XIII

"Dame i gospodo, čast mi je..." počeo je svoj pozdravni govor Boško.

Svetla reflektora, televizijske kamere i svi prisutni su se okrenuli prema podijumu na kom je on stajao.

Boško je govorio, osmehivao se. Da li zbog reflektora, tamno zelene pozadine ili nečeg drugog, stvorio se utisak da on zrači, da se on ustvari "udvara" svim prisutnima u sali, čak i onima koji su u kuhinji, na recepciji, u gradu oko hotela, ljudima na periferiji, taksistima, osoblju na aerodromu.... Za svakog je Boško našao reči hvale. Svima je poklonio delić svog širokog osmeha. "Kupio" nas je sve, za tih desetak minuta pozdravnog govora. Bila sam ubeđena da je više od polovine prisutnih zaboravilo zašto je uopšte došlo u naš grad, i da su posle ovog govora sigurni da je to upravo zbog Boška.

Aplauz, povici, svetla reflektora. Boško se klanja, i dalje deli osmehe, zahvalјuje se. Zadovoljan što je postigao ono što je planirao nastavli dalje "svoju predstavu" ne želeći da bilo kome prepusti inicijativu.

"Molim gradonačelnika da sa svojom prelepom suprugom dođe do podiguma i odigra prvi ples večeras, čime će večerašnja zabava otpočeti, a ja, ovako javno, molim moju prekrasnu pratilјu da im se pridružimo , izgovorio je Boško u mikrofon.

Svi pogledi su se uperili ka našem stolu. Gradonačelnik ustaje. Pomaže svojoj ženi da to i ona učini. Za trenutak se Hajnalka i ja pogledavamo.

"Koju od nas dve je pozvao Boško" kao da se obe pitamo, mada sam ja bila sigurna da on misli na Hajnalku.

"Gospođo Kelemen, pridružimo im se", otklonio je svaku dilemu Boško novim oglašavanjem, a onda nastavio:

"Poštovani gosti predstavlјam Vam gospođu Hajnalku Kelemen, profesora istorije sa univerziteta u Sidneju. Da je gospođa Kelemen poreklom sa naših prostora bili smo sigurni čim smo je, gospođica Branka i ja, susreli u aerodromskom holu. Ovakvu lepotu mogu da iznedre samo ovi naši prostori. Da li sam u pravu?" pitao je Boško prihvatajući Hajnalkinu ruku.

Umesto odgovora salom se prolomio aplauz. Aplauz koji me je podsetio na sličnu situaciju u kojoj sam ja bila dok sam, sa Boškom, plesala na onoj proslavi 12. decembra.

"Nisi baš odabrao pravu partnerku za ples Boško. Sem par koraka nisam baš vična plesu", požalila sa Hajnalka prilazeći podijumu za igru.

"Važno je da imaš želju da plešeš sa partnerom koji te je odabrao. Opusti se, dozvoli da te ja vodim i prati moje pokrete. Ostalo će doći samo po sebi." hrabrio ju je Boško.

Gledam ih kako dolaze do podijuma. Gradonačelnik sa svojom suprugom ih čeka. Orkestar počinje da svira.

Boško obuhvata Hajnalku oko struka, privlači je sebi i počinju da plešu. Kako to lepo rade, kao da su godinama to vežbali. Uspevam još da vidim, dok ih ostali plesači nisu zaklonili, da joj Boško nešto šapuće, ona se glasno smeje zabacujući glavu unazad. Telo joj se prosto prelomilo preko Boškove desne ruke, a njene grudi su se izazovno ponudile Boškovom pogledu i dodiru. Čini mi se da su im tela pripijenija nego što to ova vrsta igre zahteva.

"Druga", da li bi mi, učinila čast i bila "prva sa kojom ću večeras da plešem", ponudio mi je Milan svoju ruku. Prihvatila sam njegov poziv i ustala.

Za Milana, se pričalo da je strog i principijelan u radu. Koliko je na poslu bio strog, toliko je u privatnom životu bio blag. Verovao je u reč i čast, pa je često bivao izneveren, jer je nailazio na one koji su to zloupotreblјavali. Uvek je bio okružen mnoštvom ljudi a ustvari samo nekoliko osoba, u gradu, su mu bili iskreni prijatelji. Jedan od njih je bio Boško.

Meni je bio simpatičan. Delovao je pomalo stidljiv, nedorečen, ili je to samo manjak šarma u odnosu na Boška.

Bilo mi je prijatno sa njim. Znao je zanimlјivo i nenametlјivo da priča. Bio je srdačno priman u sredinama u kojima se nalazio. Rado su ga pozivali i družili se sa njim.

Njegova najveća "greška", u ophođenju sa ljudima, a posebno sa ženama, je upravo ta njegova nenametljivost, koja je ponekad ličila na nezainteresovanost. Povlačio bi se i na najmanji nagoveštaj, da mu inicijativa, koju je na svoj blagi, za neke preterano uljudan, način nagoveštavao, neće uspeti. Tako je neretko "gubio" i ono što je već "osvojio", a da nije prepoznavo znake svoga uspeha, pa se na zaprepašćenje, nesuđene partnerke, povlačio. Govorili su za njega da je suviše dobar i kako, to obično biva, tu dobrotu mu karakterisali kao manu, i obilato je koristili.

Ženio se više puta. Kada se šalio na svoj račun, govorio je:

"Svaka od žena, sa kojom sam bio, ima svoje mesto u mom srcu. Svakoj sam, iskreno i bez uslova, poklonio deo svoje duše, pa mi je sada srce sve veće, a duše sve manje.

Ono što nije govorio, a što je samo uzak krug ljudi oko njega znao, je to da je iz svakog braka, iz svake neuspele veze, izlazio razočaran, ranjen i povređen.

Znala sam za svaku njegovu ranu. Poveravao mi se, a ja sam bila spremna da ga slušam ne komentarišući životne situacije u koje je upadao.

"Bez obzira što kažeš da smo nas dvoje "najbolje drugarice”, mislim da si ti jedina, sa kojom bih mogao da provedem ostatak života , jednom prilikom mi se poverio.

Samo sam se nasmejala na tu njegovu opasku, i preporučila mu, da naše prijatno druženje ne kvarimo ozbiljom vezom ili, ne daj Bože, brakom.

Zaplesali smo. Pratila sam Milana i bila zadovolša što mi je, u toku plesa, omogućio da se približimo Bošku i Hajnalki. Boško nas je u prolazu značajno pogledao, preko Hajnalkinog golog ramena. Zakolutao je očima kao da se pravda što "mora da trpi" Hajnalkin zagrljaj.

Ona je svoj obraz naslonila na Boškovo rame. Potpuno se prepustila Boškovim pokretima, i on je, svojom nogom određivao pravce kretanja Hajnalkine noge. Nјena leva ruka opušteno je ležala na Boškovom ramenu, a šaka desne, ruke šćućurena u Boškovoj levoj šaci, strasno su počivale na njenim grudima. Kada se okrenula prema meni videla sam da je sklopila oči i da ih ne otvara.

Uživa li, šta li ona "priziva" u tom svom transu, volela bih da mogu da dokučim, a da nije ono što verujem da jeste. Znala sam da uživa u vrelini njegovih dlanova i toploti njegovog tela.

Osmehnula sam se Bošku u prolazu i primakla se bliže Milanu.

Spremno je prihvatio taj moj "manevar". Svaki naredni njegov korak skladnije je pratio moje korake. Bila sam čvrsto u njegovom zagrljaju. Prijala mi je ta igra. Milan nije bio napadan, ustvari više sam ga ja na to navodila. Čak bih rekla da se iz početka iznenadio što nisam odbila te njegove zagrljaje. Svidelo mi se to što iz okreta u okret "proverava" koliko može "sebi da dozvoli", a da ne upropasti priliku koja mu se, eto pružila.

Da me je, tada, neko pitao za to koliko ću mu dopustiti da mi se približi, ne bih znala odgovor. Posle nekoliko igara činilo mi se puno, skoro sve. Pristala bih i na brak, da mi ga je tada ponudio.

Milan naravno, prezadovolјan i ovim što je postigao, nije želeo da nešto više od ovoga što ima, predloži. Nije ni svestan kakvu je priliku propušta.

Videla sam da i Boško, sa čuđenjem i nevericom, gleda taj naš "ples", što me je takođe ispunjavalo radošću.

Orkestar je najavio pauzu. Seli smo ponovo za sto. Otpila sam gutljaj svog vermuta. Boško je, činilo mi se, nervozno pokušavao da razgovara, po malo, sa svakim od prisutnih za stolom. Pohvalio je ples gradonačelnikove supruge i zamolio je za bar jednu igru u nastavku večeri. Pričao je nešto Hajnalki, delio osmehe ostalima za stolom da bi se na kraju okrenuo prema meni i Milanu i smešeći se rekao:

"Vama ne treba ničija pomoć, vi se dobro slažete vidim, i drago mi je zbog toga".

Moj partner je zapazio, da naša gošća izuzetno dobro pleše i zamolio me je da joj prevedem kako ima želju da sa njom otpleše naredni ples. Naravno nisam mu rekla da to može i sam da joj kaže, pošto ona dobro govori naš jezik, jer bi onda umanjila svoju važnosti u svemu tome, odgovorila sam na Boškovu opasku.

Svi za stolom su se nasmejali. Milan je ustao, krenuo, sa čašom crnog vina u ruci, da nazdravi "prelepoj gošći”. Sapleo se na Boškovu stolicu, a ja sam više sklona da verujem da je "slučajno" baš tu bila Boškova noga, i sadržaj čaše je prolio po Hajnalkinim grudima, haljini, nogama.

Par sekundi, tajac. Onda je Hajnalka počela da se smeje. U početku prigušeno pa sve jače i jače. Ustala je, pružila ruku Milanu, koji je u čudu, i dalje sedeo na podu držeći u drugoj ruci praznu čašu. Prihvatio je njenu ruku i počeo i on da se smeje. Smejali smo se i svi ostali za stolom i dobar deo prisutnih u sali.

Milan je ustao, Hajnalka ga je zagrlila, polјubila onako zbunjenog u obraz i javno obećala:

“Naredni ples odigraću sa vama, a sada sedite i pripremite se za to".

Aplauz u sali. Osmesi i nazdravljanja.

"Branka molim te, da gospodina Milana povratiš od šoka i pripremiš za naredni ples, a vas gospodine Boško molim da me otpratite do apartmana. Moram da se presvučem," zamolila je Hajnalka.

Boško je ustao, pomogao Hajnalkn da I ona to učini. Ponudio joj je ruku savijenu u laktu, a ona je proturila svoju levu ruku ispod njegove mašice, drugom mahnula društvu za stolom, i pošla za Boškom ka izlazu iz sale.

Počeo je da svira orkestar.

"Naredni ples je moj, a ona ode sa Boškom" prokomentarisao je na glas Milan.

"Vi čekate gospođu Hajnalku a ja gospodina Boška. Otpratio ju je da presvuče mokru hallinu. Imajmo strpljenja i sačekajmo ih. Dotle, pošto "dame biraju", molim Vas, gospodine Milane, za ovaj ples. Vama gospođice Branka, ne bez bojazni, obzirom na Vaš izgled i mladost, preporučujem svog supruga" opravdala je Hajnalku i Boška supruga gradonačelnika prihvatajući Vojinovu ruku. Zamolila sam gradonačelnika za ples a on je uz široki osmeh nešto govorio što nisam čula, ali sam shvatila da je mojom ponudom izuzetno zadovoljan.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da od četiri, prva pevača, iz redova Srba u beogradskoj operi, tri su iz Novog Bečeja i Vranjeva: Teodora Boberića - Arsenović, Vojislav Turinski i Aleksandar Nešić - Tucaković.