...vreme skela...

Plavi svitac

У ЗНАК СЕЋАЊА

ПЕСНИКУ

ТОМИСЛАВУ КУРБАЊЕВУ

Свим скелеџијама, лађарима, аласима и пецарошима, свим водоношама и берачицама купина, свим песницима Тисе, поклањам ово сећање на песника Томислава Курбањева.

Бојим се само да не погазим дату реч, да нећу писати слово посмртно, јер наш песник није умро, он нам је само показао како се из живота играјући излази и како, када многи тренуци у срцу и животу посиве, трагови остају да живе: девојке што су жировом шумом и његовом маштом шетале, врбе што су се огрлицама од плавих звезда купина у летње дане китиле, тиски цвет, дивље крушке и непоновљиви укус дивљег рогача, шлепови и лађе што су Тисом пловиле и тишина успаваног дана.

Рођен је у овом крају, где људи славе обична славља, кад жита понесу и виногради роде, где свака реч има топлину уздравице, а срце му је било као чаша, увек пуно љубави, растанака и добродошлице. Безброј је пута орао њиву, бацајући сан, уместо сена у јасле гладним коњима и оклевао да оде заувек, јер нигде пролеће нема толико лепоте, као на обали Тисе.

Оставио нам је у аманет мудрост живљења, да осмехом прикријеш бол док срце тишином плаче и жељу да може бар толико да рашири руке и загрли одједном све скелеџије, пецароше, аласе и песнике, све њихове радости и муке.

Оставио нам је своје речи, које ево, данас користим исписујући ово сећање.

„Јутро полако гаси свице, а он стоји са Тисом лицем у лице, запљускује га пролеће рано, што је на песку записано“.

Бојим се да нећу умети, као он, тако лепо да изаберем речи, а да му Тису не повредим, лепоту да јој не окрњим, „Јелену“ малу лађу да не оштетим.

Да ли ћу се сетити свих радости и туга које су скелеџије превозиле са једне на другу обалу Тисе и да ли ћу пронаћи сва она тајна места што су у врбак зарасла.

Славица Ковачев