I

Sunce se tek pomaljalo iza kuća na periferiji i stvaralo duge senke po peronu željezničke stanice. Tri starije seljanke, držale su robu, koju nose na pijac u obližnji grad i dok su čekale voz, nešto su u glas govorile. Para, koja im je pri govoru, izlazila iz usta, stvarala je oreol oko njihovih glava. Delovale su nestvarno. Poredane u krug, u čijem središtu su stajale korpe i kofe, sa glavama koje su s vremena na vreme nestajale u oblacima pare.

Dva mladića i dve devojke stajali su po strani. Tiho su razgovarali, i svaku rečenicu završavali kikotanjem. Po punim putnim torbama kraj njih, moglo je da se zaključi da se vraćaju sa vikenda, u grad, na fakultet.

Grupa ljudi, obučenih u radnička odela i jakne, sašivene od grubog platna i postavljene krznom, stajali su na početku perona.

Marko, naslonjen na ogradu, koja je delila prostor između čekaonice i perona, držao je u zagrljaju Svetlanu. Ona se pripila uz njega obuhvatajući ga oko pasa. Plava kosa joj je padala preko Markove mornaričke bluze i stvarala plavo beli kontrast. Vrtela je u ruci njegovu belu kapu, i mrsila trake koje je okružuju. Plakala je. Ustvari, suze su joj same tekle, i kada se smejala, i kada je nešto na uvo, poverljivo, govorila Marku i kada se pretvarala da je ljuta, mršteći čelo. Marko joj je poljupcima brisao suze.

Iza krivine, kod prvih seoskih kuća, pojavio se voz, najavljujući svoj dolazak prodornim zvukom sirene.

Svetlana je još za trenutak zadržala Markovu ruku u svojoj, dok je voz kretao. Samo oni koji prate, drage osobe, znaju kako voz, brzo krene i još brže se izgubi u poljima kukuruza na drugom kraju sela. Ostala je sama na peronu i dugo mahala za vozom. Činilo joj se da vidi Markovu kapu, kojom joj je mahao, sve dok je videla vagon u kome je on bio. Više nije videla voz, nešto zbog srna, koje su granule u potocima, a nešto zbog njegovog brzog nestanka u daljini.

"Još oko tri meseca, duga i hladna tri meseca, i Marko će se vratiti iz vojske ", mislila je dok je brišući suze, odlazila sa perona.

Marko je, nagnut kroz prozor na hodniku vagona, mahao svojom belom kapom sve dok mu se činilo da vidi Svetlaninu plavu kosu i žuti mantil. Kada se iz vidika izgubila i kućica željezničara, obrisao je suze sa lica, za koje nije bio siguran da li su od vetra zbog rastanka od Svetlane, uzeo svoju vreću i krenuo kroz vagon.

Otvarao je kupe za kupeom, tražeći slobodno mesto.

U jednom su se smestile one žene sa robom, i sa istom žestinom nastavile priču, započetu na peronu. U drugom kupeu jedva je, u gustom dimu od cigareta, prepoznao radnike sa perona. U trećem muškarac i žena sa troje dece. Žena, koja je deci verovatno bila majka, davala im je pohovanu piletinu i velike komade hleba, koje su oni jeli, a u isto vreme ih koristili kao tacne dok su žvakali zagrizlu piletinu. Vrata u sledećim kupeima nije mogao ni da otvori. Bila su zaključana, a oni prepuni putnika koji su još spavali.

Vidik, u unutrašnjost zadnjeg kupea u vagonu, zatvarale su zeleno-sive zavese. Mislio je da su i tu usnuli putnici i više reda radi pokušao da ih otvori. Vrata su sa lakoćom kliznula. U kupeu je , sklupčana u uglu do prozora, sa podavijenim nogama poda se sedela jedna "crnka". Ostala sedišta bila su prazna.

"Slobodno?" upitao je Marko.

Po mrzovoljnom, suvom, rekao bi odbojnom, "Yes", Marko je shvatio da "crnki” nije do razgovora, još manje do društva nekog saputnika.

Ipak nije propustio priliku da se udobno smesti, i tako sebi olakša dug put do luke, u kojoj ga je čekao brod.

Odložio je svoju mornaričku vreću, na policu koja mu se nalazila iznad glave, i seo na sedište do vrata, preko puta saputnice. Razgledao je unutrašnjost kupea. Na zidu, u ritmu kloparanja voza, klatila se fotografija pulske arene.

Pažljivo ju je zagledao. Poznavao je svaki delić tog starog zdanja. Puno je, svog vojničkog, vremena proveo unutar zidova arene, i oko nje radeći na obezbeđenju objekta i "visokih ličnosti", kako su zvanično nazivali poznate ljude iz politike, nauke, filma, sporta... koji su dolazili da posete zidine arene.

Najprijatniji trenuci unutar zidina arene bili su mu oni koje je proveo sa Svetlanom, dok je ona letovala u Puli, i svakodnevno dolazila po njega u kasarnu. Zatvorio je oči, kao da spava. Osećao je, na svojim dlanovima, toplinu Svetlaninih kolena, koja je ona u toku dana sunčala a uveče, tokom večernjih filmskih projekcija u areni, prepuštala njegovim rukama.

Setio se i nezaboravih trenutaka, njihovog prvog viđenja, posle njegovog dolaska u vojsku.

On, mornar. Plava elegantna, uniforma. Bela kapa na glavi. Ona plavokosa, krhka, pomalo zbunjena stoji na kapiji kasarne. Vetar se poigrava sa svetlim pramenovima. Gleda u masu mornara koja se vrzma po krugu, odlučna da u toj masi prepozna svog Marka.

Prišao je sasvim blizu nje. Nije ga prepoznala, u nepreglednoj masi istih uniformi.

"Da li čekate nekoga gospođice? Možda ste večeras slobodni i željni izlaska sa jednim mornarom", pitao ju je Marko.

Pogledi su im se susreli. Stala je za tren. Obraća joj se neznanac u uniformi i sa kratko ošišanom kosom? Nedoumica je trajala samo tren, ili nešto kraće, a onda mu se bacila u zagrljaj, oborila mu kapu sa glave,   jecajući i jedva izgovarajući njegovo ime, u sav glas plakala. Činilo mu se da ih svi mornari sa kruga gledaju. Možda je i bio u pravu, no to mu nije smetalo da prigrli Svetlanu, podigne je i zadrži u naručju.

Svetlana je ravnomerno disala, utonula u san. Njene grudi, koje su se ocrtavale ispod tankog pokrivača, su se podizale i spuštale u ritmu njenih uzdisaja. Gole butine virile su ispod pokrivača i upotpunjavale sliku "usnule boginje".

Naslađivao se Marko tim prizorom, a Svetlana je bezbrižno spavala dubokim snom. Samo do pre par minuta, tiho mu je šaptala, da ga voli i da se nikada tako lepo nije osećala.

Seća se, i ulica na periferiji, kojima se vraćao te noći u kasarnu, ne bi li izbegao susret sa vojnom policijom i obaveznog pravdanja vođi patrole, zbog čega je u gradu po isteku dozvoljenog vremena, za odsustvovanje iz kasarne...

Tresak naglo otvorenih vrata kupea i neartikulisan smeh vratili su ga u stvarnost, i na vratima kupea stajao je ogroman čovek.

Neobrijano lice sa neurednom bradom koja mu je dosezala skoro do očiju, duga masna kosa i guste obrve. Krzneni prsluk i pantalone od grubog platna. U ruci flaša piva do pola ispijena. Drugom rukom se uhvatio iznad vrata kupea, tačno ispod one crvene, blindirane ručice, kojom se, u slučaju opasnosti, zaustavlja voz. Video je Marka i devojku, i neprirodno se cereći, pitao da li za njega i njegove "jarane" ima slobodnog mesta.

Marko se pomerio na sedište do prozora, prekoputa crnokose devojke i pokretom ruke pokazao na prazna mesta do sebe. Onaj neobrijani seo je pored devojke, a dvojica njegovih "jarana" do vrata kupea, jedan preko puta drugog. Požurivali su jedan drugog da ispiju pivo. Naišao je prodavač pića, gurajući kroz hodnik kolica u kojima su stajale flaše sa raznim napicima, i glasno nudio svoju robu putnicima. Povicima one dvojice pored vrata, zaustavljen je pred kupeom.

"Tri pive, i šta ćeš ti mornar ", pitao je neobrijani.

Marko se zahvalio rekavši da ne pije.

"Šta se tu foliraš, k'o neka fufica, popi, jednu pivu" , i dalje ga je nudio saputnik.

Marko ga je oštro pogledao, pa skrenuo pogled prema devojci.

Mrzeo je te neotesane tipove. Nikada nije imao hrabrosti da im se suprotstavi, ali je uvek pokušavao da izbegne njihovo društvo. Samo jednom, još u trećem razredu, pokušao je da zaštiti Nevenu, devojčicu sa kojom je išao od kuće do škole. Ona je imala najduže, i najlepše, kike u razredu i uvek, na njihovim krajevima, tamo gde gumice učvršćuju upletenu kosu, dve crvene masnice od svile. Miomir, ponavljač i mangupčić stalno je Nevenu vukao za kike i razvezivao joj mašne vukući ih za jedan kraj. Marka je nerviralo Miomirovo ponašanje ali mu se nije suprotstavljao, jer ga se plašio. Ipak, jednom prilikom je savladao strah, onako nejak, odlučno je stao ispred Nevene i odgurnuo, za glavu višeg od sebe, Miomira. Ovaj se pridigao, i tako ga jako lupio, otvorenom šakom po licu, da mu se učinilo kako mu se glava okreće u pravcu udarca. Uho i obraz nije osećao, bili su pod "lokalnom anestezijom".

Uspeo je da zadrži suze i samo procedio: "Mene možeš da udariš kada hoćeš, ali Nevenu više da ne diraš". Za pravo čudo, od tada, Miomir nije maltretirao Nevenu.

Kasnije ga je Nevena poljubila u, onaj obraz, koji je Miomir udario. Zao mu je i danas, što vrelinu tog prvog devojačkog poljupca nije osetio, jer mu je obraz još bio utrnuo od udarca. Sutradan je na zidu škole bilo nacrtano srce u kojem je pisalo da Marko voli Nevenu. Marko je, uistinu, voleo Nevenu, sve dok ih nisu razdvojili, u petom razredu, formirajući tri manja odeljenja od dva velika. Marko je bio u petom jedan a Nevena u petom tri. U početku je Nevenu viđao za vreme odmora, i pre početka školskih časova. Uporno je stajao na izlazu iz škole ne bi li video nju i njene razredne drugarice kako izlaze iz škole. Često mu je to uspevalo i bio bi presretan kada bi mu Nevena poklonila svoj osmeh pri pozdravu. Dugo bi gledao kike na leđima i zaljubljeno odmahivao glavom u ritmu njihanja njenih masnica. Ona je kasnije skratila kosu, zaljubila se u Miomira, a Marka pri susretima, u prolazu, od milja, pozdravljala sa "moj spasioče."

"Šta se ti obazireš na ovu", vratio ga je u stvarnost neobrijani, "vidiš da je mutava i samo bulji kroz prozor".

"Mala o'š sok? ", nastavio je svoje šenlučenje. Povukao je crnokosu za rame tako grubo da ju je skoro okrenuo na sedištu.

Devojka je iznenađeno pogledala u pravcu neznanca. Marko je tek tada video da su joj prelepe oči, boje čokolade, crvene od plača.

Tiho je rekla "ne" i ponovo se okrenula prema prozoru još više se povlačeći prema zidu.

"Š'a cmizdriš, neće ti Alija ništa", nastavio je neznanac da drmusa crnokosu.

"Ostavi je Alija", odlučno je rekao Marko.

"Š'o, da ti je nije mati rodila, majke ti?" iskezio se neobrijani, za koga je Marko tek tada, saznao da se zove Alija.

"Tak'e ko š'o je ova treba samo... znaš ti mornar već š'a. A možda zato i cmizdri š'o do sada to nisi obavio. Jarani čini vam se da ovde ima pedera?" Otkrivajući žute, kvarne zube nastavio je da se ceri Alija.

"Ne, ne, nisu oni ovde, nego u susednom kupeu", ozbiljno je odgovorio Marko.

"Pogledajte kroz prozor", ubedljivo govoreći, pokaza Marko na ogledalo koje je visilo na zidu kupea, naspram slike pulske arene.

Alija skoči i radoznalo pogleda u ogledalo, za njim i ona dvojica. Pogledaše se iznenađeno, poćutaše za čas, a onda jedan od one dvojice kreštećim glasom povika:

"Alija, ovaj nas zajebaje!"

Marko je podigao pogled i video Aliju, kako je jurnuo prema njemu. Za tren mu se učini da ponovo vidi Miomirovu šaku. Naglo se izmače i Alija svom silinom tresnu, prvo flašom, pa onda licem o metalne police na zidu. Za trenutak nasta tajac. Marko nije mogao da dokuči da li se Alija okrenuo ili zateturao. Smrskanog nosa, iz koga je liptala krv, i rasečene ruke iznad šake, sa unutrašnje strane, na mestu gde se obično proverava puis, ležao je na podu kupea i zapomagao:

"Pomagaj mornar, matere ti, iskrvariću.."

"Jarani" su izleteli na hodnik i nisu se više pojavljivali.

Marku je, u grlu, nešto pulsiralo velikom brzinom. Nije mogao ni reč da prozbori. Ustao je i osetio da mu kolena klecaju. Pribrao se već u narednom trenutku i istrčao iz kupea. Pozvao je milicionare koji su, malo dalje od njihovog kupea, ćaskali sa prodavcem pića, prolazeći kroz hodnik. Odveli su Aliju u službeni kupe. Marko ga je video na peronu naredne stanice. Ispod otkopčanog i krvavog desnog rukava košulje, jasno mu se video beo zavoj. Povez preko nosa pokrivao mu je trećinu neobrijanog lica. Osvrtao se, kao da nekog traži, dok su ga milicionari sprovodili do plavog auta, sa rotacionim svetlom. Njegove "jarane" video je da silaze iz voza na sledećoj stanici.

Dok je kondukter brisao kupe, Marko je uspeo da se smiri. Još mu je nešto kucalo u grlu, ali mnogo slabije i sporije. Klecanje u kolenima je sasvim prestalo. Sedeo je zagledan u plavu sijalicu iznad vrata kupea na kojoj je nekada davno bilo nešto napisano, i pokušavao da dokuči kakva je to bila poruka. Nastavio je, da bez cilja, posmatra predmete po unutrašnjosti kupea. U njemu se čulo ujednačeno kloparanje voza i po koji uzdah devojke kraj prozora.

U svom traganju pogledom, po kupeu, Marko se zaustavio na devojčinim ramenima. Ona je, i dalje, sedela leđima okrenuta prema prozoru , zagledana u polja pod kukuruzom koja su promicala.

Duga cma kosa padala joj je preko ramena. Privukao ga je sjaj crne kose. Pokušavao je da dokuči da li je taj svilenkasti sjaj prirodan, ili je kosa nečim namazana. Misli su mu odlutale, i nije primetio kada se crnokosa okrenula. Prvo je podigla pogled, pa polako okrenula glavu prema Marku. Spustila je noge na pod kupea i pogledala ga. Kada su im se pogledi sreli, Marko je iznenađen, poskočio unazad. Učinilo mu se, da je ovim naglim trzajem, naterao crnokosu da se krajem usana nasmeje.

"Hvala Vam što ste me spasli onih napasnika. Tako ste hrabri. Zovem se Marija Adrijana Rosario", govorila je crnokosa pružajući ruku Marku.

"Marko..., Marko Ilić, za prijatelje samo, Marko", odgovorio joj je prihvatajući pruženu, meku, lepo negovanu ruku. Osetio je drhtaj Marijinog tela koji se prenosio preko ruke, i da nije pred sobom gledao vitku, crnokosu ženu, nešto tamnije puti, bio bi siguran da u svojoj ruci drži preplašenog zečića.

"Uvek tako drhtite, ili se još niste smirili posle onoga što nam se dogodilo", pitao je Marko zadržavajući Marijinu ruku, nešto duže u svojoj, nego što bi to bilo potrebno kod običnog pozdravljanja.

Kao da ju je na nešto podsetio, Marija je briznula u plač, glasno jecajući.

"Gospođice šta Vam se desilo? Čime sam Vas povredio da tako plačete. Molim Vas da prestanete. Ne mogu da podnesem  da žene plaču, pogotovo ne tako mlade i lepe žene kao što ste Vi", laskao joj je Marko, pokušavajući da je smiri.

"Amor, amor, samo mi je govorio amor, a sada idi ne volim te više, odlazi iz moje zemlje", u fragmentima, između jecaja, govorila je Marija.

Pre nego što je nastavio razgovor, Marko je sačekao da se Marija smiri. Kada su jecaji skoro prestali i pretvorili se u povremene duboke uzdahe Marko ju je pitao:

"Ko Vam je to učinio, ne mogu da verujem da bi neko nežnom stvorenju, kao što ste Vi, tako nešto mogao da kaže, a pogotovo ne, da tako nešto učini".

"Srbi, svi ste Vi Srbi isti. Videli ste i onu trojicu kakvi su nasilnici", odgovorila je Marija.

"Ne znam kakvu sliku o Srbima imate, i na osnovu čega ste je formirali. Ona trojica, od malo pre , ukoliko je to uopšte bitno, po svoj prilici i nisu Srbi. Pokušajte evo na mom primeru, da steknete bolju sliku o Srbima. Zar ja nisam dovoljan dokaz da svi Srbi nisu isti? " pitao je Marko.

"Ti si Srbin? " začuđeno je rekla Marija.

"Dopada mi se što smo prešli na "ti". To od samog početka našeg razgovora hoću da predložim. Reci mi Marija zašto ti je čudno to što sam Srbin", pitao je Marko.

Marija je ćutala. Kao da smišlja odgovor. Podigla je pogled i u Markovim zenicama, ugledala je svoje uplakane oči. Ogledala se u tom plavetnilu nekoliko trenutaka a onda nastavila.

"Zaštitio si me od onih napasnika, i ne bih volela da te uvredim, ovim što ću ti reći", rekla je Marija.

"Samo nastavi", podstrekivao ju je Marko.

"Srbe, koje sam upoznala, a upoznala sam Žilijeve drugove, i njihove devojke, ne mogu baš puno da pohvalim.

Muškarci su bili dosta grubi prema ženama. Zapostavljali su ih kad god bi im se za to pružila prilika. Međusobno su pričali uglavnom o svojim poslovnim transakcijama, tuđim ženama, fudbalu, politici i automobilima. Iako su znali da imam nameru da se udam za Žilija, skoro svi su mi nudili da Žilija prevarim i pođem sa njima u postelju. Kada sam to odbijala bili su grubi, vikali su, nazivali me pogrdnim rečima, pretili.

Žene su opet samo pravile spletke, pričale o novcu, zaradama, šopingu, muškarcima i neverstvima. Samo sam za Bosiljku mislila da mi je odana prijateljica ali me je na kraju i ona izdala. Sve sam to izdržavala zbog Žilija".

"Ko ti je taj Žili?" prekinuo je njeno pričanje, svojim pitanjem Marko.

Ponovo je Marija počela da plače. Nije mogla da nastavi priču. Okrenula se ponovo prozoru i tiho plakala.

I Marko je u uglu kupea video uzdrhtalo lane. Slušajući njen plač, čuo je plač mladunčeta, koje se izgubilo od čopora i svoje majke, i sada bez snage, sklupčeno u uglu do prozora tiho tuguje.

Stavio joj je ruku na rame. Osetio je lagani drhtaj ali ne i odbijanje.

"Marija, molim te ne plači. Ukoliko želiš možemo da pričamo i o nečem drugom. Slušao sam da je ljudima lakše kada svoju muku iskažu. Očigledno te nešto muči. Spreman sam da te saslušam", blago joj je rekao.

"Veliku muku imam. Nerešivu. Juče i danas sam pomišljala i na to da se ubijem i skratim ovo mučenje", odgovorila je Marija brišući suzne oči.

"Nema problema, koji živ čovek ne može da reši, niti ima bilo kakvog razloga za koji vredi umreti", rekao joj je Marko, ono što mu je njegov otac često govorio. Dalje nije govorio više ništa. Gledao je Mariju i čekao da počne svoju priču.

Marija je ćutala. Ukrstila je prste na rukama, i tako ih stegnula da se jasno video sklop vena na njenoj ruci.

"Moram svoju priču da počnem od početka, kako bi razumeo zašto imam takvo mišljenje o vama Srbima. Ne znam zašto, ali tebi verujem, da nećeš zloupotrebiti ovu moju ispovest i još više me omalovažiti i ismejati.

Ja sam se rodila u Kolumbiji. Moj otac tamo ima veliku farmu. Na ljanosima sam odrasla. Kada sam završila školu, obzirom na bogatstvo i ugled moga oca, imala sam prilike da posećujem zabave, izložbe, književne večeri pesnika iz Kolumbije i inostranstva u prestonici. Na nekima od tih priredbi sam pevala pesme naroda Kolumbije. Posebno sam volela da pevam pesme koje su pevali pripadnici Inka plemena. Moji roditelji su veliki ljubitelji knjiga. Naša kuća ima veliku biblioteku, sa nekoliko hiljada knjiga. Čak sam i ja dobila ime po delu Horhea Isaksa.

Na jednoj od tih priredbi upoznala sam Žilija. On se zove Žarko, ali to se kod nas teško izgovara pa smo ga mi zvali Žili. Njegov otac je u to vreme bio sekretar ambasade, a Žili je živeo u mojoj zemlji. Slabo je govorio moj jezik i uz dosta napora i komičnih situacija sporazumevali smo se na engleskom. Pored svega dopao mi se na prvi pogled. Visok, lepo građen, posvećivao mi je pažnju. Nije prošao dan da mi nije telefonirao, za vikende dolazio kod nas na farmu. Voleli smo da šetamo kraj jezera, na našem imanju. Satima smo posle kiša šetali i uživali u mirisu bujnog zelenila i izniklih trava. Kupali smo se u podnožju vodopada, u rečici koja je vode, sa obronaka Anda, velikom brzinom nosila ka Amazonu, kralju svih reka. Ulazili smo u pećinu iza vodopada. Tamo niko nije mogao da nas vidi. U toj pećini me je Žili strasno ljubio. Stalno je ponavljao "amor, amor" jedinu špansku reč koju sam ga naučila.

Jednom prilikom, dok sam mu prevodila moje omiljene pesme, mi je, na mestu skrivenom od pogleda radoznalaca, predložio da pođem sa njim u Jugoslaviju.

Silno sam ga volela i taj poziv mi je bio kao ulaznica za raj.

Moj otac nije bio voljan da odemo u Jugoslaviju, a da se prethodno ne venčamo u Kolumbiji. Žili je obećao da ćemo se venčati u Jugoslaviji, po običaju njegovog kraja. Uverio me je da je venčanje samo forma, deo folklora, i da ne brinem ništa za to. Verovala sam mu. Nisam smela da izgubim njegovu nežnost, iskrenu ljubav. Plašila sam se da nikada više neću videti tako bistre, plave oči. Za njima bih pošla na kraj sveta, a ne u Jugoslaviju.

Kod ulaza u avion otac me je upozorio da sam sama izabrala svoj put, i da na njemu ne tražim "kamenčiće sreće", koje je on razbacao po svetu, za mene, moju sestru i braću.

"Krećeš na dalek put, i vrapci će pokljucati mrvice koje ćeš možda ostavljati za sobom. Zato, bolje ne troši kriške hleba koje nosiš, za obeležavanje puta. Možda ćeš jednom morati da ih pojedeš, da bi preživela..." govorio mi je otac držeći me za ruku jedva zadržavajući suze.

Skoro polovinu puta sam u avionu preplakala. Da je postojala mogućnost, da izađem iz njega, mislim da bih se u tim trenucima pešice vratila na našu farmu.

Žili me je nežno držao za ruku. Poljupcima mi brisao suzne oči. Tešio me i pričao o, selu svoga oca, u koje će me voditi, o svojoj baki koja spravlja najbolji sir i kajmak u kraju. Ubeđivao me je da tako čistih potoka, svežeg vazduha i netaknute prirode nema nigde u svetu. "Amor, amor... i ponavljao mi je." Ja sam pored tebe i ti kraj mene, šta nam više treba", govorio mi je Žili. Bila sam sigurna da mi stvarno ništa više od toga ne treba.

Stigli smo u Jugoslaviju, i od samog dolaska u njegovu kuću počeli su moji problemi. Njegova majka me nije prihvatila. Žili me je sve češće ostavljao, u toj velikoj kući, samu, a on je izlazio da se sretne sa starim društvom, pa sa prijateljima iz škole, drugovima iz bivšeg kluba... i tako u nedogled. Slabo sam govorila srpski, pa se ni na ulici nisam najbolje snalazila. Ipak velikim trudom naučila sam vaš jezik, koji je dozlaboga težak za učenje. Trebalo mi je skoro godinu dana dok se nisam prilagodila tom usamljeničkom životu. Povremeno sam uspevala da ga privolim da me povede sa sobom. Već sam ti rekla u kakvom smo se društvu kretali.

Pri pomenu na naše venčanje dobijao je napade besa. Jednom, kada sam mu se usprotivila, me je čak udario. Nije dozvoljavao da se zaposlim, i na neki način osamostalim. Strogo je kontrolisan svaki moj izlazak iz kuće. Nisam smela, a ni imala para, da bilo šta kupujem. Sve ovo što je na meni i u onim torbama je ono što sam ponela sa sobom iz moje zemlje i nešto malo zimske odeće koju mi je kupio prve zime po dolasku u Beograd.

Svojima u Kolumbiji naravno nisam smela ništa da kažem o onome kako živim. Ne zato što me oni ne bi razumeli. Naprotiv, braća bi odmah došla po mene i kada bi videli kako živim nastao bi haos. Nisam to želela, a i moj ponos mi nije to dopuštao. Sama sam rešila da dođem i sama ću se izboriti sa svim  problemima.  Nisam  mogla  da poverujem da je Žili tako naprasno prestao da me voli. Mislila sam da je to samo momentalno loš uticaj njegove majke, na njega, i da će se on od toga otrgnuti, kao što sam se ja usprotivila očevom odbijanju da me pusti u Jugoslaviju.

Znao je i Žili da ja ne želim da se požalim svojima. Često, pogotovo kada je popio koju više, podsmevao mi se tako što mi je nudio telefonsku slušalicu i govorio da će on da plati telefonski poziv i da slobodno pozovem taticu, da mi kaže gde su "kamenčići sreće".

Puno sam patila. Danima plakala u svojoj sobi. Žili je sve kasnije dolazio kući. Jedno vreme je proveo negde u inostranstvu navodno u vezi sa nekim poslom.

Juče je došao pijan. Nisam mogla da ga više gledam takvog.

"Kakav je to život koji živimo, nigde ne idemo zajedno, sama sam u ovoj velikoj kući", pitala sam ga.

"Baš sam to hteo da ti kažem, nikakav ovo nije život. Gde da te vodim? Kad god se negde pojavim sa tobom, svi te gutaju očima. Nema onog ko ne bi "naskočio na tebe". Nisam ti ja telesna garda i nemam živaca da izigravam šmokljana kraj tebe. Skupi svoje stvari i idi kuda hoćeš. Nemamo nikakve obaveze jedno prema drugom, i slobodni ti putevi gospodnji", rekao je Žili.

"Bosa i ja idemo kod ćaleta u Meksiko iduće nedelje, a ti da te sutra ne vidim ovde. Nisi valjda toliko glupa, da si mislila da ću ceo život sa tobom da izdangubim, kontrolišući da mi ne nabijaš rogove sa nekim od ovih dripaca. Koliko li ih je već "omastilo brke" dok ja nisam u kući? Lud sam bio što sam te i ovoliko držao ovde, i nisam raskinuo još kod prvog Bosinog upozorenja", završio je svoju priču Žili.

"Žili ti se šališ, reci svojoj Mariji da se šališ. Sta sam ja tome kriva što me u restoranima gledaju. Sam si govorio da imaju šta i da vide, i šta će ti žena koju niko neće ni da pogleda, ni tebi da zavidi, zbog nje. Zbog tvoje ljubavi došla sam u ovu zemlju čak iz Kolumbije. Reci mi "amor", kleknula sam ispred njega, obgrlila mu noge, položila glavu na njegova kolena i počela da ga molim, ne verujući u ono što je govorio.

"Kakvo "amor", prestalo je to još onda kada si cmizdrila, za tatom u avionu. Kako bih samo pogrešio da sam se sa tobom tamo venčao. Ponavljam ti, nemamo nikakve obaveze jedno prema drugom. Nisi mi ništa dužna, nisam ni ja tebi, na sreću nemamo ni dece koja bi mi bila za vratom. Rok da odeš ti je do sutra u podne", potvrdio je Žili i grubo me odgurnuo od sebe.

U glavi košnica, pred očima tamne tačkice. Želela sam da viknem, držala sam otvorena usta, ali glas nije izlazio.

Mučnina, koju sam prethodnih dana osećala, neprestalno me je terala na povraćanje. Nikada se do sada nisam tako osećala. Čas mi je hladno, čas me obuzimala silna toplota. Usne su mi suve, a već u sledećem času usta su mi puna pljuvačke koju sa mukom gutam. Stalno sam gladna, no ne mogu svu hranu da jedem. Od kada sam u Jugoslaviji najviše mi se svidelo kiselo povrće, "turšija" ga zovete. Puno sam je jela i mislim da mi je od nje stradao želudac. Htela sam da odem do lekara, čim Žili dođe kući, no događaji od noćas sve su prekinuli.

Noć sam provela sklupčana na fotelji u uglu svoje sobe. U svanuće sve svoje stvari spakovala sam, u ove tri torbe i jutros sela u voz.

Htela sam da se javim Žiliju pre nego što odem, da se poslednji put pogledamo u oči. Na ulazu u našu sobu srela me je Bosa. Bila je obučena u Žilijev gornji deo pidžame. Odvratila me je od namere da vidim Žilija, rekavši da on još spava, da se noćas malo žešće "ubio" i da je izgleda i malo "naduvan" pa nije sposoban za bilo kakav razgovor.

Krenula je da me isprati, ali sam ja to odbila.

“Ja znam gde su vrata u ovoj kući, preko njihovog praga Žili me je preneo kada smo u nju ulazili. Ja sam tako, a ne preko spavaće sobe ušla u ovu kuću", grubo sam odgovorila Bosi.

Ona, kao da nije mnogo obraćala pažnju na ono što joj govorim, bezvoljno se okrenula i vratila u sobu. Izašla sam na ulicu i pošla, ne okrećući se, ka željezničkoj stanici. Potmuli tresak ulaznih vrata odzvanjao mi je u ušima. Bilo je to, adekvatno, zvučno, obeležje završetka dela mog života.

To ti je moja priča.

Bez igde ikoga u Evropi, bez para, vraćam se u Kolumbiju", završila je svoju ispovest Marija.

"Kuda ćeš sada, i kako ćeš stići do Kolumbije bez para", pitao je Marko.

"Sačuvala sam ovaj mali, kožni novčanik. Njega mi je poklonio moj najmlađi brat na odlasku", govorila je Marija pokazujući Marku mali novčanik od meke žute kože, opšiven po rubovima kožnim trakama iste boje.

"Slušajući očev savet u njega sam stavila nešto para, zlu ne trebalo. Zadnju paru, iz tog novčaničića, dala sam jutros za voznu kartu do Trsta. Trst je velik grad, luka, valjda ću i pored toga što ne znam jezik domaćina, naći posao i zaraditi za dalje putovanje. Posle ću do nekog od većih gradova-luka u Španiji. Tamo ću, nadam se, lakše, obzirom da govorim španski, uspeti da zaradim novac za povratak kući" govorila je Marija, nekakvim odsutnim glasom sa voštanim izrazom lica, zagledana u prostranstvo slavonske ravnice.

Dugo su posle ove Marijine ispovesti ćutali. Marija je gledala u pod, Marko kroz prozor kupea preko njenog ramena.

Priča koju je ispričala Marku i način na koji je on saslušao, bilo je veliko olakšanje za Mariju. Osećala je da je obuzima plima čudnih osećanja. Da li zbog Markovog upitnog pogleda, njegove blizine koja je zračila samouverenošću, ili zbog njegovog iskrenog saosećanja sa njenim patnjama i neskrivene želje da joj pomogne, ili iz nekog nepoznatog razloga, koji nije mogla da dokuči oseća kako joj se vraća vera u život. Podstaknut je u njoj urođeni instikt samoodržanja, godinama, od Žilija, potiskivan. Bila je sigurna da će nastaviti da se bori i da će ponovo ugledati prostranstva njihovog imanja u Kolumbiji. Žili je samo ružno iskustvo u njenom životu. Ima još vremena da mnoge stvari popravi i već tada je bila svesna da za to vredi da se bori.

Marko se čudio odakle Mariji tolika hrabrost i volja. On je sasvim drugačije vaspitan. Teško da bi iko devojku iz njegovog kraja, naterao na tako dug put od kuće bez pristanka roditelja. Ni on sam, kao muškarac, ne bi se usudio da krene u takvu neizvesnost. Mnogo kockica je falilo u tom mozaiku, na kojem je namera dvoje zaljubljenih da žive zajedno| On bi ipak pre svega pronašao rešenja za sve kockice i sklopio, u najboljem slučaju, velik deo tog mozaika, pre nego što bi se odlučio na takav poduhvat.

Previše se mi oslanjamo na taj naš razum. Zbog toga je život kod nas manje dinamičan i manje neizvestan. Zato se ljudi iz našeg kraja teže odlučuju na rizične poduhvate.

Pitao se koji su još uzroci tome. Možda je razlog sigurnost da se preživi, koju daje plodna zemlja u njegovom kraju. Znao je da su kroz vekove bez obzira na sve teškoće, ratove, suše, poplave, zime... ljudi ostajali na tim prostorima ili su se, neki drugi, doseljavali na te prostore privučeni plodnom ravnicom i sigurnošću opstanka koju im je ona nudila. Moralo je uvek puno da se radi. Zemlji se mora davati i krv i znoj, ali ona uvek vraća, najmanje toliko, koliko je dovoljno da se preživi.

U ovom Marijinom postupku mnogo je ludosti, rekao bi čak i neodgovornosti, i ne može da shvati odakle mu to osećanje divljenja, kojim je pokušavao da opravda takav njen postupak. Malo joj je ipak zavideo na tom avanturističkom duhu, na slobodnoj i neukroćenoj ljubavi, na spremnosti da prati titraje srca, nesputane međama razuma, na hrabrosti da između osećaja sigurnosti koju joj je nudilo očevo imanje i neizvesne sudbine uz čoveka koga je volela, i samo zato mu verovala, izabere ovo drugo. Da li i ona snosi deo krivice za ovo što joj se događa? Da li je mogla bar malo da utiče na svoju sudbinu?

Možda je i mogla da bude opreznija, razumnija, ali šta bi time dobila", pitao se Marko. "Večno bi patila zbog onog što nije uradila, i nisam siguran da bi joj bilo lakše nego sada kada je probala ono što je naumila".

"Marko da li sam u pravu kada sam na osnovu iskustva koje sam imala stekla takvu sliku o Srbima", prekinula je ćutanje Marija.

"Naravno da ću ti odgovoriti kako nisi u pravu. Zašto bi na osnovu jednog čoveka, grupe njegovih poznanika, za koje verovatno i ne znaš da li su svi Srbi, ili na osnovu jednog lošeg iskustva, kakvo si ti imala, stvarala sliku o narodima, zemljama kontinentima.

Da li ja, koji ne znam mnogo o Kolumbiji treba da stvorim sliku o njoj gledajući u tebe. Kako bi bilo lepo da ona liči na tebe, da je to lepa, skladna, nežna, hrabra, iskrena zemlja. Ona je verovatno delom i takva, ali je to i zemlja u kojoj se na primer proizvodi droga, koja seje smrt po svetu. Koje utiske i činjenice da isključivo prihvatim u formiranju mišljenja o Kolumbiji i njenim stanovnicima. Istina nije verovatno ni jedno ni drugo. Mnogo bi još trebalo da saznam o tvojoj zemlji i tvom narodu da bih doneo pravi sud. Verujem da će mi se za to pružiti prilika i da ću po završetku vojnog roka uspeti da posetim tvoju daleku zemlju.

Ja sam član organizacije omladine koja sarađuje sa omladinom drugih zemalja i već sam upoznao mnoge evropske zemlje na taj način", nastavio je da govori Marko dok se podizao da uzme svoj vojnički ranac. Stavio je ranac u krilo i počeo da pretražuje njegovu sadržinu. Izvadio je dva zamotuljka, odložio ranac i dok je ponovo sedao, ponudio je Mariji jedan od tih zamotuljaka.

"Verujem da si ogladnela od puta i svega što ti se danas dogodilo. Uzmi, molim te, ovaj sendvič. Nadam se da će ti oni prijati, i da ti neće izazvati nove stomačne tegobe. Jutros ih je, pre polaska na stanicu, Svetlana pripremila. Ona je majstor za "carske sendviče", rekao je Marko.

"Ne mogu da uzmem taj sendvič. Za tebe su spremani, nije pošteno da ih sada deliš sa mnom. Šta će ti reći Svetlana kada joj kažeš da si mi dao jedan od njih...", odbijala je da primi ponuđeni sendvič Marija.

Imam dovoljno sendviča za sve putnike u vagonu, i ništa ne brini za Svetlanu. Biće ponosna kada čuje mišljenje, o svom specijalitetu, od degustatora iz Kolumbije. Kako da odeš iz naše zemlje a da ne probaš "specijalitet naše kuhinje" i na kraju kako ćeš da daš svoje mišljenje o kvalitetu sendviča, ako ga ne probaš. Zato molim te da ga uzmeš i praviš mi društvo pri jelu. Kada već hoćeš da daješ ocenu o Srbima moraš da prihvatiš i to da ovde nije običaj da jedni jedu a dragi gledaju u njih. Ono što imamo, rado podelimo, a to očekujemo i da nam se vrati, kada bude mogućnosti za to.

Marija je jela sendvič odgrizajući male zalogaje. Dugo je žvakala zagrizli komad dok je zamišljeno gledala u pod.

"Izvrsno je pripremljen ovaj sendvič", rekla je Marija, kada je završila sa jelom. "Poruči Svetlani da je pravi majstor za "carske sendviče".

Svetlana je ona plavokosa, krhka dama koja te je onako strasno ljubila na rastanku", nastavila je Marija pitanjem?

"Videla si nas", začuđeno je odgovorio Marko.

"Doduše nismo se ni krili. Svetlana i ja smo već dugo zajedno. Od srednjoškolskih dana, i čim završim vojni rok, mi ćemo se venčati. Sve smo isplanirali. Živećemo u maloj kućici koju preuređujemo za nas. Sanjamo o tome da imamo dvoje dece. Sina Dimitrija i ćerku Milicu. Dugo smo zajedno i za nas nema tajni. Verujem da će nam se snovi ispuniti.

"To je toliko romantično, pomalo liči na bajku. Volela bih da vam se želje ispune, i da ne prođete kao ja", setno je rekla Marija. Suze su joj se ponovo pojavile u krajevima očiju. Marko ju je hitro uhvatio za ruke. Ona je podigla pogled a on joj je, ništa ne govoreći, pripretio kažiprstom desne ruke. Ljutito ju je gledao u oči sve dok se ona nije nasmejala. Upravo to je i želeo da postigne.

To hoću da vidim na tvom licu. Sama si rekla da su prošla vremena za suze i da dolaze vremena za nastavak borbe, bori se i osmehom", ohrabrivao ju je Marko.

To je lakše reći nego sprovesti, no trudiću se da se tako ponašam", odgovorila je Marija.

Voz je grabio kroz ravnicu. Marija i Marko su se već ponašali kao stari znanci. On joj je dao svoju adresu, broj telefona i zamolio je da mu se obavezno javi gde je i kako joj je. Ona njemu, na žalost nije mogla da da adresu boravišta jer nije znala gde će se zaustaviti u toku puta ka domovini.

Približavala se stanica na kojoj je Marko trebalo da siđe iz voza. Ustao je, uzeo svoj ranac. Iz njega je izvadio mali novčanik u obliku klovna, kojeg mu je davno kupio otac u Trstu. Na vrh glave dugačka kapa, narandžasta tršava kosa, okrugao crveni nosić, polovina lica mu je nasmejana a druga tužna. Iz tužnog oka kaplje suza, crvena usta, žuta kragna, zeleno-crveno odelo, široke pantalone sa tregerima, nesrazmerno velike cipele sa nacrtanom rupom na vrhu. Na boku mah patent za otvaranje novčanika. U unutrašnjosti novac, koji je Marko dobio od majke i rođaka da pri povratku iz vojske kupi sebi odelo. Pružio je malog klovna Mariji.

"Uzmi ovo, da ti se nađe u toku puta do Kolumbije", rekao je vadeći novac.

Marija je začuđeno pogledala u Marka. Znala je da je novac koji joj Marko nudi velika para u njegovoj zemlji.

"Ne mogu ovo da primim. Ovo je nekoliko plata kod vas", govorila je.

"Da, to je tačno. Ja ih nisam zaradio, pošto još ne radim. Mama, otac, stričevi. ujaci... utrkivali su se ko će mi više dati. Trebalo je da za te pare kupim odelo koje ću obući kada budem odlazio iz vojske. Nije mi to odelo baš nužno. Kupovina novog odela kod izlaska iz vojske je više stvar prestiža i polako to postaje nekakav običaj. Nikada se posebno nisam držao običaja pa ne moram ni ovaj put. Pisaću Svetlani da mi pošalje farmerke, i džemper. Snaći ću se ja već nekako. Pare su u svakom slučaju potrebnije tebi nego meni, i žao mi je samo što nemam više da ti dam.

Ustvari hajde da sklopimo jednu pogodbu. Ovaj novac ti ne dajem već ti ga pozajmljujem. Obećaj da ćeš mi ga vratiti pri našem prvom susretu."

Marija je sa nevericom gledala Marka. Držala je "klovnića" i posle svega što je u ovoj zemlji propatila, nije mogla da veruje da joj jedan neznanac nudi novac za nastavak puta. Činilo joj se da je pred njom dobra vila, da maše svojim čarobnim štapićem, i da će čarolija svakog trenutka prestati.

"Uzeću ovaj novac na zajam ako ti, na ime garancije da ću ti ovo vratiti, od mene uzmeš moj novčanik, koji sam dobila od brata, kada sam kretala ovamo. On mi je posebno drag i verujem da ćeš ga sačuvati, i da ćeš mi ga vratiti kada ti ja vratim novac, koji si mi pozajmio."

Marko je uzeo u ruke novčaničić od kože. Marija je ispružila ruke i dlanove prislonila na Markove obraze. Zadržala ih tako neko vreme, a onda strasno zagrlila Marka. Samo za tren je stajao, raširenih ruku, zbunjen ovim njenim postupkom. Ona ga je čvrsto grlila, a on ju je prihvatio oko pasa.

Telo gazele čvrsto se pripilo uz njegovo. Čvrstoću njenih butina, koje je osećao između svojih kolena, povećavalo je to što se propela na prste, da bi ga što žešće zagrlila. Osećao je njene čvrste grudi na svojima. Glavu mu je položila na rame i tiho govorila:

"Marko, Marko... da te nisam lično upoznala ne bih verovala da postoji neko kao što si ti. Da li Svetlana zna koliko je sretna što te ima."

Uživao je u prijatnom mirisu kojim je zračila. Nije mogao da odgonetne marku parfema koji je koristila. Kosa joj je imala poseban, prijatan miris.

Zatvorio je oči. Držao je u naručju mirise Anda, vetrove sa Kordiljera koji sa vrha Piko Kristobal nose svežinu snegova dolinom reke Kauke, mirise Tihog i Atlantskog okeana, ravnica na istoku i reka koje jure ka Amazonu. Marija je zračila mirisom! svoje Kolumbije i tu prijatnu mešavinu mirisa, koja je budila osećanja i nagone, ni jedna modna kuća ne može da proizvede. To su mirisi koji se jednom udahnu, i ostaju u sećanju za ceo život.

"Žao mi je, što mi bog nije dao mogućnost, da tebe ranije sretnem. Sigurna sam da te sada Svetlana ne bi imala", rekla mu je Marija držeći ga za ruke dok se Marko spremao da izađe iz voza koji se polako zaustavljao.

"Ima kod nas jedna pesma,u kojoj se kaže:

"Da smo se ranije sreli,

bilo bi drukčije sve..."

Nije slučajno to ispevano, puno takvih sudbina ima. Ti si rekla da lepo pevaš. Ova pesma se peva uz pratnju tamburaša. Naučiću te tu pesmu kada se ponovo sretnemo", dobacio je Marko uz pozdrav, Mariji dok je voz polazio sa stanice, noseći je u neizvesnost.

Ostao je sam na peronu. Mahao je za vozom u kojem je bila Marija, slučajni saputnik na putu ka brodu ukotvljenom u luci. U ušima mu je odzvanjalo

"Da smo se ranije sreli,

bilo bi drukčije sve..."

Pogledao je maleni kožni novčaničić koji je držao u ruci. Prineo ga je svom obrazu. Njegova glatka površina ga je neodoljivo podsećala na mekoću njenih ruku. Pomirisao ga je.

"Neverovatno", pomislio je. Zatvorio je oči. Ponovo je osetio mirise Anda, vetrova, svežinu snegova, okeana, ravnica i Amazona. Držao je u ruci mirise Kolumbije i ta neodoljiva mešavina mirisa, ponovo mu je razbudila osećanja i nagone.

Žuti novčaničić, "delić Marije", nikada mu neće dozvoliti da zaboravi, sjaj kose, iskru u očima, belinu osmeha, ruku u ruci, drhtaj tela, čvrstinu grudi i bedara, vrelinu usne na obrazu, trenutke koje su jedno drugome poklonili... "

"Marija, Marija... sretan ti put, neka ti je bog u pomoći!" viknuo je glasno za vozom koji je odlazio.

Začuđeni pogled otpravnika vozova. Kažiprstom desne ruke podigao je svoju plavu kapu sa crvenim šiltom. Pod pazuhom leve ruke držao je okruglu tablicu, kojom je davao znak vozovođama za polazak voza. U čudu se prekrstio. Pružni radnik je okretao ručicu za podizanje rampe, uz karakterističan zvuk lanca koji prelazi preko zubaca zamajca, što ga je vratilo u stvarnost.

Seo je na klupu.

Pred njim slike od prethodne noći, koju su on i Svetlana proveli zajedno u stanu njegovog drugara. Svetlanine suze na ispraćaju. Događaji iz voza. Lepa saputnica Marija. Peron stanice u provinciji, na putu za Pulu... Šta će mu se još danas desiti?... Šta će još doživeti dok ne stigne do luke i "uplovi" u dosadnu svakodnevicu vojničkog života?