Уместо белешке о Љубиши Јоцићу

„ЖИВИМ У КУЋИ ОД СТАКЛА'

„Језик је ван мене

језика има толико у природи који

и не говоре које и не говоримо али које можемо и кад не чујемо да

слушамо

све говори кад ћути и кад ћути

и море кога нема

и земља које нема

и небо кога нема"

(Љ. Јоцић: „Језик" из збирке „Колико је сати").

Како говорити о човеку са којим смо делили сваки дан деценију и по? Како рећи, насликати, објаснити биће од кога немамо дистанцу?

Увек смо изненађсни када нас други објашљавају, када набрајају шта смо урадили, када видимо да је то све наш живот, када га видимо издвојеног по датумима, насловима, називима.

Да ли је то наш жпвот? Књиге, филмови, слике, да ли смо то још увек ми? Да ли нам припада наша биографија?

Да ли нам је потребна наша биографија?

Сведена на датуме, имена, наслове, она кида континуитет догађаја, али оставља могућност да се наслућује један живот.

,,Живим у кући од стакла" — говорио је Љубиша, парафразирајући Бретона, а колико су други умели да гледају кроз то стакло и да кроз бљесак сопственог одраза угледају призоре унутра?

Гледали су многи, заинтригирани необичном личношћу песника. Видели ово што су желели да виде.

Проговорили су о њему тек када је нестао из средине у којој је живео и радио пола века. Сећање им је прорадило. Биографија је довршена и остаје актуелна.

Нема више увек љубазног и насмешеног Љубише да приреди неку неочекивану ситуацију, неку игру у коју је волео да уведе све који пристају. Био је за сарадњу, како је сам говорио:

„Моје писање је воља за комуникацијом, сарадњом, игром.

То је воља homo ludensa. Позивам на игру, почињем је тиме што пишем, јашем коња, идем на карате. Не желим да у њој побеђујем, него да учествујем. И у уметности желим да учествујем, а не да будем први. Не желим да будем најбољи или најнаграђенији песник, Мени таква признања нису потребна..."

Као осамнастогодишњак започео је ту игру у часопису „50 у Европи" са песмом ,,По мермерним зидовима". Од те 1928. године до 1978. објавио је двадесет књига. Поеме, збирке песама, романе, антироман, драме; направио двадесет филмова, излагао слике у Београду и Паризу. Париз у коме је студирао сликарство, учествовао у игри, учествовао у уметности. Учествовао је у свим Друштвеним превирањима која су захватила његово трајање. Од левичарског романа ,,Поломљена кола", пре рата, „Курира на прозору" до „Месечине у тетрапаку" та разноврсност његовог дела, та игра и учествовање били су и остали бунт против малограђанског, буржоаског, потрошачког.

,,Купите моје песме" — иронично је довикивао песник поствареном свету.

„Поема без наслова", „Скривени светови ", ,,У земљи Арастрата", „Курир на прозору", „Месечина у тетрапаку", „Колико је сати". То су збирке које је волео.

КОЛИКО ЈЕ САТИ?

Нулти час.

НУЛТИ ЧАС 1978.

„Нулти час 1978." поема настала два месеца пред одлазак.

„... узалуд у овој ноћи са овом ноћи које нема покушаваш

да кажеш реч ноћ било коју реч

јер речи су на нултој тачки покушаваш

да разговараш с ким разговараш да говориш

како где су ти речи да кажу ствар да кажу

реч..."

HORA QUOTA EST?

Од нултог часа време и језик почели су да се одмотавају на нов начин. Зар није и сам песник рекао да можемо да слушамо и кад не чујемо, јер све говори и када ћути.

„Hora quota est", одмотава се целулоидна трака и грми глас спикера:

„... најзад, сва су чула растројена, пронађене су нове грознице, уђите, мини-сукње, мини-речи, микро мрави, макро мрави, мокри мрави..." Песник-редитељ провлачи се између уметничких објеката и одбачених ствари на отпаду и у тим новим спрегама проналази нове смислове свету усковитланом електронским децибилима.

Писао јс песме, правио је филмове, писао је песме како се праве филмови:

„сваки кадар у документарном филму исечак је

из стварног живота

људи у акцији ствари како су се затекле

амбијент атмосфера радња све је онакво какво

је ухваћено у „мрежњачи" камере

тај оквир 35 mm или 16 mm који је пловио по

догађајима као мрежа по мору

ухватио је нешто од аутентичног живога

све се то изручује на палубу монтажног стола

и тај се прави луди живот по тој палуби

сулудо праћака

озлеђен покидан истргнут из дубине из целине

живота

на теби је да потражиш и створиш једно ново

време — простор у коме све то може

поново да оживи

а то је вештачка најаутентичнија слика живота

то је документарни филм"

(„Шта је документарни филм", збирка „Колико је сати")

Како говорити о Љубиши? Како потражити то ново време - простор у коме може све поново да оживи?

СЕЋАЊЕ?

„... Сећам се данас овако, сутра онако. Језик ме ипак казује. Језик и вара. Бићу, онолико колико будем у језику, бићу. Сумња се увлачи у мене да када све кажем, да ће истовремено све остати и неречено. Онда када се заврши једно сећање, почеће друго... И зато овај језик мога сећања, који ме говори, толико је исто нестваран колико и само сећање. Сенке се потврђују и истовремено негирају сенкама, и остаје могућност да се још једанпут и још једанпут говори.

Заборави? Зашто да не. Сећање је увек и заборав. Увек се нешто заборавља да би се нечега сећали. И морам да будем помирен да сећајући се ја у ствари заборављам, не само у смислу психоанализе, да довођење ствари до свести, значи могућност и да их превазиђемо и заборавимо", већ у смислу том да једина могућност сећања је заборављање..."

(Љ. Јоцоћ, фрагмент из мемоара).

Ко је Љубиша? Која сећања и који заборави нам могу дати његову слику? Волео је да цитира Леви Брила: „Ко има моју слику држи ме у својој моћи".

Реч по реч, пробамо да га кажемо, али то није права слика. Измиче из наше моћи. Потез по потез, да га насликамо:

,,... потез по потез знам она на платно преноси мој

лик на ону страну коју не видим

и мој лик тамо нисам ја већ нешто спољње

с чим она сада занесена послује

и опет њена рука док гледа у мене застаје у ваздуху

она није више жена с којом живим сваког дана

од тога је остало само нешто спољње

замагљено и непознато

али поновићу Новалиса ,,оно што је споља то је

оно што је унутра уздигнуто у тајанствено

стање (и обрнуто)"

(Љ. Јоцић, „Тајанственост моје жене док слика мој портрет").

Гордана Јоцић