XV

Sedeli su u salonu Hajnalkinog apartmana.

Opušten, Boško je ćutao. Misli su mu odlutale.

Hajnalka je sipala piće u čaše. Pružila ju je Bošku i sela na naslon njegove fotelje. U desnoj ruci držala je svoju čašu, a levu je prebacila preko njegovog ramena i prstima "crtala" obrise njegovog uha, obrva, usana. Prekrštene noge oslanjale su se na Boškovu butinu.

"Divan si.

Bože, zašto te ranije nisam srela.

Ovako nešto do danas nisam doživela. Priuštio si mi nezaboravne trenutke, čoveče" govorila je Hajnalka.

“Da li je i tebi tako lepo, nedoživlјeno?" nije izdržala da ga ne upita.

"Lepo mi je. Lepo, izuzetno lepo..." odsutno je odgovorio Boško.

"Slično sam se osećao, verovatno za nijansu lepše, kada sam prvi put upoznao ženske čari. Nećeš zameriti, shvataš da je prvi put - prvi put."

"Prvi put, pa prvi put" to sam, ovde, već više puta čula. Da li je to bilo sa ženom sa kojom si danas" pomalo uvređena, pitala ga je Hajnalka, dok je sedala u fotelju do njegove.

“Ja, sada, ne živim ni sa jednom ženom. Ako si već čula palanačka ogovaranja onda verovatno misliš na Mariju," pitao je Boško.

"Bilo je to sa Marijom?" insistirala je Hajnalka.

"Hajnalka, ne očekuj da ti detalјnije odgovorim na tvoje pitanje. Uostalom, ako te to baš toliko interesuje nije sa Marijom.

Marija je moja školska drugarica. Izuzetna žena i veliki prijatelj.

U društvu je stalno bila sa nama, muškarcima. Išla je sa nama na utakmice, bila na svakom treningu, slavila sa nama pobede i patila zbog poraza.

Bila nam je najbolji "drug". Znala je svaku našu tajnu. Mirila je zavađene parove. Posredovala kod nastavnika, kada smo nešto zgrešili. Uvek nam je bila "pri ruci", i bez nje, naša mladost ne bi bila, to što je bila. Ja sam je u to vreme, po naslovu nekog tada popularnog filma, od milјa zvao "Marijana moje mladosti".

Na proslavi mog petnaestog rođendana, na moje i zaprepašćenje svih prisutnih drugara, izjavila je, da ukoliko se ikada uda, biće to za mene ili nekoga ko mi je sličan. Zbog toga smo se dugo sa njom šalili i svakog njenog momka odmah upoređivali sa mnom. Marija se nije ljutila zbog toga. Čak je i kasnije, to što je rekla na mom rođendanu, potvrđivala. Niko, pa ni ja, nismo je ozbilјno shvatali.

"Imala je pravo ta Marija. Ja bih to isto rekla, ne rekla, nego te ne bih nikome prepuštala", tonom koji razoružava sagovornika uzviknula je Hajnalka.

"Kada sam se ja povredio", nastavio je Boško, "i više nisam mogao da se bavim sportom, moje mesto u gradskom timu i reprezentaciji zauzeo je moj najbolji drug Stevan. Bio je dobar igrač. Posle nekoliko odigranih utakmica za našu reprezentaciju požurio je da svoje znanje i poziciju unovči, pa je otišao u inostranstvo. U stan, koji je dobio od kluba, poveo je i Mariju. Venčali su se "na brzinu". Bio sam im kum na venčanju.

U šali sam im, po završenom venčanju, rekao da se eto Mariji ipak ispunila želja. Udala se za moju "prvu rezervu".

Ustvari Stevan je za sebe uvek tvrdio da je moja "prva rezerva." Ruku na srce, u timu je to i bio. Kasnije je u sportu postigao i više nego što sam ja uspeo da postignem.

Otišli su u inostranstvo. U početku je Stevanu dobro krenulo. Počeo je dobro da zarađuje. Marija nam se javljala, zadovoljna time što u stranoj zemlji čeka Stevana da se vrati sa treninga, karantina, utakmica, turneja...."

Otpio je, Boško, gutljaj braonkaste tečnosti iz čaše, uzdahnuo. Očigledno se setio nekih ružnih događaja i nastavio:

"Iznenada je Stevan promenuo klub. Otišli su u drugi grad. Stevan se dohvatio nekog lošeg društva. Počeo je da pije i da se kocka. Sve je krenulo nizbrdo. Manje je trenirao, otežao, izgubio mesto u timu, manje je zarađivao. Za sve, loše, što mu se dešavalo krivio je Mariju. Počeo je da je maltretira, neretko tuče. Krišom od njega, jednog dana mi se javila i ja sam koristeći jedno od mojih putovanja, svratio do njih. U njihovom stanu sam zatekao haos. Stevan pijan. Marija sva otečena i u modricama. Upravo su im izneli iz stana nameštaj koji je Stevan prokockao ili založio. I tog puta je za sve bila kriva Marija. Kada se otreznio plakao je i govorio da je upropašćen, da mu je jedini izlaz da se ubije... Obećao sam, da ću mu pomoći ukoliko to želi.

Po povratku u grad obezbedio sam mu mesto pomoćnog trenera u našoj ekipi. Ubrzo su u našoj zgradi dobili stan, odmah pored našeg. Činilo se da će im ovog puta, zajednički život, uspeti. To "blagostanje" je kratko trajalo. Stevan je ponovo počeo da pije. Ponavlјala se stara priča.

Marija nam je, po nekad, čuvala decu. Moja supruga se trudila da joj na razne načine pomogne pazeći da je ne povredi u tome. I to je Stevanu smetalo. Nalazio je razlog, da svoj bes iskali na Mariji.

"Kako je nezahvalan i surov taj čovek", nije izdržala da ne prokomentariše Hajnalka.

"Stvarno je znao da bude surov, da li i nezahvalan nisam nikada razmišlјao o tome. Nije mi stalo do njegove zahvalnosti, ali nije bio korektan prema Mariji.

Posle smrti moje supruge postao je, bez pravog razloga, još agresivniji. Moja deca vole kada je ona uz njih i Marija je uz njih, uvek kada ja ne mogu da budem sa njima.

Jednom prilikom, ja sam tek stigao sa nekog od mojih putovanja, deca su otpakivala poklončiće, koje sam im doneo, a Marija nam je, pred odlazak kući, skuvala kafu. Sedeli smo za stolom i pili kafu.

Iznenada, bez kucanja, je Stevan, pijan i razbešnjen, uleteo u moj stan i počeo, bez ikakvog razloga da udara Mariju, vičući nešto što nije ličilo na ljudski govor. Deca su pobegla u svoju sobu. Skočio sam, uhvatio Stevana za ruku i rekao mu da je ovo poslednji put da bije ovu ženu, pokazujući na Mariju.

"Onda je uzmi ti prvotimac, konačno mi je jasno zašto nije htela da rađa. Ima ona čiju decu da pazi. Nije se ni trebala udavati za "prvu rezervu" kad jedino što želi je to, da je stalno sa prvim timom. Ja svakako sada idem a vi mi, kao i do sada, ne trebate u životu" rekao je Stevan i otišao.

Marija je još dugo plakala u našem stanu. Dimitrije i Milica su se vrzmali oko nje, ne bi li je odobrovoljili. Pred veče je otišla u svoj stan obećavši mi da će me odmah zvati ukoliko se Stevan vrati i nastavi da je kinji.

Stevan se više nije vratio u naš grad i u taj stan. Povezao se sa starim kompanjonima u inostranstvu. Trenira tamo neku ekipu. Poštom je Mariji poslao dokumenat kojim pristaje na razvod braka. Kažu da se tamo i oženio i da mu se rodila devojčica.

Mariji sam pomogao da kupi stan u kojem je stanovala sa Stevanom, zaposlila se. Brine o mojoj deci i ja sam joj zahvalan zbog toga. Nema načina da joj se za to odužim. Ona mi je vrlo draga. Svima se predstavlja kao moj najbolji drug iz detinjstva”.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je unuk, pisca Lava Tolstoja, Vladimir, živeo i radio u Novom Bečeju tridesetih i početkom četrdesetih godina XX veka, sve do kraja II svetskog rata?