Ко је и како припремио за штампу недовршене „Тамнице"

Милоје Чиплић и Љубиша Јоцић писали су роман „Тамнице" августа и септембра 1941. године. Овом приликом и на овом месту не желим да сведочим о њиховој изврсној сарадњи при писању ове књиге у стравичним ратним условима када се сваки тренутак живео пренапрегнутим бићем, што једино и објашњава да је књига могла настати за свега два месеца. Жеља ми је једино да информишем да су Милоје Чиплић и Љубиша Јоцић претпоследњи одељак „Тамнице" завришли 1. октобра 1941. године и договорили се да последњи одељак напишу сутрадан, 2. октобра. Тиме би била завршена прва верзија романа, коју нису сматрали коначном. Међутим, 2. октобра ујутро, на путу ка Љубишином стану, Милоје је ухапшен и после петнаест дана, 17. октобра, стрељан у Јајинцима код Београда. Рукопис „Тамница", онаква како се затекао на дан Милојевог хапшења, сачуван је током рата. После завршетка рата, оценили смо да, иако недовршен, рукопис „Тамница" представља неоспорну књижевну вредност и одлучили да га уз претходну редакцију понудимо за објављивање, утолико пре што Љубиша Јоцић није желео да сам даље обрађује рукопис из бојазни да би тиме умаљио Милојев удео у роману. Редакцију ,,Тамница" извршио је књижевник Богдан Чиплић, Милојев брат. Богдан Чиплић је написао и завршетак романа, који износи непуне две странице текста. Према томе, констатација др. Крешимира Георгијевића у предговору „Тамница", који је објављен и у овом издању, да је други аутор, то јест Љубиша Јоцић, торзу недовршеног дела давао последњи облик", вероватно је резултат његове логичне претпоставке. Заиста, нема ничег природнијег од претпоставке да је преживели аутор довршио заједничко дело. Тако би се, можда, и догодило да Милојев друг у писању није био Љубиша Јоцић. Одбијањем да мења оно што су заједно написали, Љубиша је желео да погинулом другу искаже поштовање и призиање за оно што је у „Тамнмце" унео.

У Институту за књижевност и уметност у Београду постоје две белешке о томе како су писане и за штампу приређене „Тамнице". Једну белешку написали смо заједно Љубиша Јоцић и ја, а другу Богдан Чиплић.

Богданка Малешев