О
роману „Тамнице"
Роман
Тамнице носи имена двојице писаца: једног, који је завршио живот
управо у часу кад је стављао последње потезе на то дело, које
као да у свом симболичном наслову наслућује трагичан крај свога
ствараоца, у јези тамнице-логора на Бањици; и другог, који је
торзу недовршеног дела давао последњи облик (уколико се то могло
без друга и сарадника) и који га је сачувао да не пропадне у
метежу и бунилу окупације, кад се човек и свесно и несвесно
ослобађао свега непотребног и опасног. Нашавши се првих дана
после државног слома у Новом Саду (где сам га последњи пут видео),
Милоје Чиплић пошао је судбоносно, негде маја месеца 1941 године,
у Београд, где је са својим пријатељем, Љубишом Јоцићем,
приступио раду на роману, који је приказивао доба рушења некада
моћне царевине и живот једног друштва које је неопозиво силазило
с историске позорнице. И управо онда кад су с јесени 1941 године
настајала последња поглавља овог дела, једног тмурног
октобарског јутра (кад су нам и сунчани дани били преливени
пеленом и стрепњом), Милоје Чиплић пошао је на радни састанак са
својим другом, али није стигао на одређено место, јер су га на
улици препознали жбири тајне полиције (а знали су га већ пре
тога као левичара и револуционара), одвели га у логор, а одмах
затим и на губилиште...
Роман Тамнице
су, дакле, заједничко дело, у којем је тешко или немогуће
препознавати или раздвајати ставове или одељке који припадају
једном, а који другом писцу. Али се може рећи ово: и један и
други писац имали су већ пре рата израђену и своју физиономију.
Док је Љ. Јоцић показивао наклоност према модернистичким и
надреалистичким струјама са Запада, према апстрактним и новим
облицима уметности, дотле је Милоје Чиплић, и поред извесног
афинитета који га је вукао према Љубиши Јоцићу управо због
наведених преокупација, имао у својој основи нешто друго, што га
је знатно диференцирало од његова књижевног сапутника: био је то
дар реалистичког приказивања живота, како и колико га је видео и
доживео у току свог релативно кратког, а ипак садржајног, па и
бурног живота. То се види и у овом роману: и тематиком, и грађом,
реалистичким начином приказивања, овај роман веже се за
приповедачки метод Милоја Чиплића, на што упућује и интимно
познавање војвођанске средине. Међутим, књижевно обликовање
целине романа вероватно је повезано за много веће књижевно
искуство Љ. Јоцића. Треба притом водити рачуна о томе да се
Чиплић већ одавно бавио мишљу о писању једног већег романа из
живота војвођанског друштва, да је у том смислу већ објавио неке
покушаје, фрагменте, па и приповетке, које се тематиком, па чак
и неким личностима, наслањају на овај роман. Таква му је, на
пример, приповетка Новембар (објављена у Војвођанском зборнику,
1939), где је дата слика банатске паланке пред слом
Аустро-Угарске 1918 године. Заиста, Чиплић је умео да дочара ону
атмосферу која је владала у владајућем слоју бечејског друштва у
тренутку кад су се ломили фронтови и кад се наслућивала стихиска
провала незадовољства једне изгладнеле војске у повлачењу и
распадању и ратним недаћама изможденог становништва. Управо та
приповетка наговештава друштвену панораму која ће се отворити
пред нама у овом роману: бечејско „елитно" друштво, повезано
породичним и друштвеним односима с околним спахијама, који имају
своје изданке и у паланци, и ту зраче, ако већ то не могу у
Пешти или царском Бечу... Ту, као да у породици учитеља Белића
можемо да наслутимо и родну кућу Милоја Чиплића...
Тема романа,
који ће бити широко огледало живота у Војводини, присно је,
дакле, везана за родни крај Милоја Чиплића, за његово детињство
и младост, проведене у градићу на Тиси, који је постао, још у
ранија времена, главно житарско трговишта, „колевка бечејских
житарских трговаца", „легло Сисањијева, Дадина и Кирјакова
благостања и господства, толико чувеног у прошлости..."; —
дакако, у оној аустроугарској прошлости у току XIX века, у доба
све веће концентрације капитала у рукама малог броја људи и
постепеног опадања снаге и моћи српске грађанске класе, која је,
у ранијим временима, компактна и сједињена, била носилац
национално-политичке свести и напредних тежња свога времена. А
поткрај века и на почетку овога, она је све мање борбена,
пркосна и опорбена из милетићевске ере, а све више, у својим
врховима, помађарена, ренегатска, опчињена сјајем мађарског
племства, тако да је песник Војводине с правом исказивао своје
прекоре и згражање:
Згазила си наук Доситеја свога,
и борбену трубу свог Барда и Ђуре;
једва муцаш српски уз лајање дога.
Рађаш прозелите и карикатуре.
Кукавичлук крстиш политиком ума;
а ко себе прода и палате зида,
твоја га Абдера развлачи за кума!
— Војводино стара, зар ти немаш стида?
(В. Петровић, Војводино стара, зар ти немаш
стида?)
Обогаћени
очеви куповали су мађарске племићке и баронске титуле, њихови
синови и кћери учили су у Пешти и Бечу, немилице трошили новац
који се стварао из муке и зноја на банатској равници, а притом
усисавали у себе дух који је био стран њиховој матери земљи. "Уз
њих су се пропињали на прсте и, у свакој прилици, приправно и
снисходљиво сагибали шију припадници паланачке интелигенције и
ботатијег грађанства, издижући се гордо изнад остале аморфне
масе српског становништва. А шта мари што су (Гега и толики
други) били чанколизи мађарске и српске господе?!...
Ето, тај живот
и свет обухвата овај роман. Широку банатску равницу, оивичену
Тисом и ритовима, на једној, и недогледним хоризонтом, на другој
страни; спахилуке мађарских грофова и барона, Карачоњија и
Рохонција, племића од Ивановича и др. Њихова непрегледна имања с
хиљадама јутара плодне банатске земље, где роди најбоља пшеница,
с каштељима, економијама, пустарама и салашима, с мноштвом људи
на њима — господарима, надгледницима (као што је Дика Малагурски
на Ивановичеву имању) и њиховим породицама и кћерима, почесто
господским милосницама, — са слугама, бирошима и надничарима.
Господари су једном ногом и у вароши — носе их тамо кочије с
виловитим коњима — ту су им банке и штедионице, пословни и кућни
пријатељи, зимске резиденције, кад чамотиња падне на банатску
равницу и њихове каштеље. Ту им праве друштво адвокати, банкари
из штедионице, лекари и све оно што чини цвет паланачке
интелигенције и што сматра за највећу част да се некако припоји
уз горњи слој тог елитног друштва...
Наравно, то
друштво је и временски условљено... То је доба пред Први светски
рат, доба пустог расипања новца и живота на великој нози, у
обема престоницама, гозба по каштељима, коњских и касачких трка,
на које долазе врхови мађарског друштва, па чак и
престолонаследник, а на којима суделују и грла племените
банатске и бачке господе. Велики су то догађаји!... А у
банатској паланци дотле одмиче живот — у пословима, богаћењу,
картању, сплеткама... одмиче живот и на спахилуку, где је
надгледник, ишпан, Дика круто вртео штапом изнад погрбљених леђа
слугу и надничара, а притом мислио како ће да спреми кћер као
милосницу господару Ивановичу... А онда је одједном, као гром,
ту идилу пресекао пуцањ у Сарајеву и царски проглас
мобилизације. Одонда се постепено мењао начин живота и у
каштељу, и на салашу, и у варошици, где су угледни људи и жене
посведочавали своје „родољупство" — уписивали ратне зајмове,
неговали рањенике, истицали ратне успехе; на мапама у излозима,
као, у свему неуморни, књижар Гега, итд... Па ипак, распад
царевине није се могао зауставити; трошна зграда се све више
ронила и дробила, све више се показивало труло и распарано
наличје дотрајале творевине. Фронтови су се помицали напред и
натраг, расуло је бивало све веће, глад је покуцала на врата
некада богате земље; тамо негде, у Русији, била је револуција,
на бојним линијама војници су се братимили с непријатељем, њихов
ратни морал је неповратно ослабио, тако да је по шумама, селима
и градским периферијама било све више дезертера, који ни за живу
главу неће више на фронт... У Војводини су то „логоши", у другим
нашим крајевима „зеленокадераши", а негде их је песма певала и
као „комите". Свуда је то исти лик, ратним грозотама
деморалисаног, војника, како га је окарактерисао Крлежа у
објашњењима уз
Хрватског бога Марса:
„Поједине војне јединице јављале су све више
војних бјегунаца, и та маса дезертера лутала је безглаво по
шумама, по болницама, по провинцијалним малим гарнизонима, зрела
да се јави као протест и побуна најширих гомила, којима се
бесмисао хабзбуршког рата објаснио потпуно. Да их поведе, није
било никога ..."
„Све су болнице врвјеле мародерима и
симулантима..., сви су возови личили онај из
Хрватске рапсодије,
а по касарнама јављало се очито, гласно,
дезертистичко расположење, које је често попримало облике
крвавих, драматских сукоба..."
Један од тих
логораша, зеленокадераша, јесте и један од главних
јунака овог романа — Маринко Перић, који ће логорски
живот продужити и онда кад више нема ни
рата ни царске војске — он више не може
да се врати у колотечину нормалног живота.
Ту је већ нит овог романа прешла у спој завршни, трећи
део. Кад је дошла српска ослободилачка
војска, у градићу на Тиси настала је брза преоријентација
„родољубаца", а по салашима завладало је пусто беснило и освета
оних који су деценијама и вековима тлачени и угњетавани. Но
ускоро је настао период уносних послова око деобе и распарчавања
секвестрираних имања, разне афере и корупцију. И ту се затварају
видици Чиплић— Јоцићева романа. Немирно и ужурбано дат је тај
крај романа; да ли је он требало да има и даље перспективе? То
је тешко наслутити. Такав какав је, он обухвата једно доба и
једно друштво — његово трајање и битисање уочи и за време рата,
и његов крај после рата ...
Писци су у
овом широком врeменском и друштвеном оквиру дали читаву галерију
лица и личности, које ту напросто врве, преплићу се у својим
интересима, сударају и сукобљавају. То показује колико је снажна
била њихова тежња да што шире и свостраније захвате живот, да га
прикажу у његовим разноврсним и разноликим процесима и видовима.
Крајњи циљ као да им је био да истакну како је човеку у тим
друштвеним сферама било тешко, како су му тегобни друштвени
окови које је морао да носи у том кастински сложеном и
степенованом поретку. Тамнице и носе свој назив по томо што желе
да покажу како је човек — прави човек — био утамничен у Аустрији,
но исто тако и у новој држави, јер су у њој узели кормило у руке
они који су најбоље умели да праве послове, корупционаши и
афераши, а не они који су били жедни правде. И пре и после рата
утамничавао је исти друштвени систем — спахије, банкари,
адвокати, који су имали своје пипке у свим пословима, који су
десетостручили хиљаде јутара добре банатске и бачке земље,
делили је кад је пала под секвестар, а својим оданим помоћницима
и слугама добацивали тек понеку мрвицу са својих богатих трпеза,
како су пролазили ишпани Малагурски, учитељи Белићи и др. А има
ли кога да устаје и буни се против тог, очигледно неправедног,
поретка ствари? У благим облицима, чине то најпре, усамљено,
понеки од синова и кћери спахиских, школовани на страни, који се
извесним схватањима, хуманијим, људскијим, разликују од својих
очева, али су далеко од неког одлучног дела. У драстичном, пак,
облику то је Маринко, који од салашког свињара постаје џокеј,
који потом из љубоморе и освете убија барона, касније од војника
постаје логош, да би на крају завршио као одметник од власти.
Само, он не може бити носилац неке идеје, а посебно идеје
социјалне правде, јер му недостаје изграђен унутрашњи живот,
дубље мотивисана психологија. Његов револт и побуна против
господара, ако их и прихватимо као такве, дело су инстинкта и
самоодбране; у њему и не можемо тражити нека сложенија осећања,
неке мисли и идеје. Он реагује од првог маха — око за око, зуб
за зуб! Ако је његово поступање као џокеја, војника и логоша
некако и вероватно и оправдано, за оно даље одметање од власти,
кад се све смирило, нема више оправдања. Њега није погодила нека
неправда у.новој држави, а за старо — он се осветио и наплатио.
Међутим, он постаје пљачкаш и друмски разбојник. У Олбрахтову
роману о поткарпатском хајдуку Николи Шухају имамо сличан развој:
од дезертера, зеленокадераша до хајдука, али ту је мотив
друкчији, дубљи: Шухаја је у шуму отерала глад, али не само
његова, него и читавог села, краја; зато га је народна машта
увила у легенду: „узимао је богатима, сиромашнима давао, а
убијао је једино у самоодбрани или из праведне освете"; и управо
та легенда показује како је он био оличење тежња поткарпатског
народа, како се својом судбином уздиже до фигуре трагичног
јунака. А Маринко Перић то није; он је сиров и нагонски човек
који граби живот обема шакама, отима га где то само може. Он у
себи нема нимало трагичности; његова погибија је сасвим нормална,
јер је он социјално штетна јединка. Ни његов однос према Вити
Малагурској није довољно психолошки образложен; на неким местима,
Маринко говори као школован младић са сложенијим ду-шевним
животом, бираним речником, а то не одговара салашком слузи, који
је растао уз свиње. Исто тако, није дубље рађен лик госпођице
Малагурске, која свира на клавиру боље него спахијина кћерка,
која свирањем забавља госте, а овамо води љубав с бившим
свињаром; после тога ће од господарове милоснице постати
Маринкова, па онда јавна и свачија ... То је исувише редак и
изузетан случај, недовољно типичан за војвођанску средину; такве
госпођице су се добро удавале, биле добре партије за оне који их
иначе нису били достојни, али нису тонуле у такав глиб као што
је то било с Витом...
Очигледно, о
овом прозном делу, без правог главног јунака и без идеје за коју
би се тај јунак борио и гинуо или побеђивао, тешко је и говорити
као о роману у правом смислу те речи. Тамнице су више хроника
него заокружен роман, који има своју драматски степеновану радњу,
сукобе и сударе, из којих произлази драматски пад. Т а м н и ц е
су у првом реду нарација, приповедање о људима и догађајима у
дужем временском периоду, дакле, хроника, у којој је могуће да
она богата галерија личности, која се проплиће кроз причање,
добије на свом месту одговарајући удео у општем току догађаја.
То и јесте главно обележје овако замишљене слике друштвеног
живота: она има своју ширину, размакнуту периферију од центра
радње, али нема дубину — психолошку, уметничку, стилску. Све је
дато у разливеној епској нарацији, с овлашно и често стереотипно
датим карактеристикама, без психолошког удубљивања и сен-чења, с
малим спектром боја на палети — оне су сведене на две три —
белу,сиву, црну. У журби да што више исприповедају, писци се
нису задржавали на сликању личности; зато оне и немају
изразитијег рељефа, не остају у памћењу као ликови с типским
особинама људским. За такав поступак, младим писцима недостајао
је дубљи аналитички дар и смисао за стрпљиво цизелирање; многе
ствари су остале само набачене, стилски необрађене и, како је
било речено у једном реферату о овом делу, о његовим личностима:
оне су „недовољно сликане: испричано је шта им се дешава и шта
им се дешавало, али како, зашто, шта оне саме притом осећају,
мисле, како пате и шта, сањају, — то читаоцу остаје прилично
нејасно, до краја" (М. Лесковац).
Но и поред
свих тих мана и недостатака, разумљивих кад се узму у обзир
услови под којима је дело настајало, Тамнице су занимљиво
литерарно дело, занимљива лектира. Оне се читају лако и с
напрегнутом пажњом; тема њихова је занимљива, сектор живота који
пред нама отварају — исто тако. Ако нису сувише уверљиве слике
из живота спахија, што је писцима било неприступачно и далеко, а
оно се слика малограђанског живота, слика живота у панонској
паланци, истиче шаренилом својих боја и истинитошћу. Има ту
добрих запажања о људима и њиховим променљивим бојама у
појединим епохама. По-текао из те средине, Милоје Чиплић је ту
средину најприсније осећао, те је, свакако, и у њезину
приказивању најживље суделовао.
Мерећи овако
на драм лозитивне и негативне особине дела које је пред нама, не
смемо никако губити из вида да је оно заправо торзо, да, писци
нису могли дати завршне и дефинитивне потезе, да је стварано у
грозници и журби, под нарочитим условима које је наметала
немачка окупација. А она се судбински надвила и над ово дело и
над писца који му је давао и удахњивао живот; она га је и
отргнула од њега. Зато се морамо задовољити с оним што је остало;
мислим да то није мало, да вреди да се чита и да се читалац
замисли над оним што је у Тамнмцама садржано.
Др
Крешимир Георгијевић
