Tamnice | Još o Miloju Čipliću

се родио 25. фебруара 1912. године у Новом Бечеју. Његови родитељи, новобечејски учитељи, обезбеђивали су услове својој тројици синова, од којих је Милоје био најмлађи, да се у сређеној, тихој породичној луци неометано припремају да на хијeрархијској лествици грађанског друштва заузму више положаје од њих самих. Милоје, међутим, по својој природи смео и радознао, обожавалац живота и жељан да га живи свим својим бићем, јер је по његовом схватању прави живот био „живот страсти, херојства и одважних напора, још као младић од петнаест година, разбио је оквире тог идиличног породичног уточишта и сазнао да је стварност у којој живи препуна беде, страха и насиља. Сазнао је, рећи ће нешто касније у својим песмама, „како пуцају сељачке главе кад падну на тврду, испуцану земљу плитко изорану", како „бесомучно тече људска, та несрећна крв" и упитао се „мора ли човек земљу гристи да не умре од стида". Наиме, Милојево интелектуално сазревање пада у године када су у бившој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца прогонима, хапшењима и убиствима уништавани и последњи остаци националних и демократских слобода, односно у године ужурбаних припрема краља Александра да изврши државни удар и заведе своју личну диктатуру.

Но и ако је време када је Милоје отпочео сопственим очима да посматра свет око себе мукло и мрачно, он, оптимист и страствени поклоник живота, није сматрао да је то крај живота, него да се за живот који је „сам по себи узбудљив, колосалан, леп, романтичан" треба борити, да га треба освојити. И управо такво његово уверење јесте разлог што је револуција прва идеја која га потпуно обузима. Друга опсесија његовог живота постаје књижевност, и то као моћно средство у револуционарном преображају друштва, а и као смисао личног живота, као компензација за све оно што сурово време човеку одузима — „О, ноћи, никад мртвих песника /. . о, ноћи Пушкина, о дело његово уместо светлих догађаја / уместо пролећа, зелених ливада, биљурних водоскока ' уместо белих барки, месечина и песама . . .".

Схватајући да се односи у свету све више компликују и оптерећују опасношћу међународних оружаних сукоба, сматрао је Милоје дужношћу свакога ко „жели да отклони зло, мрак и спасе и себе и друге од агоније" да што пре овлада неким средством борбе. То убеђење јс било покретачка снага његовог рада. Учио је и радио упорно, грозничаво и истовремено улагао огромну вољу да савлада слабости васпитања и да се одупре многоструким искушењима и притисцима времена, свестан да саучесник у преображају друштва може бити само образован, храбар и непопустљив човек — а „ .. . на несрећу, нас нису стварали са тим особинама, него су се трудили да испаднемо што већи слабићи и тај је модел, калуп, колосално успео".

Не страхујући за своју будућност, није настојао да материјално обезбеди своју егзистенцију (био је глумац и благајник позоришта, новинар и приватни чиновник), нити је формалним школским квалификацијама придавао значај (гимназију је завршио са закашњењем, а напустио је факултетске студије прво психологију, па затим права). Био је потпуно предан проучавању проблема са-временог света. Са посебном пажњом проучавао је токове друштвених кретања и збивања у култури и уметности. Уместо у школама, стечена знања и искуства и свој рад роверавао је и кориговао и своју личност изграђивао у непосредним контактима и дописујући се са књижевницима револуционарних схватања — Јованом Поповићем, Тодором Крушевцем, Јованом Кршићем, Вик-тором Розенцвајгвм (Витомиром Јовановићем), Владимиром Коларовим — Кочом и другим; затим у контактима са личностима из јавног живота демократски опредељеним; у сарадњи са Омладинским културно-привредним покретом; дружећи се са прогресивном и комунистичком омладином у Војвођанској студентској мензи у Београду и налазећи се на многим другим местима где су се ондашњи младићи и девојке, одани политичкој борби, припремали за предстојећу одлучујућу битку — револуцију, за коју ће већина њих свесно жртвовати и своје животе, и међу којима су се често чуле речи: ,,Ми смо генерација која никада неће умрети".

Књижевним радом отпочео је Милоје да се бави у својој петнаестој години писањем песама, у којима је опседнут визијом револуције — и његова најранија сачувана песма носи назив ,,Сан револуције". Но убрзо упознаје и надреализам. Неконвенционалност којом су надреалисти разобличавали привидни идеализам грађанског друштва и уносили промене у схватању и методе уметничког стваралаштва, привлаче његов радознали дух, и он, исто-времено са песмама у којима је социјална тенденција веома наглашена, пише и надреалистичку поезију. И у јавности се појавио истовремено са једном песмом о револуцији и једном надреалистичком песмом. Прве песме, не узимајући у обзир оне које су се појавиле у листовима средњошколских литералних дружина, објавио је 1929. године. Те године, у „Књизи другова", алманаху нај-млађих југословенских социјалних лиричара, чији су уредници били књижевници марксисти Јован Поповић и Новак Симић, објавио је песму „Пој димњака", а у београдском часопису „50 у Европи", гласилу једне групе књижевника надреалиста, надреалистички поетски текст „Ходом покрити није тешко превући ходом и тишином..."

Године 1932. одрекао се надреализма. Отада у његовој поезији преовладава бунт против социјалних неправди и исказивање политичких убеђења. Но и поред тога у њој има стихова високе вредности.

Наредних година Милоје свој књижевни рад проширује на писање приповедака, бави се есејистиком и књижевном публицистиком, а у току последња два месеца живота, са својим пријатељем, кљижевником Љубишом Јоцићем, написао је роман „Тамнице".

Теме Милојевих приповедака су углавном из војвођанског живота. Ситничави дух, егоизам и грамзивост национално превртљивих малограђана, ратни дезертери и њихов отпор да на фронтовима спасавају интересе омрзнуте аустријске царевине на умору, напади обесправљеног и исцрпеног становништва на имања спахија и паланачких трговаца и зеленаша, итд. Психички продубљене, маштовите, препуне аутентичне атмосфере, приповетке су неоспорно доказ Милојеве даровитости и његових потенцијалних романси-јерских могућности.

Есеји, чланци и многи прикази и белешке које је Милоје написао, несумњиво најјасније показују ширину његових интересовања, чврстину идејне марксистичке оријентације и способност да смело и недогматски доноси оцене и закључке. Писао је о савременицима из књижевности — Душану Васиљеву, Бранимиру Ћосићу, Владиславу Петковићу Дису, Антуну Бранку Шимићу, Хасану Кикићу, Максиму Горком, Карелу Чапеку и другима, о актуелним проблемима поезије, о литерарним традицијама Војводине, о потреби културно-просветног организовања широких народних слојева, о проблемима омладине, о сељачком поседу, о грађанском рату у Шпанији, о растућој опасности јачања снага реакције и фашизма у свету и другим актуелним и акутним проблемима свога времена. Као добар познавалац прилика у којима је живео, прецизно је разликовао тежње и настојања који су друштво приближавали револуционарном преображају од оних који су водили у пропаст и катастрофу. И колико год се предано залагао за позитивне тенденције и кретања, толико су његови напади и критика штетних и опасних појава били оштри, бескомпромисни. „Са радошђу сам примио Ваше примедбе у погледу мога чланка „Фашизам у рату" — писао је Васи Стојићу али, хоћете ли ми веровати, ја сам равном мером одговорио на оно и онако како се фашисти бране и како нападају. Па, наопако, зар да они имају више жучи од нас?".

У саопштењу својих оцена и закључака, Милоје није знао за опортунизам. Износио их је без устезања и отворено и онда када су значили критику личности истакнутих у јавном животу, које је иначе веома ценио. „...Први број „Летописа", мислим Вашег — да још једном наведем Милојеве речи упућене Васи Стојићу — у ширем идејном обиму има врло мало, или нимало разлике од оног Милутиновићевог. Ви у више наврата говорите о Милутиновићевима, па се зато сада и чудим што су уместо нове шаховске табле и нових фигура, ушле у Ваш „Летопис" старе фигуре, на старој табли и са старим особинама. Ето, Ваш одбор није имао храбрости ни Крлежу да штампа..."

Строг у оцени других, строго и отворено је судио и своје грешке и заблуде. Своје припадништво надреализму, на пример, осудио је 1932. године у писму Младену Лесковцу као заблуду своје младости и одсуство савести, као отпадништво и издају борбе за револуционарни преображај друштва. Касније пак, а пошто је у међувремену и у схватањима и ставу надреалиста дошло до промена (већина надреалиста се политички определила за револуцију), кориговао је свој однос према надреалистима и надреализму. Године 1937, пишући о Милану Дединцу, мишљења је да су надреалисти, пошто су о грађанском друштву „рекли доста дрско пар одлучних али добро познатих истина, за које нису морали иначе ником одговорити, код нас као и у свету" постали „револуционарни реалисти", и да је надреализам остао у токовима велике европске књижевности „да заједно са свима осталима разрађује најбит-није проблеме мисаоног процеса људског, да осваја неосвојене секторе разума, логике, али средствима чија се моторна снага не губи у дубинама произвољно подсвеног и несвесног аутоматизма".

Дружељубив, отворена срца према свима, волео је и поштовао људе и веровао у одређене способности сваког појединца. Живећи повремено удаљен од својих блиских пријатеља, дописивао се са њима ревносно, подстицао их и бодрио на рад и указивао им на њихове сопствене способности и могућности. И поред многих веза са људима из различитих друштених слојева, свој круг познанстава је непрекидно проширивао, упознавао нове људе, проучавао их, настојао да их међусобно повеже, истражујући истовремено и у савременој реалности и у прошлости вредности које могу да послуже као база окупљања и обједињавања свих позитивних елемената друштва пред силама реакције и фашизма које су се свакодневно све злокобније надносиле. Из те потребе да и сам допринесе јачању фронта отпора овим погубним силама, произашло је више његових акција. Тако је са својим братом, књижевником Богданом Чиплићем, саставио антологију ,,20 година српскохрватске лирике (1918—1938)", која је обухватала све што је по њиховој оцени било вредно у српскохрватској поезији — јер ,,... и ако људе делимо по њиховом припадништву, у стању смо да и на другој обали уочимо оно што је вредно и докле је то вредно допирало јуче, докле допире данас и докле ће сутра допрети" . Пошто није нашао издавача, антологија је остала необјављена. Био је иницијатор алманаха „Војвођански зборник", веома активан у објашњавању циљева алманаха и окупљању сарадника, у организовању претплате и штампања, па затим и популарисању алманаха. Залагао се упорно за обнављање демократских традиција Матице српске и окупљање напредне омладине око „Летописа", итд.

Снособан и систематичан радник, писао је Милоје веома много и сарађивао у демократским и прогресивним часописима и листовима свога времена. Био је сарадник никшићког часописа „Ваљци", чачанске „Мале ревије", загребачких „Књижевних новина,,, „Летописа", „Гласа" и Годишњака" Матице српске, „Војвођанског зборника", „Српског књижевног гласника", сарајевског „Прегле-да", загребачког „Књижевника", темишварског „Живота ", београдског „Живота и рада", новосадског омладинског листа „Наш живот", новосадског дневног листа „Дан" и других.

Међутим, објављени рукописи представљају само мањи део онога што је Милоје успео да напише. Нообјављене рукописе запленила му је Специјална полиција приликом његовог хапшења јануара 1941. године у Београду. Међу заплењеним рукописима, који ни до данас нису пронађени, било је готових песама, приповедака, есеја и чланака, али знатно више скица, пројеката и планова за будућност. Милоје, међутим, будућности није имао. Ухапшен је 2. октобра 1941. године у Београду на углу Светосавске и Ивана Милутиновића улице, када је журио своме пријатељу Љубиши Јоцићу да напишу последњи одељак „Тамница". Али га нису написали. После петнаест дана. 17. октобра, без истраге и пресуде, стрељан је Милоје у Јајинцима код Београда. ,,Ново време", дневни листи издајничке владе генерала Милана Недића, објавило је да је тога дана у Јајинцима стрељано сто комуниста и сто Јевреја. Међу погубљеним Јеврејима, било је и Јевреја из Новог Бечеја, те ми понекад кошмарна сећања на рат олакша помисао да је можда у друштву земљака било лакше митраљеске рафале дочекати на голе груди.

За време свог кратког живота, Милоје није објавио засебну књигу. Матица српска у Новом Саду објавила је 1949. године краћи избор из Милојеве поезије и прозе под насловом „Стихови и проза", а Музеј социјалистичке револуције Војводине у Новом Саду, 1975. године, зборник под насловом ,Сан револуције", у коме је сакупљена већина Милојевих радова објављених у предратним часописима и листовима, а и оних који дотада нису објављени. Прво издање романа „Тамнице" објавило је Издавачко предузеће „Братство-Јединство" у Новом Саду 1956. године.