Osnovni podaci

Rođen sam 8. septembra 1917. godine u Kumanu u srednje-imućnoj zemljoradničkoj porodici. Moj otac Boško Mečkić i majka Zorka rođena Kišprdilo iz Melenaca imali su tridesetak jutara zemlje. Otac se nije zadovoljavao samo prihodima koje je „odbacivala“ zemlja, već je u svojim mlađim danima trgovao sa stokom, pšenicom, imao mlekaru, vršalice, motornu krunjaču i tako stvorio uslove da uveća svoje zemljišne posede. Kupio je u Novom Bečeju, u neposrednoj blizini varošice, salaš sa 50 jutara zemlje 1927. godine, a cela porodica se preselila iz Kumana u Novi Bečej, odmah po završetku moje osnovne škole, u leto, 1928. godine.

Otac je u Novom Bečeju, pored zemlje, držao u vlasništvu novu vršalicu i traktor, imao odličan vinograd (dva jutra – 9.000 čokoti) i ubrzo je stvorio sredstva da mom bratu, svom starijem sinu, Svetoliku, 1933. godine otvori, na najlepšem mestu, na glavnoj ulici Novog Bečeja, mesarsku radnju, kao i da 1938. godine ćerki, mojoj sestri Ivanki, da miraz u iznosu od 100.000 dinara, što je bilo ravno 10 jutara najbolje zemlje.

Možda ćete se zapitati, dragi čitaoci, zašto je potrebno ovo iznositi u mojoj biografiji?! Želeo sam da ovim ilustrujem moj materijalni položaj, te da me socijalna beda ili teški uslovi života nisu prisilili da tražim izlaz u rušenju postojećeg kapitalističkog sistema, već da me je čist idealizam, težnja za boljom i pravednijom raspodelom u društvu, opredelio da postanem simpatizer Komunističke partije Jugoslavije i član SKOJ (Saveza komunističke omladine Jugoslavije). Humanost je kod mene bila prisutna, mada je neskromno da to sam o sebi kažem, ali ne mogu ni danas drugačije da objasnim otkud mene u redovima u kojima, po imovnom stanju mojih roditelja, ne bih trebao da se nalazim. Meni su najbliži drugovi bili momci iz siromašnijih seljačkih ili zanatskih porodica.

Za sebe lično nisam ništa više očekivao od novog komunističkog društva nego što sam već imao u kapitalističkom sistemu i nasleđu koje mi predstoji posle očeve smrti, odnosno investicija koje je on u stanju da uloži, da bi meni stvorio uslove da uspešno startujem u samostalan život. Ne, nisam prišao tom tzv. naprednom pokretu iz materijalnih pobuda ili bilo kakvih ličnih ambicija, da bih postao nekakav faktor u društvu, jer ja sam to sve, za naše palanačke prilike, već imao.

Naime, kao mlad čovek zanosio sam se organizovanjem sportskog društva, pa sam već u petnaestoj godini života imao svoj dečiji fudbalski klub „Banat", u devetnaestoj godini sam postao sekretar Trgovačke omladine, sekretar OMPOK-a, a prelaskom u Novi Sad u Školu za trgovinu i dekorativnu veštinu, postao sam sekretar Udruženja aranžera izloga Jugoslavije. Bio sam pun energije i težnje da organizujem život moje okoline, koji će im pružiti lepu razonodu, da sa što manje sredstava obezbede sebi pristup u društvu i krugovima dostojnih mladog čoveka.

Kao primer, izneću da je Trgovačka omladina, sve do mog dolaska za sekretara, bila jedna staleška organizacija, vrlo poslušna u izvršavanju svih zadataka Trgovačkog udruženja sreza novobečejskog. Prvi otpor pružili smo 1936. godine, kada su vlasnici trgovačkih radnji tražili da Trgovačka omladina da saglasnost trgovačkim pomoćnicima da rade nedeljom pre podne u doba kosidbe žita. U vreme tih radova seoska domaćinstva nemaju vremena da pazare radnim danom, već samo nedeljom, a nedeljom su po pravilu radnje zatvorene. Mi smo na taj zahtev Udruženja trgovaca odgovorili da prihvatamo, pod uslovom da se taj rad u vreme nedeljnih praznika plati kao prekovremeni rad u vreme praznika. Ukoliko Udruženje trgovaca ne prihvati taj uslov, onda trgovački pomoćnici neće raditi nedeljom pre podne.

Taj postupak Trgovačke omladine izazvao je uznemirenje najvećih trgovačkih radnji. U međuvremenu sam organizovao zajedničku igranku Trgovačke omladine i OMPOK-a (Omladinsko kulturno-privrednog pokreta) na kojoj je, pre početka igranke, jedan od istaknutih komunističkih omladinaca Branko Arsenijević, sin novobečejskog advokata, koji je nekoliko godina pre, došao iz Beograda u Novi Bečej, održao govor o značaju OMPOK-a za kulturni razvoj mladih Vojvodine. To se desilo uoči Velike gospojine 27. avgusta 1937. godine uveče.

Ta dva slučaja, izazvala su takvo podozrenje pojedinih trgovaca koji su preduzeli korake kod vlasti, da se zabrani rad Trgovačke omladine. Nije prošlo mnogo vremena, a već u oktobru je nestala Trgovačka omladina kao organizacija. Prostorije su bile zapečaćene, a kasnije prepuštene Sokolskom društvu Novi Bečej, kome su one pripadale i ranije.

Tako sam postao sumnjiv tadašnjim vlastima i doživeo više neprijatnosti, među kojima je i kazna od strane Sreskog načelnika – 10 dana zatvora. To je maksimalna kazna koju je mogao da izrekne sreski načelnik.

Slučaj se odigrao ovako: Na dan Svetog Arhangela, 21. novembra 1939. godine, moj drug Stevan Jovčić i ja, vraćajući se sa slave našeg trećeg druga – Milana Maljugića, svratimo u Sokolanu, gde se održavala igranka. Počeli smo da igramo, kad odjednom povici mladića: - Napolje komunisti! Pravio sam se kao da se to ne odnosi na mene, ali je ubrzo došao narednik policije, koga je pozvao jedan sokolski prednjak. Muzika je prestala, a narednik mi je prišao i rekao da izađem napolje, da napustim igranku. On je to učinio u jednom pristojnom tonu, jer je moj otac bio član Opštinskog odbora (ako se to telo tako nazivalo), pa je verovatno iz tog razloga bio odmeren.

Napustio sam, zajedno sa Stevom Jovčićem, Sokolanu. Za desetak dana, na intervenciju starešine sokola dr Stevana Janoševića, kraljevskog javnog beležnika u Novom Bečeju, pozvao nas je sreski načelnik u čijoj kancelariji se nalazio dr Janošević i izrekao nam kaznu od po 10 dana zatvora, bez obzira što nismo učinili ništa, zbog čega bi trebalo da usledi kazna.

Tokom našeg boravka u zatvoru, načelnik je naredio da se, za to vreme, pooštri režim rada zatvorenicima. Dotle su, po pravilu, zatvorenici dan provodili u zatvoru, a noći kod svojih kuća. Sada su se i dan i noć morali provoditi u ćeliji, iz koje je dozvoljen izlazak desetak minuta pre podne, a toliko i po podne radi obavljanja fizioloških potreba. Sve je ovo učinjeno na insistirenje dr Janoševića.

Zbog tako pooštrenog režima, koji mi je saopštio opštinski beležnik Mihajlo Stojković, predložio mi je da pre podne radim u kancelariji, jer mu je neprijatno od mog oca, da mora da me drži po ceo dan u zatvoru. Zapitao sam ga: - A šta će biti sa mojim drugom g. Jovčićem? On mi je odgovorio: - Za gospodina Jovčića ne mogu ništa da učinim. Zahvalio sam mu se i rekao: - Onda i za mene važi isti režim i ostao sam u zatvoru kao i svi ostali, tih dana.

Moram ovde istaći, da sam se, posle oslobođenja – oktobra 1944. godine, revanširao dr Janoševiću, na jedan dostojanstven i human način.

Dr Janošević je, odmah po dolasku komunista na vlast, oktobra 1944. godine uhapšen, zbog njegovog neprijateljskog odnosa prema komunistima za vreme Stare Jugoslavije i za vreme nemačke okupacije. Presude su, u tim prvim danima vojne uprave u Vojvodini, po pravilu bile, smrtna kazna.

Da bi se sudilo dr Janoševiću, vlast je morala imati određene dokaze o krivici. Sudski vojni islednik je bio moj prijatelj Ljubiša Stankov – Zemba, koji je veći deo okupacije živeo sa roditeljima u Novom Bečeju, a kome je moj slučaj zatvora bio poznat, a naročito da je to učinjeno na insistiranje dr Janoševića. Pri saslušanju dr Janoševića, Zemba je pozvao mene kao svedoka tužioca. Tom prilikom je izneo ceo slučaj i tražio je, da ja iznesem kako se sve to odigralo.

Umesto da dam odgovor, zapitao sam Zembu: - Da li postoje drugi dokazi o krivici g. Janoševića? Ako ne postoje, zbog mog slučaja ne treba da odgovara! Na Zembino upozorenje da odgovaram na pitanja, ponovio sam svoj stav i napustio sudnicu.

Posle nekoliko dana dr Janošević je pušten iz zatvora. Iskoristio je prvi izlazak u grad da dođe kod mene da mi se zahvali. On je to učinio rečima: - Druže Mečkiću bili ste u mom slučaju veliki čovek. Odgovorio sam mu: - Postupio sam po savesti!

Moj stav je izgleda za dr Janoševića bio velika pouka.

Dugo godina posle tog događaja, radio je kao pravni savetnik u fabrici „Ivo Lola Ribar" u Železniku i nije nikada propustio priliku, kada je video naše službenike iz Staklare Pančevo (gde sam ja radio kao komercijalni direktor), a koji su u Železniku preuzimali materijal, da pita za mene i da me pozdravi. Imponovalo mi je to, ne zato što sam cenio njegov pozdrav, već što je on tek u mom slučaju shvatio kako se i u takvim prilikama treba držati ljudski, dostojanstveno, o čemu on nije vodio računa kada je insistirao na mom kažnjavanju.

Sve ovo sam opisao detaljno, da bih prikazao kako sam iz pravdoljubivosti osumnjičen kao komunista iako to nisam bio.

Tek sam u leto 1940. u Fruškoj Gori na „Testeri" bio na skojevskom seminaru, na koji me je pozvao Slobodan Lala Berberski, student iz Velikog Bečkereka, sa kojim me je upoznala, desetak dana ranije, Ružica Bošnjak iz Melenaca.

Ne zadugo, od Berberskog sam dobio dopisnicu kojom me poziva da određenog dana dođem na „Testeru“, sa objašnjenjem kako ću najlakše doći, brodom do Novog Sada,do Čerevića, a onda 3-4 kilometra pešačenja do „Testere".

Kako sam stigao potražio sam Berberskog, družili smo se 2-3 dana i on je odjednom nestao, bez pozdrava. Posle njegovog odlaska osetio sam da me svi izbegavaju kao da sam „okužen". Trpeo sam takvo stanje par dana i nakon 10 dana provedenih na Testeri vratio sam se, prilično razočaran, u Novi Bečej. Nisam imao kome da se požalim, trpeo sam, kolebajući se da li da okrenem leđa tom pokretu, gde se čovek prema čoveku tako hladno, da ne kažem tuđinski, odnosi.

Posle mesec dana od mog povratka došla je Ružica Bošnjak u Vranjevo kod svojih rođaka i uveče na korzou u Novom Bečeju upita me kako sam se osećao na Testeri. Izneo sam svoje razočarenje, a ona mi ispriča sledeće:

- Znaš, Lala Berberski je udaljen sa Testere po zahtevu Stevice i Đure Jovanovića i Koče Kolarova koji su bili u Zrenjaninskom zatvoru jer je njih denuncirao i smatraju ga policijskim agentom. Kako si ti, po dolasku, jedino bio u društvu Berberskog, a niko te drugi nije poznavao, smatrali su da si i ti ubačen kao policijski agent, te otuda izbegavanje i podozrenje prema tebi.

Te njene reči su me povratile i ja sam nadalje ostao privržen tom društvu, umesto da sam ih napustio i da ih više nikad ne pogledam. Naklonjenost prema siromašnijem (u imovnom pogledu) staležu bila je neprekidno prisutna i nije trebalo mnogo da se moja vera u novi poredak povrati.

Eto, tako sam postao Skojevac i odan simpatizer, a kasnije član Komunističke partije Jugoslavije. Imao sam mnogo ružnih i neprijatnih doživljaja i razočarenja, a ja sam joj ostao veran sve do 1981. godine. Tada sam napustio Partiju jer sam bio razočaran odnosom moje nove partijske sredine u kojoj su dominirali penzionisani, nesposobni oficiri JNA i to oni koji nisu imali uslova za dalji opstanak u Armiji i kojih se Armija oslobodila, penzionisanjem još u tridesetim godinama života. Konačno je prevagu donela okolnost, da nisam dva meseca primio urednu penziju.

Pošao sam od činjenice da sam svoju mladost i radnu energiju stavio u službu komunističkog poretka, a sada sam došao u položaj da kad odem u banku da podignem penziju, osetim se kao da sam prosjak, da mi, ona, činovnica, kao i svaki drugi birokrata, hladno, čak možda i sa prezrenjem kaže „nema penzije". Znajući da je, za vreme okupacije Srbije od strane Nemaca u Drugom svetskom ratu, penzija redovno isplaćivana od strane Nedićeve vlade, nisam mogao da se pomirim da novo društvo sme da dozvoli da se penzioner, sa punim radnim stažom i to više od 90% radnog vremena provedenog u socijalizmu, oseti poniženim i ugroženim. Nisam se nikom pravdao za taj svoj postupak, već se jednostavno nisam odazivao sastancima, niti sam plaćao članarinu.

Članovi partije su me pri susretanjima gledali sa prezrenjem, ali ja sam, ne samo ostao istrajan u svojoj odluci, već sam i ponosan što takvima više nisam „drug".

To sam možda mogao i ranije da učinim! Čim su uvedeni republički „ključevi" u kadrovskoj politici, sa čime se ja nikad nisam složio, niti sam dozvolio da budem takav pokrajinsko-republički kadar postavljen na neko odgovorno mesto.

Trpeo sam, da mi se ne bi, iz prikrajka, prigovorilo: kad je iskoristio da dobije stan (kao da stan ne bih dobio da nisam komunista!) bio na raznim položajima, sada blati Partiju. Ja nju nisam nikad blatio, ali odgovorno tvrdim, da mi u životu Partija nije ništa poklonila, već sam sve mukotrpno zaradio, kao i drugi pošteni ljudi.