Zbog mlađih čitalaca, moram reći, da je na Krf od 19. januara do 4. aprila 1916. godine prevezeno brodom iz Albanije oko 140.000 srpskih ratnika iz Prvog svetskog rata na oporavak. Kao pripreme za ukrcavanje i prevoz, zbog namernog odugovlačenja - tvrde istoričari - italijanskih vlasti, mada se prema najnovijim pisanjima u dnevnoj štampi tvrdi da su tome doprineli i sami Francuzi, srpski vojnici i narod su pod neizdrživim uslovima vrlo dugo čekali, što je, zbog njihove inače potpune iscrpljenosti, dovelo do brojnog umiranja. To se nastavilo i na samom Krfu. Zbog oskudice neophodnih sredstava za prihvat i smeštaj vojske, u prvim danima njihovog pristizanja, broj umrlih se stalno uvećavao. Računa se da je od 23. januara do 23. marta, samo za dva meseca, umrlo oko 5.000 osoba, što se vrlo nepovoljno odrazilo na moral srpske vojske.

Posle oporavka i snabdevanja oružjem i opremom izvršena je reorganizacija vojske i ubrzo je poslata na Solunski front.

Na Krfu je bilo sedište srpske vlade i regenta Aleksandra sve do kraja rata 1918. godine. Tu je doneta poznata Krfska deklaracija-sporazum između Srpske vlade i Jugoslovenskog odbora u Londonu, o budućem uređenju države Srba, Hrvata i Slovenaca.

Podstaknut svim ovim krenuo sam na put od Volosa, gde sam bio na odmoru, za Ingomenicu, udaljenu 350 kilometara, a ako bi uračunali i put od Beograda do Volosa, onda je to ukupno 1.130 kilometara u jednom pravcu. Tome treba dodati još 18 milja vožnje trajektom od Ingomenice do grada Krfa.

Ujutro sam, preko Larise i Janjine, krenuo za Ingomenicu. Put od Soluna pa sve do Krfa bio je vrlo interesantan. Od Soluna do Larise prolazi pored najviše grčke planine, i svima poznate iz istorije, Olimp 2.918 metara i kroz simpatičnu klisuru reke Pinios. Od Larise do Kalambake je ravnica, a na tom delu puta, u vreme kada sam tuda prolazio - početak avgusta, mnoštvo proizvođača iznelo je svoje prvoklasne lubenice, koje su prodavane po bagatelnoj ceni - 1 drahma za kilogram.

Od Kalambake, put se odvaja za Meteore, koji su udaljeni oko 5-6 kilometara. Ovo skretanje, na putu prema Krfu, treba obavezno učiniti i videti u kakvim vrletima i urvinama su izgrađeni manastiri. Stene Meteora, same po sebi deluju stravično i predstavljaju svojevrstan fenomen prirode. One su raznolikog oblika i kao da su iznikle iz zemlje visoke i po više desetina metara, ili da su izvajane u obliku uspravljenog valjka, kupe, piramide, paralelopipeda i raznih drugih geometriskih oblika sa prosto odsečenim strmim liticama.

Na tim i takvim stenama podignuti su manastiri, ima ih desetak. Najveći broj njih je teško dostupan, a pojedinima se prilazi samo pomoću mreže i specijalne ručne dizalice. Neshvatljiv je napor sa kojim su izgrađivani, a ništa manji napor nije živeti u njima. Kao u nekakvim kavezima u koje se ulazi zavezan u mreži, što smo imali prilike da na filmu gledamo kako lovci divljih zveri u Africi, ili Aziji, hvataju divljač da bi ih žive preneli u zoološke vrtove, pomoću čekrka i primitivnih ručnih dizalica. Životne namirnice i sve druge potrebne stvari za život dostavljaju se kaluđerima preko tih dizalica.

Od Meteora, odnosno Kalambake, pa do samog Jonskog mora (228 km) put se sastoji iz skoro neprekidnih serpentina i to onih kratkih sa oštrim zavojima. One ne samo da usporavaju vožnju, već i posebno zamaraju, po inače solidnom asvaltnom putu. Da bi se prevalio ovaj put potrebno je skoro 5 sati neprekidne i zamorne vožnje.

Kraj kroz koji se prolazi spada u red šumovitih grčkih planinskih predela. Na polovini puta, oko 120 kilometara od Kalambake, nalazi se lepo i dosta veliko Janjinsko jezero, sa simpatičnim gradom Janjinom. Jezero, kao i grad Janjina, sa svojom vrlo interesantnom starom čaršijom, predstavljaju baš primamljivo mesto za predah i osveženje. Kada se stigne do Janjine, tada je prevaljen i najteži deo puta, jer su serpentine od Janjine do mora nešto blaže.

Stigao sam u Ingomenicu, simpatičan gradić na Jonskom moru, u 19 časova po našem vremenu, kada je poslednji trajekt toga dana otišao za Krf. Ostao sam u Ingomenici za sledeći dan.

Ujutro sam se uverio, da nisam ništa izgubio što nisam stigao 5-10 minuta ranije, jer bih i u tom slučaju ostao za sledeći trajekt - sutradan. Gužva za prevoz trajektom bila je velika.

Tako se ni ujutro nisam mogao ukrcati u prvi trajekt koji polazi u 7 sati, već u sledeći koji polazi u 8 časova. Slična gužva bila je i u povratku sa Krfa čak i veća. Na Krfu se morao rezervisati trajekt dan unapred. Svi oni koji to nisu učinili, čekaju kad im se ukaže prilika da u nekom trajektu bude mesta tj. ako je neko odustao od puta.

Da se vratim svom velikom isčekivanju, šta ću sve videti i doživeti na Krfu. Nisu za mene bile važne lepote ostrva i grada Krfa, iako su one izvanredne: lepe i bogate rastinjem, nego ono što ću imati prilike da upoznam mnoge detalje iz života i boravka iznemogle srpske vojske na putu svoga oporavka.

Približavajući se ostrvu, još iz daleka sam od pojedinih crkava i većih građevina zamišljao da su to spomenici boravka naše vojske. Ni pomislio nisam, da ću naići na potpuno nepoznavanje i nezainteresovanost za takvu „epizodicu” iz života ostrva i grada Krfa, kao što je boravak 140.000 Srba. Taj broj je skoro za 50% veći, nego što ostrvo Krf ima ukupno stanovnika. Ostrvo je 1970. godine imalo 105.000 stanovnika.

Ne samo da mi nije niko znao bilo šta reći o tom boravku srpskih vojnika, nego ni turističke publikacije ne pominju ni jednom rečju taj događaj.

U toj bespomoćnosti da bilo šta saznam o srpskim spomenicima, zaustavio sam na ulici jednog mlađeg sveštenika da ga upitam. Ali na moje dalje razočarenje, ni on nije znao ništa da mi kaže.

Razočaran, poverovao sam da i ne postoji nikakav spomenik na te događaje i da taj boravak srpskih vojnika nije ničim obeležen.

Podsećanje na mnogo puta slušane priče ipak su ulivali nadu da ću nešto saznati. Otišao sam kod jednog fotografa da kupim film za kameru i usput ga zapitam da li nešto zna o prošlosti Krfa i boravku srpske vojske u Prvom svetskom ratu, spomenuvši mu i ostrvo Vido. On sav srećan i oduševljen uzviknu:

- Ah, Vido?! - i izvadi jednu veliku i lepu fotografiju, koju je on snimio i na kojoj se vidi celo ostrvo Vido i kosturnica srpskih vojnika, koji su tu umrli, a nisu bačeni u more.

Meni je jedino ostalo u sećanju, još iz dečačkih dana, da sam u knjizi moga oca, u kojoj su prikazani ratovi od 1912. do 1918. godine, bila jedna fotografija ispod koje je pisalo: „Vido ostrvo smrti”. Nje sam se setio i tako pomenuo fotografu ostrvo Vido.

Pošto sam prvog dana po dolasku izgubio mnogo vremena u traganju za podacima i da pronađem nekog vodiča koji bi me odveo na ostrvo Vido, otišao sam da pronađem hotel za prenoćište, a dalje traganje ću nastaviti sutradan.

Ujutro sam otišao na pristanište, da nađem nekakvo prevozno sredstvo, pomoću kojeg bi se prebacio na Vido. Svi, kojima sam se obraćao, sa željom da se prebacim na Vido, bili su iznenađeni na šta ja nisam obraćao pažnju.

Primetio sam uz samu obalu jednog starijeg čoveka koji čamcem prevozi putnike od doka do nekog broda, a vrši i druge priobalne vožnje, te sam mu se obratio da me preveze na Vido, koje je udaljeno od Krfa oko 1,5-2 kilometra. Odbio me je stavljajući ruku preko ruke, kao kad se stavljaju lisice uhapšenicima, čime mi je stavio do znanja da on nesme. Nisam ga shvatio, već sam pomislio da je zabranjen prevoz običnim čamcem.

U međuvremenu je baš na tom mestu pristao jedan brodić, koji je dovezao 3 putnika, a rečeno mi je da ovaj saobraća do ostrva Vido. Prišao mi je jedan Grk i zapitao me da li sam Srbin? Kada sam mu dao potvrdan odgovor pozvao me je na brodić. Zatim je ušla još jedna žena sa dečkom od 10-12 godina.

Tek kada sam stigao na Ostrvo shvatio sam reči i gestikulaciju onog starog čamđije. Vido je tada bio zatvor-logor. To je bio period kada je u Grčkoj bila na vlasti Vojna hunta. Video sam 20-30 mladića u zatvorskim odelima, koji su radili na uređenju staza i stepeništa od skromnog pristaništa do upravne zgrade.

Po dolasku našeg brodića do obale Vida, jedan srednjovečni čovek, koji je doputovao sa nama i koji me je zapitao da li sam Srbin, pošao je da mi pokaže kosturnicu u kojoj su sahranjena 1.233 srpska vojnika. Dok smo mi „kozjom stazom” - prečicom stigli do kosturnice jedan od zatvorenika je već bio tamo sa ključem, da bi moj saputnik, koji je ustvari upravnik logora, otvorio kosturnicu.

Kosturnica se nalazi na padini prema gradu Krfu. Okružena je borovima i čempresima, a tim rastinjem je pokriveno i celo ostrvo. Nešto niže od kosturnice nalazi se jedna simpatična uvalica, koja je valjda korišćena za pristajanje brodića i čamaca. Ovo utoliko verovatnije što i sada postoje stepenice koje od mora vode prema kosturnici.

Kosturnica je okrenuta prema gradu Krfa, a na njenim ulaznim vratima piše (na portalu):

„SRPSKIM JUNACIMA - JUGOSLAVIJA”

Na levoj strani kosturnice je bareljef - glava kralja Aleksandra u bronzi oko koga stoji:

„Svojim ratnim drugovima Aleksandar” Na desnoj strani je bareljef jugoslovenskog grba u bronzi sa natpisom:

„Za vernost otadžbini 1915.”

Moj vodič, ne mogu reći da je neljubazan, nego je bio ćutljiv, ali ipak predusretljiv čovek, nije mi mogao dati nikakva objašnjenja, jer o svemu onom što bi mene interesovalo, on nije znao ništa.

Kosturnica je od belog mermera, deluje skromno, a možda utoliko skromnije što je zapuštena. Na jednom kamenom podzidanom platou na 10 stepenica uzdiže se podnožje, od koga se takođe sa 10 stepenica dolazi do ulaznih vrata. Portal deluje pomalo raskošno u odnosu na ostali deo kosturnice. Na žalost - baš na tom delu, na levoj strani portala u visini čovečje glave stavljena je - prikovana za sam portal ploča od crnog mermera sa natpisom:

„Vidak R. Anđelić rođen 1850-16. I 1916. učesnik hercegovačkog ustanka 1876. Zavoćkom bataljonu. Umrlog na ostrvu Lazaretu i sahranjenog na Vidu. Zavalno potomstvo 1969.”

Ne želim da vređam potomke pokojnog Vidaka, a najmanje to zaslužuju, zbog truda koji su učinili, da se nakon 53 godine od smrti poklone njegovim senima. Ali se ipak moraju poštovati i ceniti seni ostalih pokojnika čija su imena upisana, kao i onih čija nisu upisana, niti su sahranjeni u kosturnici. Zna se, da je nekoliko hiljada umrlih jednostavno bačeno u more, te je zbog toga naš poznati pesnik Milutin Bojić, taj deo mora u blizini Krfa u pesmi nazvao „Plava grobnica”. Zar Vidakovi potomci, koji su tako nehumano narušili izgled kosturnice, nisu pomislili da se sa takvim njihovim postupkom ni sam pokojni Vidak ne bi složio, kada bi nekim čudom mogao da to vidi i da progovori.

Našta bi ličila kosturnica, kada bi svi potomci, čiji su preci umrli na Krfu, Lazaretu ili Vidu stavili raznovrsne mermerne ploče svojih umrlih!

Žalosno je, da za godinu dana, nije niko, od naših iz Ambasade u Atini, naredio uklanjanje te ploče. To možda znači da za to vreme niko iz Ambasade nije dolazio na Vido.

Kosturnica deluje zapušteno. Između ostalog i staklo na desnoj strani vrata je polupano. Možda su ovoj zapuštenosti doprinele i posebne okolnosti - što ostrvo služi kao logor - ali sklon sam da verujem da nije to u pitanju. Dokaz ovoj mojoj pretpostavci, je da logorske vlasti nikog iz Jugoslavije ni u čemu ne sprečavaju, baš i sama ploča Vidaku R. Anđeliću.

Na kraju, da nešto više napišem o ostrvu i gradu Krfu. Krf je ostrvo puno zaliva i uvala, a iznad svega puno zelenila.

Na površini od 586 km2, pored sredozemnog rastinja: čempresa, maslina, pomorandži i limuna, palmi i kaktusa, tu raste i topola, breza, platani i sve drugo kontinentalno drveće. Jednom rečju ostrvo je skoro sve u zelenilu, izuzimajući najviše vrhove brda. Obiluje raznovrsnim voćem i povrćem. Od voća se najviše gaje pomorandže, ali su zastupljene i sve druge kontinentalne vrste voća. Sezona prispevanja je vrlo duga. Od ranih trešanja i jagoda, pa preko krušaka, bresaka i jabuka do pomorandži.

Na ostrvu danas živi 105.00 stanovnika, a od tog broja oko 35.000 u samom gradu Krfu.

Grad se nalazi odprilike na sredini istočne obale ostrva tj. obale okrenute prema Grčkoj i Albaniji. Kao i svi drugi grčki gradovi prepun je trgovina, uglavnom radnjice, ali zato krcate raznovrsnom robom. Ima i velikih i modernih radnji, sa vrlo istaknutim izlozima, u kojima se može kupiti skupocena i najluksuznija roba.

Postoji stari deo grada sa uskim mediteranskim uličicama, ali izranja i novi deo, koji sebi krči put ne samo prema slobodnoj južnoj strani, već i u starom delu grada. Novih i lepih građevina, sa širokim ulicama, je mnogo, ali još uvek preovladavaju stare zgrade mediteranskog tipa. U gradu se nalaze dve interesantne i dobro očuvane tvrđave iz srednjeg veka.

Savremeni život čini svoje. Ovde se prosto oseća sa koliko muke novo krči sebi put. Stari običaji i navike su vrlo žilavi i istrajni u borbi za samoodržanje. Grad je pun automobila i autobusa i ovi su preovladavajuće sredstvo u saobraćaju, ali isto tako se još uvek, na svakom koraku, mogu videti fijakeri kako prevoze putnike i uporno žive, ne samo kao turistička atrakcija, već ih meštani rado koriste. Oni su saobraćajna sredstva u eksploataciji i sudeluju u kompletiranju štimunga ljupkog grada Krfa.

Kao što je svojstveno grčkim vozačima autobusa i kamiona, da raznim zastavicama, fronclama, đerdanima i đinđuvicama ukrašavaju vetrobrane svojih vozila, tako i fijakeristi ukrašavaju svoje konje i fijakere, na koje pored svega rečenog stavljaju nakinđurene suncobrane, a konjima kalpake u vidu šešira i slično.

Sedenje u hladu na ulici po podne i uveče može se videti na svakom koraku. Na najprometnijem delu grada, na jedinom trgu gde postoje semafori za regulisanje saobraćaja, nalaze se benzinske pumpe i na samim trotoarima. No, i pored toga, ne bi se moglo reći, da grad deluje neuredno. naprotiv, on je čist i topao pa čak simpatičan i ljubak.

Posebno mesto u opisu grada Krfa zauzima Ahileon, koji je 5-6 kilometara južnije od samog centra grada, na jednoj uzvišici, koja dominira Gradom. Izgradio ga je austrijski Car 1890-1893. (Franc Jozef). Sa svojim umetničkim slikama, skulpturama i drugim umetničkim predmetima i bogatom arhitekturom, sa brojnim terasama i baštama zaslužuje da se poseti i da se možda njime kruniše poseta Krfu.

Završavajući ovaj opis posete Krfu, zadržaću se sa malo više reči na grad Solun i naše vojničko groblje na Zejtinliku.

Solun je lep i veliki grad sa oko milion stanovnika. Pored istorijskih znamenitosti raspolaže i savremenom arhitektonskim lepotama. Tu su veliki i prometni bulevari, veliki deo modernog trgovačkog grada, koji se može upoređivati sa sličnim gradovima Zapadne Evrope. Kej, ili rivijera na obali mora, je toliko lepa da čovek ima utisak da se nalazi na Azurnoj obali - u Nici. Ne znam da sam, osim u Nici video tako raskošne a tako lepo usklađene građevine u čitavoj dužini od 1.000 i više metara. I danas, posle dvadesetak godina od poslednje posete, kad razmišljam o Solunu i njegovim lepotama ja imam na prvom mestu u vidu tu rivijeru, ili taj bulevar na obali Egejskog mora koji se zove Vasil Konstantinu.

Solun sa okolinom je posebno vezan za našu ne tako davnu istoriju. Poznat je Solunski front, gde se u Prvom svetskom ratu srpska vojska, zajedno sa svojim saveznicima Francuzima i Englezima od 1916. ogdine pa sve do proboja u jesen 1918. godine suprotstavljala značajnim neprijateljskim snagama Sila osovine: Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske.

Pored lepote i mnoštva trgovina, znatno više nego u Beogradu, Solun je za nas Srbe interesantan i po lepo uređenom srpskom vojničkom groblju, na kome je sahranjeno 8.000 srpskih vojnika palih na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu. Pored srpskog nalaze se francusko i britansko vojničko groblje.

Bio sam ponosan, za razliku od posete ostrvu Krfu - Vidu, što je srpsko vojničko groblje najuređenije. Ovo ne treba smatrati kao posledicu mnoštva sahranjenih u njemu, jer na francuskom groblju je sahranjeno 8.700 francuskih vojnika. Naše groblje, pored toga što je najuređenije, ima i simpatičnu kapelu sa kosturnicom koja je takođe izuzetno lepo održavana.

Pokušaću da malo vernije dočaram izgled našeg vojničkog groblja na Zejtinliku:

Na kapiji, pri ulazu u groblje, piše metalnim slovima: SRPSKO VOJNIČKO GROBLJE

Glavna aleja od ulaza vodi prema kapeli na kojoj su uklesani divni stihovi Vojislava Ilića i to:

Sa strane ulaznih vrata kapele piše:

 

„Neznani tuđinče, kad slučajno mineš

Pored ovog svetog zajedničkog groba,

Znaj, ovde su našli večno utočište

Najveći junaci današnjega doba!

 

Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,

Gorostas u svetskoj istoriskoj vojni,

Koji je sve staze iskušenja prošo

I čiji su borci, divljenja dostojni.

 

Padali od zrna, od gladi i žeđi,

Raspinjani na krst, na golgote visu,

Ali čvrstu veru u pobedu krajnju,

Nikad, ni za časak, izgubili nisu”

 

V. J. Ilić – mlađi

 

Iznad ulaza u kapelu stoji:

 

„Blago potomstvu što za njima žali,

Jer oni behu ponos svome rodu!

Blago i njima jer su slavno pali

Za otadžbinu kralja i slobodu!”

 

Ispod same kapele nalazi se kosturnica na čijem ulazu piše:

 

„Ispred vrata domovinskih,

U pobednom svome hodu,

Izgiboše ispolinskih

Za jedinstvo i slobodu.

 

Njina dela slaviće se

Do poslednjih, sudnjih dana.

Slava jatu besmrtnika!

Mir pepelu velikana!”

 

Iza kosturnice prostire se groblje sa pojedinačnim grobovima. Svaki je obeležen kamenim krstom na kome je upisano ime i prezime sahranjenog. Grobovi su, kao što je to pravilo na vojničkim grobljima, poređani u pravilne redove, a između grobova odnosno redova nema ni jedne travke, a o korovu i da ne pomišljamo. Osetio sam se srećnim i zadovoljnim što je to tako, i što sam imao prilike da se poklonim senima tih naših neumrlih velikana palih za slobodu otadžbine.

Naše groblje na Zejtinliku posetio sam, posle ovog, još nekoliko puta i uvek sam se, za razliku od ponetih utisaka sa posete kosturnice na ostrvu Vidu, osećao ponosnim i zahvalnim što se naša zemlja sa takvom pažnjom odnosi prema svojim vojnicima palim na Solunskom frontu.

Vic

Došli u bračno savetovalište muž i žena zbog seksualnih problema. Pita ih savetnica: - Kada ste posljednji put imali seks? A muž će na to: - Ja jučer.
 

Čitate li knjige?

Da li ste znali...

da je Prva Srpska Zemljoradnička Zadruga osnovana je u Vranjevu novembra 1909. godine.

stfr26.jpg

U potrazi za boljim životom

Rekli su...

Rad je stvorio čoveka, a nerad gospodina.

Vaš status?

Podeli sa prijateljima