Lazar Mečkić ǀ Zabava i razonoda ǀ Skromno i trošno - nama lepo i blisko

Predgovor

Ljubav prema zavičaju bila je u meni posebno naglašena još od najranijeg detinjstva. Nezaboravno mi je i bolno sećanje, kada sam u svojoj četrnaestoj godini (1931) morao, zbog školovanja, da se preselim iz Novog Bečeja u Zrenjanin (tadašnji Veliki Bečkerek). Tamo sam stanovao zajedno sa svojoj sestrom i još tri učenika, nešto starijih od mene.

Prvi dan odvojenosti od kuće, od Novog Bečeja i svih milih i dragih, još je nekako protekao u miru. Ali, kada sam uveče legao, znatno kasnije nego što sam to činio u roditeljskoj kući, noć se odužila i prosto postala beskrajna. Mislim, da dužu noć nikada dotle, ni posle toga, nisam doživeo. Prevrtao sam se po krevetu, nekoliko puta ustajao da pijem vode, ali san nije dolazio. Nisu me napuštale misli o salašu, gde sam uz roditelje rastao, o Tisi, o Gradištu, o mestima gde sam provodio najlepše i nezaboravne dane svoje mladosti. Sve do jutra nisam oka sklopio.

Suze su lile jer su me otkinuli od majke i njenih milošti, od drugova, od Tise. Sećao sam se krava, koje sam svakodnevno čuvao po dalasku iz škole. Smanjivalo se to sa sećanjem na pse koji su mi se toliko radovali i koji su moj dolazak osećali još na velikoj udaljenosti, pa su izlazili na put, mašući repom i pozdravljali moj dolazak. Suze su navirale do jecaja. Nisam smeo da plačem na glas, jer bi se dečaci, koji su spavali sa mnom u sobi, ljutili što ih budim. Verovao sam da oni to ne mogu da shvate, da će me ismejavati. Oni nisu osetili takav bol kad su napuštali svoja mesta. Ne - bio sam ubeden - oni ne mogu ni mene ovakvog razumeti. Ja bih za njih bio slabić, materina maza. To su bile dečačke godine, kada je ponos trebalo pokazivati u svakoj prilici.

Tako je to bilo sutra, prekosutra, tako je tekao dan za danom i izdržao sam mesec dana. Duže od toga ni po koju cenu. Nisam mario ni za ponos, plakao sam kad god sam se setio ili kada bi mi neko pomenuo Novi Bečej. Moj bol nije mogao da shvati niko u kući, pa čak ni moja mlađa sestra, koja je bila ljubimica gazdarice i cele njene porodice. Mnogo se ni kasnije nisam izmenio.

Danas, u poodmaklim godinama, stičem utisak, da je moja ljubav prema zavičaju s godinama sve više rasla, sve više kako su me životni tokovi odvajali od njega. Ni rastanak, ni osnaženo intelektualno vaspitanje nisu oslobodili tu ljubav. Naprotiv, oni su - čini mi se - još pojačali onu dirljivu i neobuzdivu žudnju za zavičajem. Odvajajući se od njega verovatno sam poneo i jedan deo zajedničke duše te zbog toga nisam nikada raskinuo sa celinom. I danas, kao da postoje mnogobrojni i nevidljivi, ali čvršći končići koji vezuju moje biće sa društvenim životom moga kraja. Tako eto sve svoje slobodno vreme i svoju skromnu radnu energiju posvećujem ovekovečivanju mesta, događaja, ljudi i predmeta koji su zaslužili da ostanu nezaboravljeni. Želim da mladi vide, ili pročitaju kako se nekad živelo u njihovim mestima i šta je to što nas toliko veže za rodnu grudu. Kažu, da ratarska krv toliko veže čoveka za zavičaj, da mu ne dopušta da se igde drugde oseti onako slobodno kao na svome, pa je verovatno to slučaj i sa mnom.

Sada, kada je život na izmaku, kada se više živi od uspomena, svoju sadašnjost ulepšavam mislima i sećanjima na ono što je nekada bilo u Novom Bečeju i Vranjevu.

Već dugo živim u glavnom gradu, pored svoje dece, no neko unutrašnje bogatstvo, neka samo moja tajna to su misli, sećanja, uspomene iz rodnog kraja. Osećanja koja me tada obuzimaju sigurno su jedan od osnovnih podsticaja da zabeležim te svoje uspomene. Hoću da se vratim na one najlepše dane prošlosti, na sve što me je godinama ispunjavalo posebnim raspoloženjem, nekakvom blaženošću. Takva osećanja nagone čoveka da se, ma i na ovako skroman način, oduži onom koji ga je neizmerno zadužio.

Neće proći još mnogo vremena, a poslednji tragovi života nekadašnjeg Novog Bečeja i Vranjeva biće izbrisani. Iz pamćenja će isčeznuti jedno vreme i jedan život, koji će istoričari možda oceniti kao primitivan,... ali mu zato niko neće moći da porekne da je imao nešto plemenito i toplo, nešto što je naraštaje vaspitavalo da se ponose svojim zavičajem i da ljube rodnu grudu.

Danas se mnoge stare kuće ruše, a svaka od njih odnosi za sobom jednu priču – jednu prošlost. Svako menjanje i ulepšavanje lika mnogih ulica briše deo tradicije Novog Bečeja i Vranjeva.

Želja mi je da bar nešto iz tog doba, što pred našim očima nestaje tako reći nazapaženo, zabeležim i sačuvam za buduća pokolenja. Pored zabeleški izradio sam stotinak slika (u ulju i akvarelu) nastojeći da ovekovečim, ili bar sačuvam od potpunog zaborava, delove Novog Bečeja i Vranjeva koji nestaju. Jedan deo tih mojih slika (20 komada) dat je u vidu fotografija u ovoj knjizi.

Ako ponekad izađem iz okvira zabeleški, činim to u nameri da i ovde iznesem nekoliko istorijskih podataka za one koji nisu imali prilike da se sa njima upoznaju. Zbog toga sam na samom kraju dao kratak istorijski osvrt, koristeći se podacima iz moje knjige (u rukopisu) "Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju od najstarijih vremena do 1941. godine“.

Put u prošlost koji sam izabrao neće biti naučna analiza, niti literarni pokušaj da se naslika određeno vreme one sredine iz koje sam ponikao. To će pre biti proširene beleške u kojima iznosim samo one podatke za koje mislim da su neophodni, da bi se dobila određena predstava o životu ljudi, izgledu ulica, pojedinih zgrada, o zaslugama pojedinaca i grupa, o vrednoći i preduzimljivosti meštana Novog Bečeja i Vranjeva.

Svojim sećanjima ću možda samo naznačiti mesta i ljude koji su zaslužili, ne samo da budu spomenuti, već da se na njih i u drugim prilikama sa više pažnje i češće sećamo.

U Beogradu početkom 1988. godine, Lazar Mečkić

Dragi čitaoci,

Danas, kada mi - kako bi to rekli naši stari - voštanica života dogoreva pitam se, šta je to što me sa starošću sve više veže za prošlost?

Evo mog odgovora:

Zamislio sam sadržinu života čoveka kao jedan veliki krug, čijim prečnikom korača celog života. Rođenjem se nalazi na polaznom kraju tog životnog prečnika i tada je čitav krug pred njim. Starenjem se približava drugom kraju, čime se smanjuje onaj deo kruga što je ispred njega i koji je predstavio perspektivu života. Koliko se perspektivni deo kruga smanji, za toliko se poveća onaj deo, iza čoveka, koji predstavlja prošlost.

Znači, kad se perspektiva smanji prošlost pritiče u pomoć i ispunjava životnu sadržinu.

Tako se, starim ljudima, prošlost sama po sebi nameće. Priroda je plemenita, pa čovek iz prošlosti bira samo ono što je najlepše, a to stare ljude ispunjava blaženstvom i smirenošću.

Svi vi mladi doći ćete u to doba života, pa zato imajte više strpljenja za priče starih, o lepoti prošlih dana.

Lazar Mečkić