Pavle Janković - Šole rođen je 19.01.1939. godine u Novom Bečeju. Bio je član Društva književnika Vojvodine. Pisao je isključivo poeziju za decu i aforizme. Objavljivao u listovima, časopisima i emisijama radio-stanica. Pesme su mu u Antologiji vojvođanske poezije za decu štampane na makedonskom jeziku. Prevođen je na mađarski, turski, rumunski, makedonski i albanski jezik. Dela: Srebrna prašina, Ko bi rek`o, Gorski smeško, Koštica, koža za dvoje...

I rodih se ja

Sve je to počelo još pre rata u Novom Bečeju čiji su žitelji toliko voleli reku Tisu da su joj iskopali novo korito da bi tekla odmah ispred prvih kuća njihovog gradića. Time su, jednim udarcem, postigli tri trajne istorijske vrednosti. Prvo, Banat je, samo na tom delu, sa obe strane ove reke. Bačka počinje tek tamo daleko iza starog korita Tise koju su prozvali Mrtva Tisa. Drugo, između Tise i Mrtve Tise stvorili su Biserno ostrvo sa vinogradima od čijeg se grožđa, sa loze donete iz Afrike, jedino tu dobija čuveno carsko vino Krokan. I treće, po meni najvažnije, stovrili su sve uslove da se rodim u gradiću kraj reke i zavolim je za čitav život. Otuda su za mene sve reke sveta samo varijante Tise, a sva mora samo razni vidovi ove reke kada nabuja i prelije se izvan svog korita. Novi Bečej od vajkada ima jake bedeme i nasipe koji služe da sa njih bezbedno i zaljubljeno gledamo svoju reku koja, pored Jang Cenk Janga, jedina toliko CVETA. Sa njenog dna i obala izranjaju larve iz čijih košuljica po leću milioni čudesnih rečnih vilinih konjica da se vole i žive samo jedan dan. Oni se zovu Tiski Cvet. U takvom mestu i sa takvim žiteljima ni ja se nisam mogao roditi sasvim obično.

Sve je počelo tačno 19. januara, na Bogojavljenje, godine 1939. u 11 časova i 30 minuta. Pola sata pre ručka, kako je i red, i tek pola sata nakon rođenja moga brata Dušana kada sam izgubio svaku nadu da će se vratiti. Šta sam najzad i mogao, onako usamljen, posle druženja sa njim punih sedam meseci - iako sam znao da do rođenja imam pravo još na dva meseca bezbrižnosti.

Odlučujuća je bila prevelika emotivnost moga brata Dušana, jer smo znali da nas mama Tina (Otilija) i tata Bogdan željno očekuju. Zar sam, u takvim okolnostima, i ja mogao da ispoljim i trunku bezosećajnosti prema rođenim roditeljima.

Odigravalo se to u kući broj 12 u ulici koja je tada nosila ime Cara Dušana, po kojoj moj brat nije dobio ime, već po kumu Dušanu Radivojeviću.

„Sad, šta je - tu je", pomislio sam i krenuo.

Prvi sa kim sam se sreo bio je lekar Spajić. Onako bez iskustva, uspaničio sam se na pomisao da na svetu postoje samo muškarci. Onda ugledam babicu Kristinu I lakne mi. Majku i oca sam odmah prepoznao po radosnom osmehu, a brata prvi put i čuo pa sam mu se odmah javio, ispuštajući neke glasove za koje sam kasnije saznao da je plač. Ostali su bili zabrinutih lica.

Kada smo se moj pola sata stariji brat i ja rodili kao blizanci od sedam meseci, ni mesni lekar Spajić, ni apotekar Gulović nisu verovali da ćemo preživeti.

Onako plave i nikakve zamotali su nas u vatu između tri flaše s mlakom vodom koje su stalno menjali. To je bila najsavremenija oprema, u to vreme i u mom mestu, za spašavanje nedonoščadi.

„Dakle, to je svet", zaključio sam a da i nisam bio svestan da od samog rođenja prisustvujem predstavi koja se mogla kobno završiti po mog dedu Pavla.

Otac Bogdan je hteo da nam da imena, kao iz narodne pesme. Predrag i Nenad. Da se zna da smo blizanci, braća.

Deda ni da čuje. Moj brat će morati, odlučio je on, da nosi njegovo ime. Bio je živahniji, a i prvo dete, pa makar sa pola sata prednosti.

Brat mi onda počne naglo da plavi, a na usta mu udari pena. Sav se zgrčio.

Ja živnuo. Nekako se bolje osećam, a sve sam i manje plav. Tad sam odlučio da preživim u inat dedi koji je više nade polagao u brata.

Gleda Spajić u mog brata, pa zavrti glavom. Malo posle to uradi i Gulović.

Deda gleda čas u jednog, čas u drugog. Smrači se. Vidi i sam: loše je tipovao.

A ja za inat, sve življi i življi. Pa od besa sav pocrvenim.

Ono malo krvi u sebi nateram u lice i one delove tela koji su mi virili iz vate. Pa se još i počnem mrdati.

Tu prvi put pokažem snagu svoje volje.

Dedu to dotuče.

Jasno vidi: prevario se.

-Ovaj će nositi moje ime - reče ocu i pokaza na mene.

Ocu prekipi:

-Kako možete! - ljutito primeti. - To su moji sinovi.

Sad bih ja opet da poplavim ali još nisam mogao toliko da vladam svojim telom.

-On, ili ću se obesiti! - deda je bio jasan i nedvosmislen.

Da sam mogao, kleknuo bih pred oca da pusti dedu da se obesi. Još nikada nisam video obešenog dedu. Samo, nemam snage. Nije ni čudo, žurio sam da što pre vidim ovaj svet pa poranio, poveden bratom, čitava dva meseca.

Znam tačno šta bih rekao ocu. Samo ne umem.

-Pa, obesi se! - kao da me čuje, odgovori mu otac.

Deda izađe.

Bio sam u nedoumici: hoće li me izneti da vidim prizor. Hoće, smirim se, deda mi se veša samo jednom. Osluškujem. Nije stao odmah tu, iza vrata, već mu čujem korake kako odmiče prema špajzu.

Znam po naslednim osobinama da u špajzu vise šunke I kobasice na jakim palicama koje se, opet, sasvim čvrsto kukama drže za tavanicu. To je, znači!

Deda opet, iskusniji od mene, misli drugačije. I on se uputio prema tim palicama I kukama ali razmišlja: uže će staviti na kraj palice. Kad skoči sa stolice-palica će skliznuti i njemu ništa.

Sve je tako deda i uradio.

Popeo se na stolicu, stavio štranjku oko vrata i vezao je za jedan kraj palice. Uporan je bio pa je i skočio sa stolice koja se preturila uz veliku buku limenih kanti.

Samo, palica nije skliznula već joj se drugi kraj preprečio na tavanici.

Uplašeni bukom, otrče otac, Spajić i Gulović do špajza.

Kad tamo: deda u samrtnom ropcu trza nogama. Iskolačio oči pa mu došle kao dešnjak u česnici.

Brže - bolje odseku uže.

Tako meni ostanu i deda i njegovo ime.

…

Pišem ovo 6. aprila 1991. godine u prepunoj kući moje razdragane majke u Novom Bečeju, kraj same obale Tise, slušajući njene talase. Radostan što imam šestoro dece: Bogdanku, Aleksandru, Bogdana, Jelenu, Dušana i Sanju, a od Bogdanke troje unučica: Dorda, Alekseja I Nastasju.

I zamislite, za dva meseca - u prvoj polovini juna očekujem sedmo i osmo dete - svoje blizance.

Da je živ, moj otac Bogdan bi, pored mene, bio najsrećniji čovek na svetu.

Pavle Janković - Šole

je pesnik koji se ne nameće mališanima, koji ne docira, ne pozajmljuje trikove iz arsenala pseudodečje poezije, ali ne upada ni u greške suvoparne staroškolske pedagogije. On s decom ćaska, otkrivajući im nova značenja pojmova i objekata koji ih okružuju, da bi ih na vešt način doveo do one tačke od koje dalje mašta kreće kud je snovi vode. Iz suženih urbanih dimenzija svakodnevice on ih mami u prave, prirodne prostore, otkrivajući im zaboravljenu simboliku prirode, ili mogućnosti da nešto funkcionalno postane i predmet igre, uvodeći ih u one sfere nadrealnog, koje su u detinjstvu čovečanstva bile sastavni deo nepragmatične svakodnevice. Iz sveta informacija vraća ih u svet u kome se i pitanja i odgovori nalaze u čoveku samom, onom čoveku kome ne smeta relativnost otkrivenih istina, ali mu smeta nasilje poistinjenih relativnosti.

Dete, u kome je geneza dominantan proces, metodologija obrazovanja pokušava da razvije afinitete za prihvatanje konvencija civilizacije na agenetski, apstraktni način. Dete na to dugo reaguje odbijanjem da izađe iz svog biološkog identiteta. Pavle Janković - Šole u svojim pesmama iz sveta na kockice pronalazi drukčije rešenje. On peva o brojevima, objašnjava ih deci kao pojmove kojima je izmislio genezu. To su mini-bajke o poreklu bolje od bilo koje mnemotehnike. Broj počinje da živi, matematičke operacije dobijaju životna svojstva, a malim radoznalcima je unapred odgovoreno na samo naizgled besmislena pitanja, kao što je na primer: "Zašto je šest - šest?"

Pavle Janković - Šole je imao na umu i potrebu da stihovi budu kratki i pamtljivi. Njegova metrika je znalački prilagođena uzrastu njegovih čitalaca.

Tomislav Ketig