III

“Mi smo i dalje prijatelјi ..." odzvanjalo je u mojoj glavi. Ta rečenica, nad mojom glavom je visila kao mač, koji je Boško spuštao, kad god bi mu se pruži prilika za to.

Odavno sam to izrekla, na vratima Boškove bolničke sobe, i bez obzira na vreme koje je proteklo od tada, kada mi je Boško ponovi, kao danas, ne mogu da se ne vratim u jedan davni avgust.

Toga leta Boško je otišao iz našeg grada, na pripreme reprezentacije. Veliki publicitet je, u našem gradu, dat tom njegovom pozivu u reprezentaciju. Ja sam, pored tuge što ćemo se rastati, tih petnaest dana, bila ponosna što će moj Boško ostvariti san svih sportista, biti u ekipi koja predstavlja našu zemlju.

Na ispraćaju mi je obećao da će me, uvek kada mu se za to ukaže prilika, zvati telefonom i da ću prva znati u kojim su gradovima i kakve rezultate postižu. Čak sam obećala da ću novinaru lokalnog lista prenositi njegove utiske.

Dane Boškovih priprema sam provela kraj telefona, skakala na svaki poziv i bivala silno razočarana kada poziv nije bio meni namenjen. Ipak sam uspevala da dočekam i Boškov poziv i čujem tako mi dragi glas.

Govorio mi je da su pripreme naporne, da ih ipak s uspehom sprovodi, i da će verovatno biti u startnoj postavi.

Znala sam da je to za njega kao i za svakog sportistu, vrlo bitno.

Sve napore lakše podnosi, jer je uz njega privezak-lutkica majmunčeta, koji sam mu dala na rastanku.

"Hilјadu puta sam ga poljubio misleći na tebe, Brankiću moj", šaptao mi je u slušalicu.

Razgovore smo završavali šaljući jedno drugom poljupce, a ja sam posle svakog razgovora ostajala ispunjena nemirom. Drhtavica mi je obuzimala telo, i neretko sam, posle toga plakala, bez posebnog razloga, suze su same navirale.

Na dan moga rođendana, ustala sam ranije nego obično. Smestila sam se na sofu u sobi u kojoj se nalazio telefon. Sa posebnim uzbuđenjem očekivala sam Boškov poziv.

Planirala sam da telefon ostavim malo duže da zvoni, a onda naglo podignem slušalicu i pokušam dubljim glasom da se javim. Izmišlјala sam šta ću mu reći i najviše mi se dopalo da mu kažem: "Ovde jedna mala koja to više nije...”.

Telefon je zvonio više puta. Moje duboko "halo" zbunjivalo je sagovornike, pa sam kasnije morala da se pravdam da sam nešto promukla pa tako zvučim. Kasnije sam po podizanju slušalice čekala da se sagovornici prvi jave, kako ne bi sebe, a ni njih, dovodila u neprijatne situacije.

Čitavo prepodne sam, revnosno odgovarala na telefonske pozive, ali najdražeg mi, i toliko očekivanog, do podneva nije bilo.

Posle podne sam pokušavala nešto da čitam, no ni to mi nije polazilo za rukom. Neprestano sam mislila na Boška i pomalo se ljutila što me već ne zove. Ta razmišlјanja prekinula je zvonjava na ulaznim vratima. Otvorila sam ih i pred njima je stajao Stevan sa karanfilom u ruci.

"Sretan rođendan "opatice", ne daš se videti, ovih dana kao da si u manastiru", povikao je pružajući mi karanfil. Poljubio me je u obraz, pre nego sam uspela da ga pozovem da uđe u kuću.

"Nisam te video od kada je Boško otišao na pripreme. Ti si plakala, a umalo i ja za tobom da se rasplačem. Ne zato što Boško odlazi, to mi je bilo drago, već zato što sam ja otpao sa reprezentativnog spiska. Zamisli, dospeo sam do prve rezerve.

Selektor mi je rekao da, ukoliko se neko povredi, ne čekam poziv već da odmah dođem. Ja sada treba da pratim "zdravstveni bilten pozvanih". Koja glupost! Kakvog li zadovoljstva igrati umesto nekog ko to više ne može. Ko zna da li bih uopšte i tada igrao, ili samo bio rezerva", nije prekidao priču Stevan, dok smo ulazili u moju sobu.

Rekla sam mu, da čekam Boškov poziv, i da sam zato pomalo nervozna, a da me je obradovao što se, eto on setio mog rođendana. "Ja sam večita rezerva", sa setom je rekao Stevan. "To ti je nešto najgore što može da te snađe, Branka. Moraš da treniraš, budeš maksimalno spreman, prođeš sve teškoće napornih treninga i sve odradiš kao i onaj iz prve postave," brblјao je Stevan i prekidao priču samo da otpije gutljaj piva, kojim sam ga poslužila.

"Sav uloženi trud i znanje možeš da pokažeš tek, kada to više nije bitno za ekipu. Ulaziš u igru kada to ni publici, ni saigračima, ni protivniku nije bitno, kada ekipa ili puno vodi ili puno gubi, ili zamenjuješ nekoga ko je povređen, koga iznose ili izvode sa terena. Izem ti zadovoljstvo!

No ima i ovakvih dana, kao što je ovaj današnji, kada "večita rezerva" dočeka svojih pet minuta", pomalo drsko je rekao Stevan.

"U to ime, a u čast ovog trenutka, koji ne možemo da ponovimo kada se naš reprezentativac vrati, predlažem ti da te posle Boškovog poziva, izvučem iz ova četiri zida i izvedem na večeru.

Imam i ja razlog da častim. Dobili smo premije od kluba. Podigao sam i Boškove pare, pa možemo i njih da potrošimo", šaleći se, predložio je Stevan dok je ispijao ostatak piva iz čaše.

"Ja sada idem, i ne priznajem nikakav izgovor za eventualni neizlazak. Dolazim po tebe u deset. Ukoliko te Boško do tada ne zove, neće te danas ni zvati..." rekao je Stevan dok je izlazio iz kuće. Odjurio je niz ulicu, a da čestito nisam ni pristala na taj izlazak.

Nisam doduše ni odbila, da izađem na večeru sa Stevanom. Taj večernji izlazak ništa mi ne znači, bez obzira što mi je rođendan, jer Boško nije sa nama. Stevan je potpuno u pravu. Rezerva možda može da posluži nameni, ali zadovoljstvo ipak nije potpuno.

"Branka kćeri, pa ti si u sobi! Skoro si me prepala. Zašto sediš u mraku?" Vratila me je iz razmišlјanja moja majka paleći svetlo u sobi u kojoj sam sedela.

Devet je sati. Sunce je zašlo. Boško me još nije zvao.

Da li je moguće da je zaboravio na moj rođendan. Danas im se završio prvi turnir na turneji. Nije mu valjda utakmica na turniru važnija od mene, razmišlјala sam ne odgovarajući majci koja je, sa čuđenjem na licu, izašla iz sobe.

Tišinu u sobi prekinuo je reski zvuk zvona. Zgrabila sam telefon spremna da izgrdim Boška pre nego što počne da mi se izvinjava za ovako kasni poziv.

"Branka ja sam. Da li je Boško zvao? Ako nije i neće. Spremaj se stižem po tebe", vikao je Stevan u slušalicu. Šta je dalje govorio nisam čula jer sam ispustila slušalicu i veza se prekinula. Za manje od deset minuta Stevan je bio pred našim vratima, spreman da me izvede u "provod" kako je on to zvao.

Sačekao je da se spremim.

Obukla sam se i pogledala u ogledalo. Niz obraze su mi klizili garavi mlazevi. Nisam mogla da zadržim suze. Sustizale su jedna drugu i mešajući se sa tek nanetom šminkom, na mom lica stvarale su čudesni akvarel.

Shvatila sam kako se oseća "prva rezerva". Bila sam ubeđena da me je Boško zaboravio misleći na važnu utakmicu.

"Prve rezerve kreću u provod", htela sam da izbacim svu gorčinu iz sebe zbog Boškovog nepozivanja i da se našalim u Stevanovom stilu, pa sam mu to rekla pri izlasku iz sobe.

Otišli smo do malog restorana na kraju moje ulice, u koji je naše društvo često navraćalo. Kuvar iz tog restorana je izvrsno pripremao hranu, a mala grupa muzičara je svirala muziku po našem ukusu. Taman toliko glasnu da dopre do svačijeg uha, i toliko tihu da smo, dok je slušamo, nesmetano mogli da ćaskamo.

Danas, valјda zbog godišnjih odmora, sala restorana je bila poluprazana. Odabrali smo mali sto u uglu. Stevan mi je ponudio da sednem za sto, na mesto, sa kojeg sam mogla pogledom da obuhvatim čitavu salu. Insistirao je da naručim vermut.

"Našim pobedničkim pićem ćemo nazdraviti,... živela”, rekao je.

Nazdravili smo, ja sam otpila gutljaj vermuta, a on je otpio svoje pivo. Da bi mi što više ugodio Stevan je za večeru, poručio lignje na žaru, jer je znao da ih volim. Koliko puta je samo bio, sa nama u društvu, kada je Boško naručujući te morske plodove govorio: "za moju Branku morski kolutići, ona ih obožava".

Muzičari su nas zapazili i počeli su da sviraju pesme koje smo mi, iz našeg društva, najčešće naručivali.

U jednom trenutku mi se učinilo, da li zbog muzike ili vermuta, da mi misli nisu toliko skoncentrisane isključivo na Boška. Stevan ga je stalno pravdao izmišlјajući razne razloge, od kojih su mi neki bili i smešni, pa sam počela, sve češće, da se smejem.

“Takvu te volim, smej se. Mnogo si lepša kada se smeješ nego kada tuguješ" pružajući mi ruku rekao je Stevan.

"Da igramo, ovo su naše pesme", predložio je.

Nije mi bilo do igre, no Stevan se toliko trudio da me razveseli da nisam "imala srca" da ga odbijem. Ustala sam i prihvatila njegovu ruku. Otišli smo do podijuma za igru, na kojem je bilo još nekoliko parova. Igrali smo, nešto pričali. Stevan je pokušavao i sve više uspevao da me nasmeje. Smejući, zaneli smo se i skoro pali. Stevan me je čvršće prihvatio i osetila sam njegovo koleno na mojim butinama. Bila sam sigurna da su nam tela bliže jedno drugom nego što to igra iziskuje. Stevan me nije ispuštao iz zagrljaja. Pogledala sam ga u oči, i odmakla se. Malo je popustio njegov stisak, ali kod narednog okreta još jače me privio u naručje, produžio svoj korak a naše butine su se, opet, pripile jedna uz drugu.

Podigla sam glavu, pogledala ga sa čuđenjem i pre nego što sam uspela bilo šta da izgovorim Stevan se sagnuo i prislonio svoje usne ne moje. Naglo sam se otrgla i pošla prema stolu.

"Branka šta ti je?" povikao je Stevan za mnom pokušavajući da me spreči da obučem džemper.

Previše si sebi dao za pravo, ja nisam takva za kakvu me očigledno smatraš, ljutito, kroz suze sam mu odgovorila.

"Šta se foliraš. Znamo svi kakva si ti", uzrujano je odgovorio Stevan.

Kakva sam to?

Šta vi to znate?

Zastala sam i srdito ga pogledala. Insistirala sam da mi odgovori.

"Misliš da ne znamo šta ste radili, one večeri u hotelskoj sobi. Pa mi smo tu sobu i zakupili Bošku, kao poklon za onaj pobedonosni gol u prvenstvu. Znali smo da ćeš mu se dati, a sada izigravaš stvarno opaticu".

Suze, suze, suze ... ništa nisam videla dok sam trčala prema svojoj kući. Instiktivno sam se zaustavila pred ulazom u kuću, otključala vrata i utrčala u svoju sobu. Bacila sam se na krevet i dugo plakala.

Zar me takvom smatraju svi, pa i moj Boško? Zato me danas nije zvao. Kome takva žena treba i kome nešto znači..., nisam mogla da odagnam misli i obuzdam suze. Te noći nisam oka sklopila.

Jedva sam sačekala da svane. Rešila sam da pozovem, moje i Boškove drugare, i proverim ono što mi je Stevan prethodne večeri rekao. Kao za inat, na prvih dva - tri poziva niko nije odgovarao. Grozničavo sam razmišlјala koga još da pozovem?

Milan!

Milana nisam zvala, a on sigurno sve zna. On je jedan od Boškovih dobrih drugova i neće me lagati.

Telefon je dugo zvonio pre nego što se začuo Milanov glas u slučalici:

"Zdravo Branka. Sretan ti rođendan. Naravno da sam se toga i juče setio, ali znam da Boško nije tu pa nisam hteo da te uznemiravam. Mislio sam da ćemo rođendan da proslavimo kada se Boško vrati. Da si nam ti lepa, živa i zdrava...", govorio je Milan ne dajući mi mogućnost da dođem do reči. Prekinuo je sa pričom tek kada mu se učinilo da čuje moje tihe jecaje.

"Branka, ti plačeš, šta ti je?”, pitao je Milan.

Plačem, plačem od juče, od trenutka kada mi je Stevan rekao da ste one večeri, na klupskom slavlјu zakupili hotelsku sobu Bošku verujući..., sipala sam reči bez želje da prekinem. Verovala sam da ako stanem, više neću moći da nastavim jer će mi suze zagušiti svaki zvuk iz grla.

"Branka, Branka... prvo prestani da plačeš i dobro me slušaj. Nemaš razloga da sumnjaš u Boška i njegova osećanja prema tebi. Valjda znaš, da mu, svi mi, pa i Stevan, zavidimo na tome što si mu ti devojka. Šta bi dali, da smo te sreće, pa da si se opredelila za nas umesto za njega.

Stevan je verovatno malo više popio. U poslednje vreme, to mu se sve češće dešava. Znaš već da je po prirodi drzak, i da često nema mere. Verovatno je pogrešno shvatio taj tvoj pristanak za izlazak. Ništa se strašno nije desilo i ne očajavaj.

Zastao je Milan proveravajući da li sam još na vezi i kada je i dalje čuo moje jecaje nastavio je.

“Kakve veze ima da li smo zakupili sobu ili nismo”.

Jedino je Boško te večeri imao koga da povede u tu sobu. Za razliku od ostalih, imao je i onu koja je bila spremana, da sa njim ode tamo. Vi ste već dugo zajedno i verujem da takav vaš postupak nema nikakve veze sa nekom budalastom opkladom. Branka svi vidimo da se vi volite. Nije li to dovolјan razlog da se ne obazireš na zajedlјive komentare ljubomornih i zavidnih.

Uzgred o tome da ste bili u toj sobi i šta se u njoj događalo, Boško nikada ništa nije pričao.

Sigurno nije zaboravio na tvoj rođendan. Sama kažeš da te je zvao prethodnih dana. Postoji neki, veliki razlog zašto to nije juče uspeo da uradi. Možda su veze u prekidu. Ne bi od zaboravio "svoju Branku, svog Brankića"...

Čula sam još samo glasno Milanovo ponavljanje: "alo, alo” pre nego što sam spustila slušalicu, i zagnjurila lice u jastuk, ne bi li utišala jecaje, koji su iz mene, poput bujice, izvirali.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je u Novom Bečeju 1948. godine bilo dvadeset prijavljenim berbera, koji su se morali pridržavati jedinstvenog cenovnika što im je država odredila?