V

Zvao te je, od jutros više puta, neki Stevan. Rekao je da se izvinjava i da mu se obavezno javiš. Ostavio je i broj telefona. Zvala je i neka Olivera. Zvučalo je kao da zove iz daleka. Bilo je puno smetnji i samo sam razabrala, da te i ona moli da je nazoveš. Veza se prekinula pa nije ostavila broj telefona", rekla mi je tetka jednom prilikom kada sam došla na ručak.

Kakav je čovek taj Stevan? Zar posle svega što je uradio ima obraza da mi se javi i još ostavlјa broj telefona. Ma ko je on da mu se posle svega hitno javljam? Može samo o tome da sanja.

Olivera, koja Olivera me je zvala? Jedinu Oliveru koju ja znam je moja bivša školska drugarica. Nјen otac je radio nešto u diplomatiji i ona je negde sa roditeljima u inostranstvu.

Zvaće valjda ponovo ako joj trebam..., razmišlјala sam dok sam sedala za sto.

Javiću im se, odgovorila sam, lakonski, tetki krja mi je pružala papirić sa zapisanim brojem. Stavila sam papir u džep, sa namerom da ga kasnije bacim.

Jedno posle podne, sedela sam na klupi u parku, gledala banjsku reku. Nabujala je od kiše koja je padala prethodnog dana burno je proticala kraj mesta na kojem sam sedela. Razmišlјala sam o tome, kako mnoštvo kaplјica pripijene sjedinjene jedna sa drugom čine tu bujicu i tek se po neka "odvaži" da nailaskom na prepreku, se izdvoji, iz toka i samostalno poleti u vazduh.

One prolaze pored mene i nikada se više neće vratiti na to mesto. Trenom proticanja završavaju, zauvek svoje bitisanje na tom mestu. Odlaze u susret rekama, morima. Umesto njih, narednog trena, zamenjuju ih drugo mnoštvo kapi, čineći neprekidan mlaz i tako u nedogled. Tren odlaska jednih, je tren dolaska drugih.

Iz bašte restorana, postavlјene u kraj banjskog parka, dopirali su zvuci klavira. Za klavirom je sedeo jedan prosedi gospodin. Hbera sam zapazila prethodnih dana na šetalištu po čudnim, kaubojskim, čizmama koje je nosio.

U bašti restorana su sedeli gosti i pevušili pesme koje je ovaj pijanista, maestralno izvodio. Neki su, zagledani u reku ili duž šetališta, naizgled odsutno, pomerali glavu, ruku ili nogu u ritmu melodije koju su slušali. Očigledno je da ih je muzika "odvela" do nekih, samo njima znanih predela, ljudi ili događaja.

Kolektivni trans, toliko ljudi na jednom mestu, a ipak tako “sami" pomislila sam.

Svi uživaju u istoj pesmi, na istom su mestu, a pesma ih, poput devojaka u plavim blejzerima na ulazu u pozorišnu salu, odvodi, svakog do svog mesta, ne ukrštajući im puteve i ne smeštajući ih na već zauzeta sedišta.

Neki od parova su, držeći se za ruke, uživali u muzici i slasti trenutka. Oni će se, verovatno, tek mnogo kasnije, u nekoj sličnoj prilici, sećati ovog parka, ove bašte, ukusa kafe koju lagano, sa uživanjem ispijaju, ovog klavira, pogleda, setnog osmeha, koje jedno drugome upućuju, i topline partnerovog dlana.

Gledajući ih, "poneta" prijatnim zvucima, misli su mi se, opet, vratile na Boška i ono što mi je učinio.

Kako je moguće da su svi doznali broj telefona moje tetke, a da ga samo Boško ne zna?

Da li je naša ljubav poput ovih kapljica koje prolaze, da se nikada više ne vrate. Ona je sigurna sam u to, mnogo veća, mnogo jača, i kakva bi to trebalo da je bujica pa da je ponese, za tako kratko vreme u tako, za mene, važnom danu, pitala sam se.

Ako je slična kaplјicama, koje da bi tekle, su "kraj jedne a početak druge", čiji početak je, kraj naše ljubavi?

Ja taj početak ne vidim, ne osećam, ne nazirem. Za mene je reka stala, i ja sam zagledana u "kapi" koje su preda mnom, koje sam već videla i iživela.

Možda nema hrabrosti da me nazove.

Zašto?

Nikada nismo imali nikakvih tajni, ništa što jedno drugom nismo mogli ili smeli da kažemo i poverimo.

Da li se zaljubio u neku drugu? Ko zna na kakva je sve iskušenja nailazio...

Nije, ne verujem u to. Kolika bi ta "ljubav na prvi pogled" trebala da bude, pa da zaseni našu?

Sigurna sam da ni to nije razlog...

Verovatno je u startnoj postavi i uspešno igra za reprezentaciju, pa mu je "mala naša varoš".

Uspeh u sportu mu je važan, i jedino bi to moglo da mu odagna misli od mene. Patila sam i ranije zbog te njegove posvećenosti sportu, ali sam je prihvatala kao "opasnu suparnicu" za koju sam znala da ipak ima svoj "vek trajanja" a verovala sam da je naša lјubav večna, i da će je nadživeti.

Srce što kuca na preskok, dah koji zastaje i trepavice koje se hrane suzama, uveravaju me, da je samo moja patnja večna, i da sem nje, ničega na ovom svetu, nema što je večno...

Danas je trebalo da završe i treći turnir i za tri dana se vraćaju kući.

Trebalo je da ja budem na stanici i čekam autobus koji se ukazuje iza poslednje krivine hitajući pravcem ka staničnim peronima. Koliko sam puta sanjala taj trenutak kada ću mu se baciti u zagrljaj, odvojiti ga od svih, čvrsto se pripiti uz njega i uplesti svoje prste u njegovu smeđu kosu.

Koga će poljubiti, kada izađe iz autobusa, u levo pa u desno oko, i pre nego što prisloni usne na usne, ovlaš poljubiti vrh nosa.

Ko će uspeti da opstane u ponoru plavetnila njegovih očiju i ogledati se u tami njegovih zenica?

Da li će mu nedostajati ... dalja pitanja postavlјale su kaplјice koje su, utrkujući se jurnule prvo iz nosa a onda su ih ostale, koje su krenule iz krajeva očiju, počele da sustižu i pretiču.

Hoće li se ikada pokajati, zbog toga što me je ostavio i zaboravio baš na moj rođendan?

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je Josif Marinković, kompozitor i dirigent rođen u Vranjevu 03. septembra 1851. godine a umro u Beogradu, gde je i sahranjen 13. maja 1931. godine?