Прича о Браниславу Бати Киселичком почиње у граду у коме се родио, па и када не кажемо име града, препознајемо га, јер је његова љубав за Нови Бечеј била толико велика и препознатљива и кроз реч и кроз дело. Били су лепи и салаши на северу Бачке, где је отпочео радни век и пронашао животног сапутника, али нигде пролеће не мирише тако лепо као на обали Тисе.

Због тога се вратио и провео живот са Тисом у оку и у срцу, а сваке јесени имао је само једну жељу: да наредног лета поново преплива Тису.

Определивши се за позив учитеља, за који је био и посебно надарен, испунио је своју жељу да оно што зна и уме пренесе млађима. Није то било само знање из књига и нису били само бројеви и формуле, био је то живот пун љубави, поштовања, била је игра, песма.

А када је учитељ постао директор, није се у бити ништа изменило, остала је брига за младе, па из те бриге ниче нова школа у срцу његовог Врањева, која и данас стоји и подсећа на чика Бату и његове колеге учитеље, који су у темеље уградили себе.

И поред великих обавеза у школи и бриге за породицу, чика Бата је увек проналазио време за догађања у граду, па сте га могли пронаћи на проби градског хора или на састанку Завичајног клуба, чији је оснивач.

Уз његово име стоји Завичајна збирка о Јосифу Маринковићу, године рада на прикупљању података, нота и експоната, сарадња са породицом великог композитора, чије је име добила и новоизграђена школа. И не само то. На темељима његове идеје о збирци родила су се и Обзорја на Тиси, па се опет враћамо на мисао да је Тиса била судбоносна у његовом животу.

Сваки тренутак испуњавао је корисним радом било да је то читање, шетња, пливање, снимање филмова, фотографија. Историја ове вароши посебно га је инспирисала, па је тако после дугогодишњег сакупљања података светло дана угледала једна изузетна књига о новобечејским Јеврејима који су страдали у другом светском рату. Није дозволио чика Бата да заборавимо ни друге познате Новобечејце попут Богдана Чиплића, Константина Вукова, Лазара Мечкића, па нас је окупљао на књижевним вечерима и изложбама које је сам припремао.

Октобарска награда ове општине додељена му је у знак признања за рад, који завређује и много више. Због тога је Завичајни клуб Новобечејаца и Врањевчана на овогодишњем скупу одлучио да поново штампа књигу о новобечејским Јеврејима, а да Збирка о Јосифу Маринковићу добије своје место у кући Владимира Главаша у Врањеву. На овај начин ће Новобечејци испунити снове свог чика Бате.

Причу о Браниславу Бати Киселичком приводимо крају, иако се она овде не завршава, јер Тиса и даље тече, а жеља да је наредне године бар још једном преплива, живи у његовим потомцима.