Jedanaest tesno povezanih priča: Dojdoševa skela, „Jelena" — mala lađa, Eleg — Bači, Medenjačka skela i drugo, čine prozni paket pesnika Tomislava Kurbanjeva pod nazivom VREME SKELA.

Između niza prikladnih etiketa, koje bi se u procesu osvetljavanja teksta, mogle privesti samom rukopisu, valja istaći da je na prvom mestu reč o opisima jednog vremena čije je osnovno polazište Tisa, ta živa vodena tangenta, kojom su godinama skele prevozile ljude i njihove sudbine.

Naracijom u prvom licu Kurbanjev rasložnjava književnost nove privatnosti, iznoseći na čitalačko videlo svu onu uzburkanost osećanja i njihovih veza sa doživljajima čiji je smisaoni gabarit lociran oko sudbinske vezanosti čoveka i reke.

Iako, reka i motivi sa nje, nije novost u našoj i svetskoj književnosti, čak i u slovima njihovih subjektivnih i introvertnih senzibilnosti (i cenzura), mora se priznati da je Kurbanjev u posedu smisla da priču o reci elaborira i začini finim opisima. Njegove priče o skelama samo na momente probijaju dijalozi likova kakvi su Živa, Kristina...

Šteta je za ovaj rukopis što nema u sebi nešto više priče, kako bi se do kraja osmislila njegova knjiška funkcionalnost. No, i bez toga on funkcioniše u granicama korektnog proznog impulsa, lakog za čitanje i razumevanje.

Zoran M. Mandić

Umesto predgovora

Pesnicima Tise

SVIM skeledžijama, lađarima, alasima i pecarošima. Svim vodonošama i beračicama kupina. Svima koji su pesnici Tise bili poklanjam ovu apoteozu. A bojim se. Strah me je. Hoću li umeti, kao oni, tako lepo reči izgovoriti, a da Tisu ne povredim, lepotu da joj ne okrnjim, „Jelenu" — malu lađu da ne oštetim, čamac Eleg-Bačija da ne zaustavim. A hoću sve radosti i tuge koje su skeledžije prevezle sa jedne na drugu obalu Tise da zapamtim. Da zapamtim sva mesta što su pecaroši na Tisi napravili, a i sva ona mesta što su pecaroši napustili i što su u vrbak zarasla.

Hoću da upamtim sve šlepove što su Tisom prošli. I sve lađe što su Tisom plovile. Što su Tisu od izvora do ušća nizvodno vukle. Tisin cvet da prepričam. Da kažem: kako se iz života igrajući izlazi. Da sačuvam divlje kruške što smo na fišeke kupovali i neponovljivi ukus divljeg rogača, kojeg smo kao deca jeli i koji se na povetarac sa Tise osećao.

Da zapamtim sve oduške na zaleđenoj reci. Vidre, koje su s jeseni, noću, ribu krale.

Devojke što su Gradištem, žirovom šumom i mojom maštom šetale. Divne vrbe što su se ogrlicama od plavih zvezda kupina u letnje dane kitile. Mesec i mesečinu. Da sačuvam hladovinu ispod krošnji jablanova i tišinu uspavanog dana, raznobojno poljsko cveće i travu. Vlažni pesak obala. Život proveden na Tisi. Nebo zvezdano od zvezda zelenog lišća maja. Sve one koji su Tisu slikali i o Tisi pevali. Sve one koji su pesnici Tise bili i o Tisi sanjali. Sve nemire koji su ih po snovima proganjali.

Da zapamtim reku koja je sa mnom živela i disala. Reku, koja je mnoge gradove i polja opisala.

Da upamtim sve pecaroše, sve skeledžije i sve alase, sve njihove radosti i muke. Da ih zagrlim sve odjednom, bar toliko da mogu da raširim ruke.

Možda će mnogi trenuci u srcu i životu da posive, poumiraće mnoge godine, ali će tragovi ostati da žive.

S ljubavlju,

Tomislav Kurbanjev