I

Dvanaesti je decembar. Dan u godini koji u meni izaziva posebne emocije. To je ono što ću, kada godine učine svoje i počnu da se brišu slike iz moga sećanja, poslednje da zaboravim.

Boško, golgeter lokalnog tima, i ja, držeći se za ruke, ulazimo u prepunu salu hotela u obližnjem gradu. Slavi se pobeda u prvenstvu Boškovog tima. Po žagoru prisutnih, u trenutku kada smo se pojavili na ulaznim vratima sale, zaklјučujem da smo izazvali posebnu pažnju zvanica.

Stariji igrači sa devojkama i suprugama, predsednik kluba sa ženom, treneri, lekar, maser, svi sa suprugama...

Puno "viđenijih" ljudi, iz grada, sa suprugama. U takvom društvu sam se nelagodno osećala i samo Boškova blizina i stisak ruke kojom me je držao su mi davali potrebnu sigurnost da hrabro zakoračim u to mnoštvo zvanica.

Od mlađih igrača samo je Boško imao hrabrosti da na proslavu dovede mene, svoju devojku, tek svršenu srednjoškolku, buduću studentkinju književnosti.

Praćeni pogledima prisutnih, čovek u crnom odelu nas odvodi do stola za kojim sede Boškovi drugovi. Sedam između Boška i Stevana, Boškovog najboljeg druga i konkurenta za mesto u timu.

Počinje zvanični deo svečanost. Predsednik kluba se zahvaljuje prisutnima, uručuje zahvalnice i priznanja nekoj gospodi.

Boško me, ispod stola, drži za ruku. Primećujem da su mu se dlanovi ovlažili.

Vidno je nervozan, jer se bliži trenutak kada će predsednik kluba proglasiti najboljeg mladog igrača u prethodnoj godini. On je jedan od kandidata za to laskavo priznanje. Konkurenti su mu, njegov najbolјi drug Stevan, Milan i Vojin.

Vojin je godinu dana stariji od Stevana, Milana i Boška ali je, u isto vreme kada i oni, počeo da se bavi sportom, pa su se našli u istoj takmičarskoj grupi. Neprelazan je u odbrani, i priča se da je najbolji odbrambeni igrač lige.

Milan je, kažu, univerzalan igrač. Ne postoji mesto u timu, na kojem on ne bi uložio maksimum znanja i napora, da najbolјe što može, obavi zadatak. Po tome je jedinstven u ekipi. Neki mu tu univerzalnost uzimaju za manu, jer kažu da je sposoban, da prosečno, odigra na svakom mestu u timu, ali ni na jednom odlično. On se zbog toga ne ljuti. Poslušno se pomera sa jednog mesta na drugo, u zavisnosti od toga šta nalaže situacija na terenu. Sigurno bi bolje prolazio u igri a i u životu, da je u odnosu sa lјudima malo odlučniji, manje spreman da drugima popusti i zadovolјi njihove zahteve. Svestan je te svoje ćudi i često zna za sebe da kaže:

"Da sam spreman i spretan kao Boško, i drzak kao Vojin, bio bih najbolјi, ovako mogu da budem zadovolјan što sam kraj najbolјih."

Stevan je odličan igrač i jedina "slabost" mu je ta, što igra na mestu u timu na kom igra i Boško. U prethodnom prvenstvu, Stevan je odigrao sve utakmice za tim. Svi se slažu da je protekla godina bila njegova najbolјe odigrana sezona.

Boško je opet, uvek, u timu, dobijao prednost u odnosu na Stevana, pa je ovaj morao da se u igri pomera na druga mesta koja mu baš i nisu najviše odgovarala. Odličnom igrom u odbrani i nepogrešivom u napadu zavredeo je da ga pozivaju u razne selekcije, pa je zbog igranja u tim selekcijama izostao sa par prvenstvenih utakmica.

Ono što ga je izdvajalo od ostale trojice je odlučujući gol, u zadnjim sekundama, poslednje prvenstvene utakmice. Tim golom ekipa je ostvarila pobedu i zadržala prvo mesto u ligi, pa će naredne godine igrati u višem rangu takmičenja. Istini za volju baš je Stevan, procenivši da je Boško u boljoj poziciji, dodao loptu Bošku kod tog zadnjeg prvenstvenog gola.

Dame i gospodo i ove godine, na kraju sezone, proglasićemo i najboljeg mladog igrača u prethodnoj godini," izgovorio je predsednik kluba naglašavajući svaku reč.

U sali je sve utihlo.

Delić vremena, koji razdvaja znatiželju od odgovora, pretvorio se u trajanje omeđeno predsednikovim otvaranjem velike bele koverte. Pogledi prisutnih su uprti u Stevana, Vojina, Milana i Boška.

Boško mi steže ruku tako čvrsto, da ću, ukoliko tako nastavi, jauknuti. Čini mi se da ne sedi na stolici, već da se za koji santimetar izdigao od nje. Nemo gleda prema bini na kojoj je predsednik, u iščekivanju šta će on reći.

Igrači i treneri, koji su tajnim glasanjem odabrali najboljeg, imali su, ove godine, izuzetno težak zadatak. Presrećan sam što mogu da vas obavestim da ove godine za ovu titulu konkurišu čak četiri naša prvotimca: Prodanović Milan, Strugar Vojin, Protić Stevan i Ćirić Boško. Nјih četvorica su dovoljna garancija da će naš klub i u godinama koje dolaze imati uspešnu ekipu koja će moći da ostvaruje zavidne rezultate", aplauz je prekinuo predsednikov govor, a ovaj je s namerom zastao da bi, svečanim tonom, nastavio "podižući temperaturu u sali".

"Kada smo sabrali sve glasove, meni je pripala čast da vam saopštim sledeće: Najbolјi mladi igrač u našem klubu, za ovu godinu je ... , tu je opet zastao podižući slasni osećaj iščekivanja, prisutnih u sali, do vrhunca, a onda sa izrazom lica i uzvikom čoveka krji jedini zna odgovor, rekao: "Boško Ćirić"!

Pozvao je Boška da dođe do njega, i primi nagradu. Posebno je istakao da je on strelac pobedonosnog gola u odlučujućoj utakmici prvenstva.

Gromoglasan aplauz prolomio se salom. Svi za našim stolom smo ustali i aplaudiramo.

Jedino je Vojin, poput nokautiranog boksera, ostao da sedi zavaljen u stolicu. Aplaudira sporim pokretima, široko zamahuje rukama, jako udarajući dlanove jedan o drugi, pogleda uprtog u dalјinu. Činilo se kao da, u glavi, "vraća film" iz nekih davnašnjih događaja i da ga podrobno analizira.

Stevan skače od sreće, grli me, na skače u naručje Bošku koji se vraća za naš sto. Boško podiže Stevanovu i Milanovu ruku. Ova dvojica drugu ruku pružaju prema ostalim igračima pokazujući da su i oni zaslužni što je, iza njih, uspešno okončana sezona. Aplauz se pojačava. Pozivaju Vojina da ustane, što ovaj odbija odmahivanjem ruke.

Podignutih ruku Boško, Milan i Stevan se klanjaju prisutnima u sali.

Sedamo za sto, konobar nam donosi piće i Stevan viče da bi ga svi čuli:

"Za pobedu, do malog prsta"!

Gledam ih šta rade i shvatam da piće treba da popijemo odjednom, naiskap. U jednom trenutku, sa praznim čašama u rukama, svi pogledi, prisutnih za stolom, uprti su u mene i ja, nazdravljajući Bošku, ispijam svoj vermut, naiskap. Aplauz za našim stolom, namenjen je meni, a ja glasno se smejući, prilazim Bošku. On me strasno prihvata u naručje. Nežno me ljubi. Prikuplja, svojim usnama, sa krajeva mojih usana, zrnca šećera, zaostalih sa ruba čaše iz koje sam ispila piće.

Počeo je da svira orkestar.

Predsednik kluba poziva Boška, da sa svojom lepom pratilјom prvi počnu sa igrom i na taj način "otvore plesno veče". Ustajemo i polazimo ka podijumu za igru. Počinjemo da igramo i posle odigranih par taktova dobijamo aplauz prisutnih u sali.

Boško dobro pleše. Tome ga je naučio njegov otac još u detinjstvu, govoreći da je jezik igre univerzalan, i da onaj ko zna da igra zna sve jezike sveta.

Kada je hteo da se našali Boško je podizao kažiprst i oponašao oca govoreći:

"Tango se isto igra u Argentini, Francuskoj i Kini. Parižanka, Bečlijka ili Kolumbijka igraće sa tobom tango bez problema.”

Poslušao je oca i dobro govorio "jezikom koraka i ritma" zbog čega su ga drugovi zadirkivali, a u stvari su mu na tome zavideli.

Uz Boška sam i ja naučila da plešem. Bila sam sigurna da sa drugim partnerom to ne bi znala. Na početku, Boško mi je govorio da se samo opustim, slušam muziku i pratim njegove pokrete. Upravo sam to i radila i svi su verovali da sam i ja, poput mnogih mojih drugarica, završila neki od plesnih tečajeva.

Bili su u pravu. Ja sam završila plesni tečaj uz Boška, prateći njegove pokrete na mnogim plesnim podijumima u našem gradu.

Igrali smo lagani valcer, Boškov omilјeni ples. Spustila sam glavu na njegovo rame, tela su nam se priljubila.

On me je čvrsto, a ipak nežno držao u zagrljaju dok smo lagano ponavljali dobro uvežbane korake.

Ruka u ruci, moja ruka oko njegovog vrata, njegova nešto više od mog struka. Vrelina njegovih ruku lagano, prijatnim treptajima, kreće niz kičmu. Iste treptaje osećam i niz svoju desnu ruku. Svoj vatreni hod oni završavaju, spajajući se negde u mojoj glavi u delu mozga određenom da ih prihvati, prepozna i nikada ne izbriše iz sećanja.

Lebdela sam, ispunjena blaženim osećajem opuštenosti i zadovolјstva.

Boškove noge "opčinile" su moje i one su ih pomno pratile. Bila su to dva tela koja su "klizila" po podijumu radeći potpuno iste pokrete.

U jednom trenutku, prilikom jednog okreta, privukao me je bliže sebi, sagnuo se i, dotakavši mi usnama vrh uha, tiho je rekao: "Imam iznenađenje za tebe, lepa ženo, pođi za mnom". Lepa ženo", nikada me tako nije zvao?

"Malena", kada je hteo da me odobrovolјi. "Moja mala", kada me je predstavljao nekom od drugara koje nisam poznavala. "Klinka", kada je hteo da me "naljuti". "Moja smeđooka" kada je bio sentimentalno raspoložen. "Moj Brankić", kada mi je tepao. Najčešće me je oslovljavao sa "moja Branka", ali do sada nikada me nije nazvao "lepa ženo".

Doduše, skladno izvajano telo, čvrste mladalačke grudi i haljina modernog kroja, davali su mu za pravo da me nazove "lepom ženom".

Naslućivala sam, ipak, po hrapavost njegovog glasa i raširenost zenica, koje sam zapazila, u trenutku dok mi je to govorio, da takvo oslovljavanje nije samo odraz njegovog vizuelnog utiska.

Kakvo li to iznenađenje sprema?

Krenula sam, neodlučno, za njim. Osećala sam čudesnu vrelinu, lice mi je bilo zažareno, dlanovi su mi se ovlažili. U glavi košmar, koji sam pokušavala da obuzdam i naslutim o čemu se radi.

Ništa ga ne pitajući, pratila sam ga kroz veliki hotelski hol.

Potpuno omađijana, krenula sam za njim, duž širokih drvenih stepenica, zastrtih crvenom stazom, koja je upijala bat naših koraka.

Kada smo krenuli niz hodnik, na prvom spratu, činilo mi se da nogama ne dotičem debelu prostirku na podu hodnika. Svi zvuci su utihnuli, a muzika iz restorana se sve tiše čula, kako smo odmicali. Jedino što sam čula bili su otkucaji moga srca, koje sam osećala negde u grlu. Sigurna sam da ih je i Boško čuo, jer je u ritmu njihovih otkucaja grabio niz hodnik.

Najednom se Boško zaustavio ispred vrata na kojima je bila pričvšćena mesingana pločica, sa brojem 1212.

Grozničavo, vidno uzbuđen i nespretan, pokušavao je da uloži ključ u bravu, što mu je posle nekoliko pokušaja uspelo. Okrenuo ga je i otvorio vrata.

Trenutak neizvesnosti. Stojimo na pragu sobe, jedno naspram drugog. Toliko blizu da osećam titraje njegovog tela.

Ćutimo.

Osećam njegov pogled.

Želeo bi nešto da mi kaže, predloži, pokloni... ali očigledno ne zna, ne ume ili nema hrabrosti da tako nešto započne, uradi i ostvari.

Svestan je da je ovo tren, u kojem je prst sudbine pokazao na nas dvoje.

Mi bi trebalo da odaberemo jedan od mnoštva pravaca, kojim bi pratili ono što nam je "zacrtano".

Puteva je mnogo. Poći svakim od njih moglo bi da bude ispunjenje zadatog, ali je prevelik teret odabrati samo jedan od njih, i to baš onaj koji će nam doneti najviše radosti.

To je ono što povećava njegovu odgovornost i neodlučnost, a izaziva zbunjenost i strah.

Drhtim.

Kada bi samo znao da se i ja tako osećam.

Plašim se da nekim, njegovim ili mojim, nesmotrenim, loše protumačenim ili shvaćenim potezom ne poremetimo, opredelјene nam tokove.

Da je svestan toga, verovatno bi bio nešto odlučniji i hrabriji.

Polako podižem pogled sa vrhova njegovih cipela. Potonula sam u beskrajno plavetnilo njegovih očiju.

Pružio mi je ruku. Ja sam je prihvatila i on me je nežno povukao u sobu. Nisam se opirala. Neveliko osećanje straha od nepoznatog, nadvladalo je uzbuđenje.

Iznenadna, sigurnost kojom je, činilo mi se, zračila topla Boškova ruka, uvela me je u tamu prostorije.

Želje i namere bile su nam iste.

Bila sam svesna da nam, više, povratka nema.

Vrata su se, za nama sama zatvorila.

"Ne pali svetlo", zamolila sam ga. Plašila sam se da će videti crvenilo na mojim obrazima i drhtaje moje brade.

Privukao me je u naručje, rešen da ostvari svoje želje i namere, podstaknut mojim neopiranjem.

Potpuno se opustio, preuzeo inicijativu i pratio svoje nagone.

U polumraku hotelske sobe uživala sam u Boškovim poljupcima. Prepustila se njegovim dodirima, pratila njegove pokrete, kojima je u meni budio slasti, krje ranije nisam okusila.

Milovao je moj vrat, grudi, bedra. Nežni, topli, a odlučni pokreti okivali su moje telo. Te ruke su zauvek, kao vreli pečati, ostale na mom telu, da greju, pri samoj pomisli na užitak koji su mi pružile.

Uzvraćala sam mu strašću koju nikada nikome nisam podarila.

Kao da me uči plesnim koracima, Boško je učinio, da te večeri, shvatim da sam žena, "lepa žena", kako me je nazvao.

Obuzeo nas je prijatan umor, prvog zadovoljstva. Pokrenuli smo, jedno u drugome, izvore strasti i požuda i otpili prve gutljaje sa njih.

Mešavina sreće, stida, kajanja, osećaja podatosti i trijumfa. Nežno je povlačio jagodice svojih prstiju preko moje podlaktice, što je izazivalo prijatno golicanje koje opušta i tera san na oči.

Ćutke smo gledali u plafon hotelske sobe, po kojem su odbljesci, ulične neonske reklame, igrali čudesnu igru svetlosti i tame. Želeli smo da ovi nestvarni trenuci potraju što duže.

Iz sale su dopirali zvuci naše pesme.

Pesme o jednoj decembarskoj noći, hladnoj zimi u kojoj je jedna Branka bila voljena...

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da se prvi pisani pomen o našem mestu nalazi u jednom dokumentu iz 1091. godine, u kojem se  Novi Bečej spominje pod nazivom Bechey?