Prof. dr Aleksandar Kasaš

КАМЕНДИН је своје име добио, највероватније, по познатој средњовековној угарској породици Кеменди, која је кроз читав 14. век имала поседе у близини Новог Сада. Међутим, и Срби су у давна времена камендином називали место за испашу стоке. Саме те чињенице нас упозоравају да се са топонимима, нарочито на данашњем војвођанском простору, озбиљније и научније мора бавити, јер ово име срећемо и јужније од Саве и Дунава, чак и данас у близини Београда.

Он се први пут у писаним историјским изворима помиње почетком 15-ог века. Наиме, у повељи краља Жигмунда из 1404. године забележено је да се због извесног неверства породици Кеменди (Кетепду) одузимају поседи у Бачком Градишту и на Камендину и да се дарују мачванском бану Јовану, односно његовој деци Петру и Розалији.

Мађарски историчар Фриђеш Пешти, у својим историографским радовима бележи да се Камендин у 15 веку помиње као општина, која је потпадала под судску област Бачке жупаније.

Турска освајања двадесетих година 16-ог века оставила су пустош и на територији данашње Бачке. Многа села су попаљена, а становништво се највећим делом разбежало, што се збило највероватније и са Камендином, јер се све до краја 16-ог века помиње као пустара под именом Мали Сириг, која се налазила у саставу Бачке нахије. У једном дефтеру (турском катастарском попису) из 1590. године забележено је да он тада имао тринаест хришћанских пореских кућа, што за оно време није било мало...

Закључак

Камендин, као један од мањих поседа породице Дунђерски, био је значајан и специфичан по томе што га је Ћока Дунћерски, који је ово имање наследио, по тестаменту из 1917. године, од оца Лазара и после тога, нарочито после Првог светског рата претворио, не само у велику ергелу коња, него га је користио у правом смислу као огледно добро за развој пољопривреде и сточарства и са њега производе пласирао и користио, највећим делом за своје изграђене фабрике у Новом Саду Кулпин и «Ветсерум» завод, који је у то време био најсавременији на Балкану.

На овом имању, производио је, не само свиње, за серуме, као и коње, овце итд, него је често на свом имању организовао за студенте пољопривреде огледне, не само изложбе, него и предавања, у циљу едукације младих који су се интересовали за пољопривреду. Имао је сјајну идеју да ово своје имање претвори у огледно и узорно добро у циљу развоја војвођанске пољопривреде. После Другог светског рата, нове власти „развластиле" су га, казниле и осудиле за „привреду сарадњу са окупатором". Камендин је и после рата, у новим условима, наставио да ради, као пољопривредно добро, од не малог значаја за нову државу.

Социјалистичка трансформација, и у области пољопривреде, имала је одраза и на овом имању. Као власник имања, суочен са новонасталим приликама, иако у годинама тешко се мирио са тадашњом реалношћу. Посебно му је тешко падала чињеница да више није власник расних коња у које је читав живот улагао и уживао, као у осталом и други ДУНЋЕРСКИ.

Умро је у 77-oj години живота и сахрањен у породичној капели у Србобрану.