XVII

Ona je obukla baš tu halјinu koju sam najmanje želela da obuče, pomislila sam kada sam Hajnalku i Boška videla na ulaznim vratima sale.

Kako lepo izgleda u njoj. Verovatno im je zato toliko vremena trebalo da se presvuče, nisam mogla da ne budem zajedljiva.

Boško me je ostavio samu, sa gostima i nije mi bilo lako da sa svakim popričam, održim njihovu pažnju, zabavim ih, odigram po neki ples...

Neću ništa da mu prigovorim zbog toga. Znam da bi se samo nasmejao “svojim osmehom" i sa pogledom "ispod obrva" rekao mi: "Znam ja, da ti to možeš moja Branka.

"Razoružao bi me" i ostavio "bez teksta" i samo bi mi bilo još neprijatnije, zaključila sam.

U sali je orkestar svirao muziku na koju su prisutni u sali igrali neku vrstu kola. Igrali smo držeći se za ruke i u taktu muzike pravili krugove po sali provlačeći se između stolova.

Načas sam pustila ruku, gradonačelnikove supruge, i mahnula Hajnalki i Bošku, pozivajući ih da nam se pridruže.

"Ova igra nije komplikovana. Mogu li i ja da probam da je igram", pitala je Hajnalka hvatajući se u kolo između mene i gradonačelnikve supruge. Posle nekoliko taktova uskladile smo korake i Hajnalka je igrala, kao da je to godinama vežbala.

Boško je otišao do stola, za kojim su sedeli Milan i Vojin. Seo je na stolicu između njih dvojice.

"Bogme majstore dobro si je "presvukao". U ovoj halјini izgleda još bolje "ova tvoja baba".

Je li, Boga ti, koga si ti ovih dana "vodio žedne preko vode"?

Trideset peto godište, uvalili ti da je čekaš... Kakva bi ova bila da je nekim slučajem šezdeset treće godište?" osuo je "paljbu" Vojin ka Bošku.

"Greška, greška je bila u podacima. U ostalom tvoja služba je vršila proveru i dala saglasnost za ulaz te "babe" u zemlju", odgovorio je lјutito Boško.

"Ne buri se odmah. Greška je u tvoju korist. Šta misliš da si morao da presvlačiš neku iz dvadeset pete. Nego reci mi "da li je bilo šta...", da li je stvarno tako dobra kako izgleda. Ako nije, imali šanse da uopšte, bude nečega s njom".

"E moj Vojine. Džaba tebi sve inspektorske titule kad ni svog starog drugara ne poznaješ.

Dobro znaš da ja ništa ne pričam pre nego, se bilo šta desi, jer može da se ništa i ne desi. A ako se ipak nešto i desi, onda to nije red da se priča... bar ja to ne radim" odgovorio mu je Boško, svojom omilјenom, igrom reči.

"Zajedno smo gledali film o ispovestima jednog od dva velika svetska zavodnika. Od njegovih priča su načinili scenario za film.

Drugom, koji se nije hvalio svojim "uspesima" zadovolјne gospođe su podigle spomenik.

Znaš da, od mene, nećeš čuti "ispovesti" i da se po njima neće snimiti film," nastavio je Boško.

"Da, da, da, ... tebi sigurno sledi spomenik, jer znajući te nećeš umreti u krevetu, bar ne u svom", sa mnogo cinizma nastavio je da provocira Vojin.

"Ne žesti se drugar. Ja već imam "spomenik". Delići moje duše, kako bi rekao Milan, ugrađeni su u srca meni dragih osoba i odatle ih niko neće istrgnuti, jer sem njih i mene niko i ne zna da su oni tamo", pokušao je Boško da umiri Vojina.

"Kada sam kod Milana, šta si se ti ukipio. Svi igraju a ti zamišlјen sediš za stolom", okrenuo se Boško prema Milanu, u želјi da promeni temu razgovora.

Na izgled, i dalјe zamišljen, osvrnuo se da proveri da li još neko od prisutnih u sali može da ga čuje, pa kada je ustanovio da su njih trojica "sami", Milan je odgovorio:

"Ispolivao sam gospođi Hajnalki halјinu i ti si je odveo na presvlačenje.

Nekoliko kapi sam prolio i po Vojinovim pantalonama. Sada se, eto, plašim da me ne nateraju da njega vodim na presvlačenje.

Kako se to meni obično dešava, dobio sam opet lošiju kombinaciju, obzirom na razlike koje su očite između Hajnalke i Vojina, pa nešto mislim, kako to neće biti, baš, neka prijatna radnja, bar ne toliko prijatna kao tvoja koju si ti obavio," i dalje prividno zamišljen, odgovorio je Milan, tako da ga i Vojin čuje.

"Tamo gde ja radim, mi presvlačimo a ne nas, a ti si blizu toga da budeš presvučen", kiselo, sa gorčinom u glasom i dozom strogosti odgovorio je Vojin, očigledno ne shvatajući ovu Milanovu šalu.

Boško je video da Vojin nije na pravi način shvatio Milanove "žaoke" i da, ukoliko nastave, iskre mogu da buknu u vatru, pa je počeo da govori Milanu

"Nego Milane, nešto sam, u vezi sa tobom, ipak uspeo da izvučem od ove strankinje. Pitala me je ko si ti. Dopalo joj se to što se nisi osramotio i pobegao posle one scene sa vinom.

"Izgleda da taj gospodin Milan stvario nije namerno prolio to vino po meni. Tako mu je bilo neprijatno, ali je smogao snage da ustane i pozdravi se sa mnom. Vrlo je to sve simpatično ispalo i nenametljivo", rekla mi je Hajnalka , nastavio je svoju igru Boško.

"Rekao sam joj da si ti visokoobrazovan, kulturan i nenametljiv gospodin. Momentalno slobodan. Žene obožavaš i diviš im se. Ona mi je odgovorila da ne voli suviše agresivne muškarce, i da te je baš zbog toga zapazila. Primetila je i to, da dobro igraš i misli da će joj ples, sa tobom, biti pravo zadovolјstvo. Doduše ponekad, malo više sebi privučeš partnerku, i to je zapazila, pa je, vrlo verovatno, da si joj se i zbog toga dopao", završio je Boško.

"Ovo za partnerku si izmislio. Ljubomora nije dobra osobina gospodine Iliću.

Branka je divna žena i nisam ništa uradio što ona nije htela i prva započela. Kako ću proći sa Hajnalkom pričaću ti", uzvratio je Milan.

"Ne treba ništa da mi pričaš. Samo budi onakav kakav si, sa trunkom više inicijative i samopouzdanja. Na našem smo terenu čoveče, i ovde niko ne sme da nam bude ravan. Uostalom pogledaj te strance. Kao da su ih, ovi iz bezbednosti, birali u nekoj klinici za plućne bolesnike. Svi su nešto bledunjavi, slabi, "metilјavi" što bi rekli. Branka, Hajnalka i mnoge žene u sali mogle bi po dvojicu da ih nose pod miškom. Zar da ti takvi budu konkurenti i osvoje našu lepu gošću", nastavio je Boško da hrabri Milana.

Orkestar je i dalje svirao muziku na koju se prisutni igrali igru oko stolova. Boško, očigledno, nezadovolјan tom igrom, ustao je i dao, samo njima znan, znak vođi orkestra. Po završetku pesme orkestar je najavio pauzu i igrači su počeli da se vraćaju na svoja mesta.

Boško je ustao, sačekao Hajnalku, iskoristio, to što je ona prva prišla stolu, da joj "zameni mesto" i ponudi joj stolicu pored Milana.

On se, na tren, iznenadio ovim Boškovim postupkom, ali je već u narednom času ustao, prihvatio stolicu od Boška i pomogao Hajnalki da sedne.

Krotko, naizgled stidljivo, videlo se, zadovoljna promenom, Hajnalka je prihvatila ponuđeno joj mesto i još dok je sedala izrekla niz komplimenata na Vojinov račun.

"Nadam se da će mi i u nastavku večeri biti prijatno bar koliko je to bilo do sada" rekla je, značajno gledajući i smešeći se Bošku, koji je već pomagao Branki da sedne na stolicu do Vojina. On je seo između Hajnalke i Branke.

"Dobro je Hajnalka što ste ovde seli. Kraći put treba da prevalim dok nazdravlјamo, pa imam manje mogućnosti da prolijem vino po vama" pokušao je da zapodene razgovor Milan.

Ima naša gošća još haljina, a bogme i kavalјera, koji će je pratiti na presvlačenje nisam izdržala da, pomalo zajedlјivo, ne prokomentarišem, glasom, taman tolike jačine, da ga čuju Boško i Milan.

"Kavalјera će uvek biti, pogotovo za tako lepe žene poput Branke i Hajnalke. I haljina će biti, ali te M ilane, u Brankino i moje ime, molim da ovu halјinu ne upropastiš vinom", rekao je Boško, blago se naginjući preko Hajnalke.

"Ova halјina je više od krpice. Ona je uspomena, nezaboravna, draga uspomena, ne samo za njenu vlasnicu.

Da li sam u pravu Branka?" tiho, prislonivši svoje usne na kosu blizu mog uha, izgovorio je, sa puno sete Boško.

Pogledala sam ga sa nevericom.

Osećaj kada ti žmarci krenu sa partnerovih usana, preko mesta gde su one dodirnule kosu i uho, pa jurnu niz kičmu, da bi se munjevito razlili po celom telu, ponovo sam osetila. Ovako osećanje, davno sećanje, nije me obuzimalo još od dana kada su bili zajedno.

Da li mi je slučajno dotakao usnama kosu i kraj uha? Ako nije zašto je to baš sada učinio, kada je svima jasno da ga je Hajnalka zavela? Možda hoće da je malo učini ljubomornom, posumnjala sam na momenat. Ipak, ne verujem da bi, za tako nešto, mene koristio. Uvek je prema meni pažlјiv. Bilo šta da mi je trebalo, znala sam da kod njega mogu da nađem i da na njega mogu da se oslonim. To saznanje, ta sigurnost, mnogo mi znače.

Doduše nikada od njega ništa, direktno, nisam tražila, ali sam svesna da njegov "duh" i uticaj u gradu, "lebde nada mnom" i, na neki način me štite. Kada su me primali na rad u muzej, kada se odlučivalo o dobijanju stana, kada je muzej dobijao sredstva za nesmetan rad, kada je trebalo odrediti putnike za seminare po inostranstvu i zemlji, uvek je tu bio Boško. Ne toliko svojim direktnim odlučivanjem, koliko nekim svojim posrednim uticajem. Svesna sam da on stoji iza svega toga.

Čula sam i to da mu je poneko prigovarao što ne iskoristi priliku i napakosti mi. Bila sam posebno radosna kada su mi rekli da je, na takve prigovore, Boško odgovarao:

"Zašto bih joj napakostio. Sa Brankom sam proveo trenutke za nezaborav. Lepe i ružne. Za razliku od vas, ja sam imao zadovoljstvo, da me voli, ta prekrasna, žena. Lepi trenuci u životu ostaju, a ružni se brišu. Ne želim da joj se bilo šta loše desi. Ona to nije zaslužila i ne dirajte mi moju Branku".

Naši zajednički drugari su "znali" da je ona "ostavila" Boška, a on me je na njihovo veliko zaprepašćenje i dalje oslovljavao sa "moja Branka".

Niko, sa mnom, o tome nikada nije pričao, niti sam ja želela da se pravdam bilo kome. Jednostavno sam ih ostavljala da svako misli šta hoće.

Samo sebi znanu istinu, zatvorila sam u svoju dušu, i nosim je u njoj sve ove godine.

Gospodine Boško, obećali ste mi jedan ples prozvala je gradonačelnikova supruga Boška pozivajući ga na podijum za igru. Boško je poslušno ustao i prihvatio je pod ruku.

"Žao mi je gospodine Vojine, ali ovog puta ću morati da odbijem vaš poziv za ples," odgovorila je Hajnalka Vojinu.

"Ovu igru obećala sam ovom gospodinu", rekla je Hajnalka i pružila ruku Milanu, koji je blago se klanjajući prihvatio Hajnalkin poziv za ples.

Ustali su i pošli do podijuma.

"Umalo da Vas ne dočekam, koliko ste se zadržali. Bila sam već pomalo razočarana. Moj suprug bi da pođe kući. Imao je danas naporan dan, a ja nisam htela da propustim priliku da odigram nekoliko igara sa Vama. Koristim priliku i položaj moga supruga, koji mi je omogućio da sam sa Vama u društvu, da vas "iskoristim". Prija mi i saznanje da mi u ovom momentu, dobar deo ženskog sveta u sali zavidi", govorila je Bošku gradonačelnikova supruga, dok su lagano igrali prateći taktove muzike.

"Nije položaj, na kojem je momentalno Vaš suprug, bitan razlog što sam prihvatio Vaš poziv. Pravo zadovoljstvo je plesati sa damom koja to čini poput Vas.

Ne verujem ni da je Vašem suprugu loše. Nzemu i njegovoj partnerki nema mnogo toga da se prigovori." Odgovorio je Boško pokazujući na gradonačelnika i Branku koji su plesali u njihovoj blizini.

"E Boško, Boško uvek vidite ono što Vas interesuje. Primetila sam, kako i koga, gledate pa ću Vas pitati nešto, na šta ne morate da mi odgovorite: "Vi još uvek volite gospođicu Branku?"

"Draga gospođo, očigledno niste proveli veče uzalud. Imate osobinu da vidite i nešto što drugima promakne. Sada tek vidim da nije lako našem gradonačelniku. Ima lepu i "opasnu" ženu", rekao je Boško i dodao:

"Mnogi u ovom gradu znaju da smo Branka i ja u jednom trenutku bili vrlo bliski. Ona mi je mnogo značila...

Za dalje, bi iskoristio svoje pravo, koje ste mi dali, da ne odgovorim na Vaše pitanje", lukavo je izbegao konkretan odgovor Boško.

Dok su parovi stajali čekajući da orkestar nastavi sa svirkom gradonačelnik je zamolio Boška:

"Mislim da nećete imati ništa protiv, ako zamenimo partnerke. Moja supruga i ja bi morali da Vas napustimo i zamolimo da se u nastavku večeri, i u naše ime, ugodno zabavljate. Podsećam Vas da sutra svi imamo naporan dan. Vidimo se u opštini, na prijemu koji organizujem Vama i Vašim gostima u čast. Gospođice Branka, računam da ćete me i Vi, bez obzira na obaveze, sutra počastvovati svojim prisustvom.

Boško i Branka ispratili su do vrata sale gradonačelnika i njegovu suprugu.

"Gradonačelnik je zamolio da nastavim ples sa njegovom partnerkom. Smem li da ne ispunim njegov nalog?” upitao me je Boško, dok smo držeći se ruku pod ruku, laganim korakom išli prema sredini sale.

Ne znam. Ono u šta sam sigurna je to, da u sali ima mnogo onih koji će mu to i sve ostalo sa puno detalјa i sa velikim zadovolјstvom, podrobno, sutra referisati. Doduše šta će o tome gradonačelnik da misli, nije me baš preterano briga, odgovorila sam mu.

"Šta misli direktor muzeja, na to, da pleše sa predsednikom Organizacionog odbora Kongresa?" insistirao je Boško.

Misliš da bi to bilo pametno, pitanjem sam mu odgovorila?

"Pametno, za koga? Nemoj mi reći, da ja mogu da plešem sa svakom ženom u ovoj sali, sem sa tobom. Ja sam sa tobom igrao pre nego što sam većinu njih uopšte upoznao", ljutito je reagovao Boško ne želeći da pokaže, da mu je izuzetno stalo, da Branka prihvati njegov poziv.

"Moguće da nisam bio dovolјno jasan, pa ću krenuti od početka:

"Lepa ženo", molim Vas za ples, bez obzira šta će reći hor gradskih danguba i zajedljivaca nastavio je Boško i pružio mi ruku.

Pogledala sam ga pravo u oči.

Želela sam potvrdu onoga što sam čula.

"Lepa ženo", davno ju je tako nazvao. Davno i samo jednom do sada. Znam da Boško nije spreman na to da me provocira i omalovaži, pa mi se ponuda učinila sasvim ozbilјnom.

Bošku su zenice ponovo uvećane, svojom tamom skoro prekrivaju plavetnilo oka. S nestrpljenjem očekuju moj odgovor.

Lagano, i dalje se dvoumeći, pružila sam Bošku ruku. Široki osmeh, niska belih zuba i uzdah olakšanja otkrivali su zadovoljstvo koje je u Bošku izazvao taj moj gest.

Spremno je prihvatio moju ruku. Ćuteći, prosto me je vukao ka podijumu za igru.

Ruka u ruci, vrelina njegove ruke na mom struku, moja ruka na njegovom ramenu. Poznati ritam, uvežbani koraci, okret za okretom. Zatvorila sam oči.

U glavi, ritmične udarce detlića o stablo, nadjačava pesma slavuja... Blaženstvo, poput onoga koje prethodi prvom snu... Sanjam li ja ili je neko, nepažlјivim rukovanjem, iz životnog kompjutera izbrisao godine, pa se evo sada, život nastavio, od jednog decembarskog plesa.

Žarko bih želela da priđem Bošku, da ga zagrlim, položim svoj obraz na njegovo rame, prislonim svoje grudi na njegove, osetim toplinu njegove ruke na svojim leđima. Otvorila sam oči i podigla pogled, ka Boškovim očima. On mi se zadovoljno osmehuje:

"Vidiš, da se ništa strašno nije desilo, zato što si pristala da plešeš sa mnom?”

Vidim, sve vidim i mnogo toga osećam, pomislila sam, ništa ne govoreći.

Danas je 12. decembar, mislila sam da... počela sam da govorim. Boško mi je, vrhom svog kažiprsta dodirnuo usnu. "Znam koji je danas dan, to se ne zaboravlja..", rekao je i nežno me privukao sebi.

Nisam imala daha, da mu bilo šta odgovorim. Samo da ne prestane ova čarolija. Prepustila sam se Boškovom zagrlјaju.

Sećanje mi je "reprodukovalo" slike na kojima ja i Boško plešemo onog decembra. Prihvatila sam onda njegov poziv da pođem u hotelsku sobu sa brojem 1212, kao što sam i sada prihvatila ovaj poziv za ples Nije to isto, no obzirom na okolnosti i protekle godine činilo mi se da je uzbuđenje kao nekada.

"Branka" doviknula je, namignuvši, Hajnalka u prolazu.

Pogledala sam je.

Ona je pratila Milanove okrete, silno se smejala njegovoj priči. Boško je koristio priliku, kada je Hajnalka okrenuta, da Milanu pokretima ruku, glave i očima "da" po neki savet o tome kako treba da pleše sa Hajnalkom. Milan je izgleda shvatio Boškove savete i Hajnalka je već strasno ležala u njegovom zagrljaju. Očigledno je bilo da uživaju u igri, i da mu, vrlo uskoro, nikakvi saveti neće biti potrebni.

Kraj večerašnje zabave, orkestar je najavio pesmom koju uvek svira na kraju svog programa. Prisutni gosti su im, u znak zahvalnosti, plјeskali dok i poslednji takt melodije nije prestao.

Otpratili smo Hajnalku do početka hotelskog stepeništa. Boško joj je nešto govorio u vezi sa sutrašnjim programom, a Milan mi je pridržao kaput da bih ga obukla, pa je krenuo da otprati Hajnalku do njene sobe.

Ona se koketno okrenula, preko Milanovog ramena pogledala Boška i mene i dobacila nam:

"Za večeras je dovoljo utisaka. Otići ću sama do sobe. Hvala Milane na ponudi da me otpratiš do apartmana. Nadam se da ćete nam se i vi sutra pridružiti, na kongresu", završila je, mahnula u znak pozdrava i laganim koracima počela da se penje uz stepenice.

Vojin je, sedeo kraj šanka, i lagano ispijao piće prateći Hajnalkin hod po stepenicama.

Milan nije mogao da prikrije uzbuđenje i radost zbog prijatno provedene večeri. Mahnuo je Hajnalki, okrenuo se i krenuo ka banket sali a onda, kao da se nečeg setio, brzim korakom vratio do Boška i mene.

Boško i ja smo se nasmejali, videvši tu Milanovi zbunjenost i uzrujanost.

"Kasno je već, odvešću vas do kuće, auto mi je ispred hotela" ponudio je Milan.

"Sutra dolazim po tebe, idemo po Hajnalku pa kod gradonačelnika. Molim te budi spremna u devet" rekao mi je Boško, otvarajući mi vrata Milanovog automobila, pred ulazom u moju zgradu.

Biću spremna do devet. Pozdravljam Vas momci i hvala Vam za ovo divno veče odgovorila sam im i mahnula u znak pozdrava, pre nego što sam zakoračila u hodnik zgrade.

Boško i Milan su nastavili put ćutke.

Milan je "bio" u hotelskoj sali. Na svojim šakama je još osećao vreli pečat Hajnalkinog tela, koje se pri svakom okretu migoljilo iz ruku, da bi se u sledećem trenutku pokorno vraćalo u čvrst zagrljaj.

“Pekli su ga" otisci njenih čvrstih grudi koje je osećao na svojima, a još uvek se, naslađivao onim što je bilo ponuđeno njegovom pogledu, vešto iskrojenim dekolteom Hajnalkine haljine. Oko njega je još "lebdeo miris njenog parfema i meke, baršunaste kose. Odsutno je gledao u belu liniju na sredini puta koja se presijavala obasjana farovima kola.

Boško je stalno u sebi ponaljao reči naredbe, pre nego molbe, koje mu je Vojin dobacio, dok je prolazio kraj šanka:

"Posle tog vašeg sutrašnjeg prijema, hoću da te vidim u mojoj kancelariji", izrekao je glasom koji nije dozvolјavao dalja pitanja ni objašnjenja.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je u Vranjevu postojala pivara Herp Adolf Sörgyár Aracs? Zapošnjavala je pet radnika, a proizvodni kapacitet  joj je bio  228 hektolitara piva?