OSEĆAM da mi je srce obala na koju se „Jelena" - mala lađa nasukala. Istina, zaplovi ponekad, kao nekad, prevozeći putnike od Novog do Starog Bečeja (Bečeja). Sirenom, kojom bi se rano jutrom oglašavala, opominjala bi putnike da požure.

Đaci sa torbama, piljarice sa cegerima opletenim od vrbovog pruća, lakiranim i oplemenjenim nekim detaljima, nanetim uljanom, ili kako se onda govorilo, masnom farbom, zanatlije sa velikim kožnim koferima punim espapa, sedeli su u deregliji, dremali ili razmišljali o pijaci i povratku.

A „Jelena", kao da nije prevozila putnike, ljude, već samo njihove radosti i tuge. Težak je to espap, ali ga je ona strpljivo nosila, čas uzvodno, čas nizvodno, ne birajući ni vreme ni ćud reke.

S proleća, kad zeleni pojas vrba i jablanova počne da lista, pa i obale i reka dobiju zelenu boju mladog lišća i radost putnika je veća i razigranija. S jeseni, kad opada lišče, kad se oblaci nadviju nad rekom i šumom, voda posivi pa je i raspoloženje putnika u tom tonu. A „Jelena" plovi bez obzira na vreme. Jedino, kad se reka uspava i dobije beli most od leda, „Jelena" ode u zimovnik i tamo čeka da topli vetrovi reku probude.

Plovila je „Jelena" četiri-pet puta dnevno, a ponekad i osam. Ujutro rano i uveče kasno. Kupači leti, a alasi s jeseni su po njoj merili vreme. Retko je ko bio prevaren.

U malom improvizovanom pristaništu, koje to i nije bilo jer, u njemu, sem daske na obali ničega i nije bilo. Jedino je u Starom Bečeju (Bečeju) bila zgrada Kapetanije i jedna drvena baraka podeljena na dva dela. U jednom je stariji Imre cepkao drva za loženje, a u drugom su se putnici sklanjali od vetra i kiše. Među putnicima najnestrpljiviji su bili đaci. Čekali su „Jelenu", a i njenu posadu na čelu sa kapetanom - Mladenom koga su zvali čika-Mlađa. Na pristaništu su bila i dva kolca koja su služila kao bitve. Kad „Jelena" uplovi u pristanište, na njenom pramcu se pojavi čika-Mlađa, korpulentan čovek, jakih mišica, debelih obraza, donjem usnom debelom i opuštenom, stomakom, veoma je ličio na Badžu iz crtanih filmova „Popaj". Međutim, veoma dobar čovek. Voleo je da se šali. Naročito je to rado činio sa nama đacima. Često je, dok je „Jelena" pristajala, uzimao uže i sa pramca ga bacao na onaj kolac, koji je „izigravao" bitvu. Dok je on vitlao to uže mi smo vikali: „Aaaaaaa!", a on promašivao. Onda je uže vraćao na pramac i iz cuga nabacivao na kolac napravljenu omču. Opet je bilo ono: „Aaaaa!", ali sad u njegovu čast. On se smejao što nas je uverio da on kad god hoće može iz prve da nabaci uže na kolac. Joži i mlađi Imre su se starali o dasci i drugim sitnicama.

Gosti pristaništa su bili fijakeristi sa njihovim fijakerima, koji su putnike sa težim prtljazima prevozili od pristaništa do željezničke stanice. U pauzi, dok su čekali lađicu, fijakeristi su na svojim fijakerima dremali, a konji sve više zavlačili svoje gubice u jutane zobnice, skupljajući poslednja zrna sa njihovog dna. I baš su oni, fijakeri prvi odustali. Bili su sve ređi, dok konačno, nisu sasvim nestali.

Pristaništa su opustela. Sem jesenjih kiša i letnjih žega, dođu proleća i pristaništa pokriju zelenilom i zime koje ga ledom okuju.

Kad krenem prema Tisi i vetar se jače oglasi, čini mi se da me to sirena sa „Jelene" - male lađe, opominje, da kao nekad, kad sam bio đak, požurim.

Tomislav Kurbanjev