aculeata. Na Slanom Kopovu ostvaruje 100% nacionalne populacije.

Osnovne prirodne vrednosti

Od predstavnika vaskulame flore, samo Plantago schwarzenbergiana ima međunarodni značaj sa aspekta očuvanja globalnog biodiverziteta. Uključena je u Evropsku Crvenu listu endemičnih vaskularnih biljaka. Pored Plantago schwarzenbergiana, na Slanom Kopovu se nalaze još 3 Panonska endema: Suaeda pannonica, Aster pannonicus i Trifolium angulatum.

Od prirodnih retkosti Srbije u flori Slanog Kopova su zastupljene sledeće vrste: Plantago schwarzenbergiana, Suaeda pannonica, Salicornia europaea, Scilla autumnalis, Aster pannonicus, Sonchus palustris, Puccinelia limosa, Statice gmelini.

Slano kopovo je jedinstven primer specifičnog i osobenog vlažnog slatinskog staništa izuzetno retkog i ugroženog u pripadajućem biogeografskom regionu. Slano kopovo obezbeđuje stanište značajnom broju ranjivih, ugroženih i krajnje ugroženih vrsta i ekosistema u nestajanju. Ono obezbeđuje, stalno ili povremeno, opstanak velikom broju vrsta i njihovih životnih zajednica. Samo među pticama do sada je zabeleženo preko 210 vrsta (63% od ukupno poznatih vrsta u Vojvodini), dok je među sisarima utvrđeno prisustvo oko 25 vrsta. Na svetskoj Crvenoj listi ugroženih vrsta nalaze se sledeće vrste ptica koje povremeno ili stalno borave na području Slanog kopova: tankokljuna carska šljuka (Numenius tenuirostris), mala lisasta guska (Anser erytropus), guska crvenovoljka (Branta ruficollis), patka njorka (Aythya nyroca), beloglava patka (Oxyura leucocephala), orao krstaš (Aquila heliaca), belonokta vetruška (Falco naumanni), prdavac (Crex crex), velika droplja (Otis tarda), mali vranac (Phalacrocorca pygmaeus), orao belorepan (Haliaeetus albicilla).

Slano kopovo redovno svake godine obezbeđuje opstanak više desetina hiljada jedinki ptica močvarica, kako tokom perioda migracije tako i tokom reprodukcije ptica. Na prostranim vodenim površinama i okolnim poljima i utrinama, u periodima najintenzivnijeg prolaza ptica, redovno se čak u jednom danu zadržava do 20.000 primeraka raznih vrsta ptica vodenih staništa. Posebno se svojom brojnošću izdvajaju guske, patke, šljukarice, čaplje i grabljivice, koje se u ovom delu Vojvodine tradicionalno okupljaju u jesen i povremeno zimi u jatima od nekoliko hiljada primeraka, s tim što koriste i otvorene površine reke Tise i okolnih šaranskih ribnjaka.

Slano Kopovo je ranije bilo poznato po beloglavoj patki (Oxyura leucocephala). Ono se kao stanište ove vrste prvi put pominje 1953. godine, a 1962. je bilo registrovano zadnje gnežđenje. Iako je i dalje povremeno viđana, kao na primer 1980, ova vrsta se smatra izumrelom gnezdaricom. Sabljarke (Recurvirostra avosetta) se gnezde u brojnosti od 10 do najviše 40 parova, dok se tokom jesenje seobe okuplja 300 - 400 primeraka, što pred- stavlja najveću koncentraciju ove vrste u Srbiji.

Velika jata ždralova (Grus grus) redovno koriste plitku vodu jezera i okolnu depresiju za svoj noćni odmor. Ujedno ovo je glavno mesto selidbenog okupljanja ove vrste na prostorima Vojvodine. Zbog toga je Slano kopovo od neprocenjivog značaja za očuvanje gnezdilišne populacije sa severa, ali i mogućnosti ponovnog naseljavanja južnih staništa gde se ova vrsta nekada gnezdila. Tokom jesenje seobe procenjuje se da preko Slanog kopova uz određeno zadržavanje, prođe preko 15.000 ptica, što pre svega zavisi od klimatskih prilika. Ptice se danju zadržavaju po depresijama i poljima u širem području ponekad i po 4-5 km, daleko od Slanog kopova, gde se nalaze njihova glavna hranilišta. U sumrak se svi ždralovi u grupama vraćaju ka Slanom kopovu na noćenje.

Recurvirostra avosetta - sabljarka se gnezdi na samo nekoliko područja u Srbiji. Jedno od najznačajnijih gnezdilišta je upravo Slano Kopovo, sa 15-20 parova. Gnezda su smeštena na muljevitim i peskovitim sprudovima i obalama. Cesto se dešava da jaja budu popljavljena ili uništena od strane predatora. Karakteristično je sezonsko variranje brojnosti sa optimumom pri srednjem vodostaju. Tokom jesenje seobe, na Kopovu se okuplja do 300-400 jedinki, što predstavlja najveću brojnost ove vrste na našim prostorima.

Charadrius alexandrinus - morski žalarje ptica rasprostranjena u obalskom pojasu Sredozemnog i Crnog mora. Lokalno se gnezdi i unutar kopna u Spaniji, Turskoj, Panonskom i Pontskom basenu. Zapaženo je da brojnost populacije opada duž celog areala. Morski žalar je značajna gnezdarica Slanog Kopova sa aspekta nacionalne i međunarodne zaštite. Na Slanom Kopovu se gnezdi 10-20 parova.

Fauna sisara (Mammalia) je takođe jedna od temeljnih prirodnih vrednosti Slanog kopova. Ovo područje karakteriše prisustvo 25 vrsta sisara iz redova: Insectivora, Lagomorpha, Rodentia, Carnivora i Artiodactyla, s tim da nisu posebno istraživane i uključene vrste iz reda Chiroptera.

Na najzaslanjenijim delovima slatine oko samog korita Slanog kopova prisutne su vrste: šumska rovčica (Sorex araneus), mala rovčica (Sorex minutus), što predstavlja prvi nalaz male rovčice na slatinskim terenima, krtica (Talpa europaea), jež (Erinaceus concolor), poljska voluharica (Microtus arvalis), bizamski pacov (Ondatra zibethicus), stepski miš (Apodemus micropus), lisica (Vulpes vulpes) i lasica (Mustela nivalis). Područje Malog kopova - džombaste vegetacije nastanjuje i sve ređa vrsta, vodena voluharica (Arvicola terrestris), a na livadama na nešto višem terenu podzemna voluharica (Eitymys subterraneus). Na obrađenim površinama između kopova prisutne su vrste sisara tipične u agrobiocenozama kao što je hrčak (Cricetus cricetus), dok su u vrzinama uz polja i puteve, te uz sada već porušene napuštene salaše utvrđene vrste: baštenska rovčica (Crocidura suaveolens), poljska rovčica (Crocidura leucodom), patuljasti miš (Micromys minutus), prugasti miš (Apodemus agrarius) itd. Na severnom delu više obale kopova, na zaslanjenim pašnjacima prisutan je svakako najvažniji predstavnik sisara na ovom području tekunica (Spermophilus citellus), koja se nalazi na Crvenoj listi sisara sveta po IUCN kriterijumima. Ističe se takođe prisustvo običnog i stepskog tvora - Mustela putorius i Mustela eversmanni. Većina vrsta sisara registrovanih na ovom području od 2010. godine pripada strogo zaštićenim vrstama i zaštićene su zakonom (Lazić L., Stojanović V., Pavić D., Ivkov Džigurski A., Blažin N., 2008).

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je Prva Srpska Zemljoradnička Zadruga osnovana je u Vranjevu novembra 1909. godine.