Branislav Bata Kiselički

Da se ne zaboravi

Pre pet decenija Novi Bečej je bio poprište jednog od strašnih zločina II svetskog rata.

Posle petomesečnog zatočenja, iz Novog Bečeja je u jednom danu i zauvek nestala Jevrejska zajednica, koja je u našem gradu postojala više od stopedeset godina.

Generacije posle rata nisu mogle ni saznati, ni iskusiti prisustvo ovih ljudi, a oni su za privredni i kulturni razvitak naše sredine bili veoma značajni.

Osećam zato obavezu i dug, pre svega prema svojim prijateljima Jevrejima, a onda i prema njihovim sunarodnicima da zabeležim sve ono što sam u ovom momentu mogao saznati.

Poslednji čas je za to!

Izvori za lične podatke su bili:

• Zvanične matične knjige osnovnih škola Novog Bečeja i Vranjeva od 1888. do 1941. godine, kao i podaci iz matičnih knjiga Građanske škole u Novom Bečeju od 1908. do 1920. godine;

• Matične knjige rođenih, venčanih i umrlih opština Novi Bečej i Vranjevo, za period od 1895. do 1941. godine;

• Registarske knjige zanatskih radnji kao i registar zanatskih pomoćnika i učenika 1932. do 1941. godine Udruženja zanatlija sreza novobečejskog;

• Popis trgovačkih radnji iz Registra Trgovačko-industrijske komore u Vel. Bečkereku, objavljene u napisu Milutina Čolića »Uloga Jevreja u razvoju Banata« - ZBORNIK IV Jevrejskog muzeja u Beogradu;

• Za imena streljanih sam koristio podatke iz spomenice SENĆANSKE ŽRTVE 1941/45, a imena preživelih u ratnom zarobljeništvu iz spomenice »IZ ROPSTVA U SLOBODU« – izdate 1981. godine.

• Korisne podatke mi je pružila literatura, čiji se popis nalazi na kraju osnovnog teksta knjige, a podatke o logorima u Beogradu našao sam u feljtonu Jaše Almulija, koji je objavljen u listu POLITIKA u periodu april-maj 1989. godine.

• Mnogo su mi pomogle usluge Lazara – Laze Mečkića, koji mi je pre svega nabavio deo literature o genocidu, a zajedno sa književnikom Bogdanom Čiplićem sačinio prvi spisak novobečejskih jevrejskih porodica po sećanju. Svojim ličnim sećanjima i zalaganjem da se pribave sećanja drugih ljudi, neposredno je pomogao potpunosti ove studije u meri u kojoj je to moguće posle toliko godina.

• Značajno i autentično, svojim kvalitetom, doprinela su pisma dr. Viktora Jordanića (ranije Šlezinger), pravnika iz Zagreba, jednog od retkih preživelih članova novobečejske Jevrejske zajednice.

• Autentična su bila i svedočenja g-đe Zlate Raičević, dramske umetnice iz Podgorice, koja je bila zatočenik u novobečejskoj sinagogi, kao i Tihomira i Olge Ungar iz Novog Sada koji su ustvari preživeli logoraši sabirnog logora u N.Bečeju.

• Posebnu korisnu dopunu podataka pružila su mi pisma Rabbi Dr. Zvi Asaria – Helfogotta iz Savyona (Israel), koji je rodom iz Beodre i dobro je poznavao novobečejske Jevreje.

• Svesrdnu pomoć mi je pružio dr. Konstantin Vukov, profesor univerziteta iz Budimpešte, koji se rodio i mladost proveo u Novom Bečeju, a družio se sa mnogim Jevrejima N.Bečeja.

• Pomogla su mi isto tako sećanja i izjave mojih sugrađana: Nađ Šandora, Čede Tašina, Budai Lasla, Kiselički Mihajla, Mečkića Svetolika, Sekereš Ištvana, Kovačev Bogdana – »Bode-Baje«, Stošić Milene, Petraškov Branka, Drapoš Rozalije, Velisavljev Mirjane i Kiselički Žive.

• Dragocen za mene bio je opis spasavanja jedne preživele porodie, koja se na vreme odselila iz Novog Bečeja, koje mi je poslala Ćurčija Julija (rođ. Šlezinger) iz Beograda. U istu kategoriju podataka spadaju i podaci koje sam dobio usmenim putem od g-đe Niderman Ružice (rođene Naj) iz Subotice, koja je jedini preživeli član porodice Bernata Naja, postradale u pogromu.

Na osnovu svih tih izvora, sačinio sam tekst koji pokušava da objasni nastanak, razvoj i uništenje Novobečejske Jevrejske zajednice.

Ako sam u tome uspeo, odužio sam se uspomeni na moje drugove Bergl Hermana i Šlezinger Đurike koji su svojim hrabrim poklicima, u vreme sumraka i noći Evrope, bili uspravne mete nacističkim puščanim cevima.

U Novom Bečeju, septembra 1991. godine Branislav Kiselički