IV

Čitavo pre podne provela sam u krevetu. Poziva od Boška i dalje nije bilo, pa sam na brzinu, rešila da odem kod tetke u banju.

U banji ću naći, tako mi, neophodan mir. Pakovala sam svoje stvari i tražila opravdanje za svoju iznenadnu odluku.

Dugo odlažem tu posetu pravdajući se raznoraznim razlozima, a u stvari nisam htela da budem ni tren bez Boška. Teča me je pozivao telefonom, navaljivao da dođem kod njih i stalno me zadirkivao kako bi strašno voleo da upozna tog Boška, koji je njihovu miljenicu tako udaljio od njih.

Okolnosti su se, bila sam ubeđena, promenile pa sam mogla da odem kod tetke. Verovala sam da ću u tišini banjskog drvoreda, koji remeti samo šum banjske reke, pronaći svoj mir, odmoriti se, posvetiti ispitima koji su me čekali i nekako odbolovati Boška, koji me je, bila sam sigurna, zaboravio.

U autobusu sam gledala kroz prozor, ne obazirući se na putnike koji su ulazili na usputnim stanicama.

U Beogradu mi se učinilo da sam videla Boška, kako promiče peronom, prilazi mu devojka i dugo se ljube.

Ostala sam bez daha. Moj Boško sa tom crnkom. Napokon su se to dvoje okrenuli. Obradovala sam se. Nije to moj Boško.

"Neki sretnici su dočekali jedno drugo", pomislila sam gledajući ih suznim očima.

U banju sam stigla uplakana, sa velikim podočnjacima a tetka, videvši me takvu, počela je da grdi školu i učenje, koji su toliko izmučili njihovu lepoticu.

"Ništa za to. Tetkina kuhinja, svež sir, mleko s planiskih pašnjaka, banjska voda i vazduh vratiće ti svežinu", tešila me je tetka dok smo išli prema njenoj kući.

Narednih dana sam sama šetala po banji, i bila sam sretna što me niko ne prepoznaje, niko mi se ne javlja, ništa niko ne zapitkuje. Sedela sam satima na klupi pored reke i gledala u vodu.

Sanjarila sam. Stalno su mi se misli vraćale Bošku. Nikako mi nije uspevalo da se otrgnem tih misli.

Navirala su sećanja.

Boško i ja u čamcu na reci. Zadirkivao me je pevajući: "Čamac plovi sam po Tisi, ti kraj mene sada jesi," namerno prilagođavajući reči pesme, sadržaju koji mu je u tom trenutku odgovarao.

Naše prvo zajedničko letovanje, u malom plavom šatoru, iz kojeg se pružao predivan pogled na morsku pučinu.

Boško i ja na skijanju. Nikako nisam mogla da zakopčam cipele i uhvatim ručku na uspinjači. Boško se silno trudio da me tome nauči što mu je na kraju i uspelo.

Prvomajski izleti. Ležali smo, jedno kraj drugog držeći se za ruke, na prostrtom ćebetu i gledali bele paperjaste oblake koji su promicali preko svetlo plave podloge, prepoznavajući u njima razne oblike.

Moji rođendani. Boško je prvi dolazio, dugo zvonio na vratima, a ja mu ih namerno, nešto duže nisam otvarala.

"Zamalo da se vratim, mislio sam da ovde nema nikoga, a ja krenuo kod "moje male" koja je danas malo porasla i pokušava da "me stigne", pa sam želeo da joj to prvi čestitam”, izgovarao bi dok me je primao u zagrlјaj i davao poklon.

Naše duge šetnje po šumi kraj reke. Ruke u njegovom džepu od jakne. Korak u korak. Vukao je noge kroz opalo lišće.

"Neću da ga gazim. I ovako mu je dosta što je ostarilo, požutelo i opalo. Čuješ li ga kako plače?”, pitao me je dok je podizao gomile lišća čas jednom čas drugom nogom.

O Bože, svaka slika kao iz nekog filma za vreme kojeg muškarci, obično, presede u bioskopskim stolicama, kraj svojih partnerki i dodaju im, kod pojedinih scena, maramice.

Da "obični muškarci", ali moj Boško nije nikada bio "običan" i zbog toga mi je još draži.

Sećala sam se tih trenutaka koje ni jedan holivudski scenarista, ni reditelј ne može ni da zamisli.

Ja sam ih uz Boška doživela i to niko, ne može da mi uzme, a da mi ne istrgne dušu.

Dešavalo mi se da mi se usne "iz čista mira" razvuku u osmeh. Zvuk vetra, šum banjske reke ili govor prolaznika vraćali su me u stvarnost i ja bih se odjednom trzala, osvrtala unaokolo proveravajući da li je neko primetio da se "bez razloga" smejem u sred parka.

Kod tetke sem svraćala samo na obed i spavanje. Teča se po malo ljutio zbog toga, jer je želeo da više vremena provodim sa njima.

Mogla sam da ih razumem.

Imali su sve u životu, sem dece. Voleli su da im dođem u goste. Dok sam išla u osnovnu školu, skoro čitav letnji raspust provodila sam kod njih. Bili su spremni da mi ispune skoro sve što poželim.

Volela sam, ujutro, da idem sa njima na pijacu. Birali smo najcrvenije jabuke, tek pristigle rotkve i male, crvene šumske jagode, koje su selјanke nizale na vlat trave i tako nanizane prodavale.

Poseban doživlјaj je bila kupovina sira i kajmaka. Prolazili smo pored tezgi a prodavci su, vičući, nudili svoje proizvode. Svaki je za svoj proizvod tvrdio da je najsvežiji, najmasniji ili najposniji u zavisnosti od toga šta bi tetka rekla da joj je potrebno. Ona je uživala da razgleda ponuđene proizvode. Napravili bismo čitav krug pored tezgi, probali razne vrste sireva i kajmaka, da bi teča, na kraju tog rituala, stao kraj mlade seljančice i obratio joj se uvek istom rečenicom:

"Daj nam..., ko obično..., jagnje moje malo".

Mlada žena, rumenih obraza, uperi pogled, svojih garavih očiju prema nama, i dok joj je lice dobijalo za nijansu crvenkastiju boju, više da bi potvrdila ono što već zna, pitala bi:

"Jel' kilo-kilo", i ne čekajući odgovor počela bi da stavlja kriške sira u vreću, koju je spretnim potezom, izvukla iz džepa, snežno bele kecelje.

U povratku, kada se graja prodavaca, koji nude svoju robu, sve manje čula, teča bi obavezno hvalio kupljeno a tetka bi kao za sebe, namigujući mi, u želji da naljuti teču, odgovarala da su sir i kajmak stvarno dobri, a da je seljančicino oko, ipak ono što je, najbolje na pijaci. Teča se nije ljutio na tetkine primedbe već je, zadovoljno, čitavog prepodneva pevušio pesmu o plavom i garavom oku, i zagonetno mi se osmehivao kad god su nam se pogledi susreli.

Posle ručka bi odlazili u neveliku poslastičarnicu smeštenu u kraj banjskog parka. Na raskršću banjskih staza, omeđena banjskom rekom činilo se da je iznikla zajedno sa rastinjem parka. Nizak krov, i velika bašta sa drvenim stolovima i stolicama, ispod lipa stvarali su skladan spoj.

Teča nije propuštao da mi ukaže na to da je ta poslastičarnica najstarija u banji. Od njenog otvaranja do danas kvalitet proizvoda je isti. Način pripremanja je tajna koju niko do sada nije odgonetnuo. Vlasnici su uspeli da se odupru najezdi novih proizvoda i ukusa pa je jedino u njoj mogla da se popije kafa pečena na plotni, i mlevena ručnim mlinom, neposredno pre kuvanja, poslužena u maloj mesinganoj džezvi, uz obavezan ratluk i vodu. Šampite, baklave, tulumbe... su bile najveće i najukusnije, a uz njih se obavezno pila ledena boza, limunada ili kabeza, iz flašica sa kuglom na mestu zatvarača. Po tome, koliko su uživali u ambijentu i kvalitetu proizvoda u toj poslastičarnici, mnogi banjski gosti su pamtili banju za čitav život.

Danas se, sa setom, sećam tih doživlјaja ali mi sada, studentkinji, takva pažnja i pomoć za snalaženje u banji više nisu bili neophodni. Tetki i teči je ostala potreba za takvim druženjima, što sam im ja, na žalost, svojim izbijanjem iz kuće, uskraćivala.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je meandar Biserno Ostrvo, u to vreme najveća okuka Tise, dug oko 23 km prosecanjem novog korita 1858. godine u dužini od 8,3 km postaje mrtvaja. Meandar na području Medenjača u dužini od 15 km postao je mrtvaja 1863. godine prosecanjem novog toka u dužini 3,2 km. Ali, je još dugo posle toga meandar korišćen kao glavni plovni put, a prosek postao rukavac. Zbog toga je 1900. godine prosek proširen, a meander zasipan i Medenjača praktično tek 1900. godine postaje mrtvaja.