Zadovoljni i pored teških uslova života i rada

Zemljoradnik je, kao što je u prethodnom poglavlju izneto, u vreme na koje se podsećamo, radio više i teže poslove nego danas. Sve se obavljalo uglavnom ručno, ili sa volovima i konjima. Mašine su još bile retkost, kao one za setvu i žetvu pšenice i setvu kukuruza. Takođe se vršidba obavljala mašinskim putem, ali je to bio još uvek mukotrpan posao. Traktori su bili prava retkost, a u Novom Bečeju i Vranjevu bilo ih je najviše 3-4. U Novom Bečeju je imao samo moj otac, Mečkić Boško a u Vranjevu je bilo možda 2-3, čiji su vlasnici bili: Gavra Vlaškalin, Milan Nešić i Branko Bunjevački. Sejačice za pšenicu i kukuruz, ili samovezačice za pšenicu su vukli konji, a te mašine su imali samo napredniji, uz to, i imućniji zemljoradnici. Sirotinja, srednjaci, pa i deo imućnih zemljoradnika sejali su i kosili pšenicu ručno. Posao prilikom žetve i vršidbe, ili berbe kukuruza i vađenje šećerne repe je bio vrlo naporan. Naporan je to bio posao i za obavljanje u najpovoljnijim klimat­skim uslovima, a tek koliko je on bio iscrpljujući kada se radi po 16-18 sati dnevno na temperaturi od 40 stepeni Celzijusa. Što je još gore, ni za vreme pauze, za doručak i ručak nigde hlada da se čovek malo osveži. Sav hlad je bio senka od zaprežnih vozila, preko kojih bi neko prebacio i neki pokrovac da bi se zaštitili od direktne sunčane pripeke.

U senci od kola, na raširenom pokrovcu se razastre hrana - slanina, paradajz, luk, so i hleb i na brzinu jede. Slanina debela skoro čitav pedalj, pa masna i od sunca rastopljena da sve curi mast niz nož, a hleb tvrd. U to vreme se hleb u zemljoradničkim porodicama mesio jednom nedeljno i on je svež samo onog i nešto malo sledećeg dana, a ostalih pet dana suv, a pogotovu ako je još i čitav dan u torbi izložen suncu. Posle napornog fizičkog rada na viso­koj temperaturi, kad se najede takvog hleba i masne slanine, hladna ili bar sveža voda bi bila pravi melem.

Voda, ta voda, je poseban problem za zemljoradnika i u kući, a da ne go­vorimo, na njivi. Na njivu se voda nosila u čobanji ili u lajtaru. Znalo se i u ono vreme da je drvo dobar izolator toplote, ali i pored drveta voda u čobanji ili lajtaru dostigne temperaturu oko 30 stepeni.

Odmor za vreme ručka je bio nešto duži od onog za vreme doručka, jer je trebalo odvesti konje na bunar, koji se nalazi negde na nekoj od važnijih lenija. Ako je njiva bila bliže bunaru, pauza je bila kraća, i obrnuto, ako je bunar dalje, pauza je duža. Valjda sam ovim objasnio i potrebu za bunarima karakterističnim za vojvođanski pejsaž - bunar sa đermom.

Volovi i konji, za vojvođanskog, a posebno za banatskog seljaka (banat­ski seljak je bio štedljiviji od ostalih Vojvođana) bili su skoro važniji od njih samih i članova porodice. Za konje i volove moralo je biti sveže vode iz buna­ra, a za njih i članove porodice ustajale, ponete od kuće. Možda će mnogi reći da je bilo teže poneti toliku količinu vode od kuće, sa kojom bi se napo­jila stoka, ali čini mi se da sam ipak u pravu. Važno je bilo da se konjima obezbedi sveža voda da bi izdržali na toj žegi, a čovek, on zna, da to mora da izdrži, pa mu se i nije mnogo ugađalo.

Težak je i mukotrpan život bio našeg zemljoradnika, pa ipak često smo skloni da tvrdimo da se onda živelo sporije - uporedeno sa današnjom dinami­kom života. Možda ova tvrdnja vredi za gradsko stanovništvo, gde se nekada živelo sporije i mirnije, ali kada je u pitanju seljak i zemljoradnik, onda tvrdim da je suprotno. Dinamika, da ne govorimo o naporu, je bila neuporedivo, veća, nego što je to na selu danas.

Mnogi će smatrati da traktor i priključne mašine omogućavaju zeml­joradniku da lakše i brže obavi poslove za koje je nekada trebalo mnogo više vremena, ali se on zato brzo prihvata drugih poslova, pa otuda trka, koja je uzrok mnogih nedaća i nesporazuma.

Ne treba dinamiku života posmatrati po tome za koliko se vremena stiže, na primer, do Zrenjanina automobilom ili autobusom, a koliko je vremena tre­balo zaprežnim kolima. Treba shvatiti, da je u ono vreme svaki odlazak u Zrenjanin zahtevao da se ustane u 2 sata da se nahrane konji i da bi se već u 3 sata krenulo i stiglo negde oko 7 sati na pijacu, ili radi nekog drugog posla zbog koga se krenulo na put. Put je trajao 3-4 sata, a toliko je bilo potrebno i za povratak. Zamislimo, kako se oseća čovek koji se trucka, na zaprežnim koli­ma, na sunčanoj prireci.

Taj put je seljak onda obavljao samo sa jednom pauzom da bi napojio konje u odlasku a isto tako i u povratku. O sebi nije vodio računa, već je onako uz put jeo iz torbe hleb i slaninu, a vode će piti kad stane da napoji konje. Na bunaru je opet potreban rad da đermom izvuče 3-4 kabla vode da bi napojio konje, a on pri tome samo srkne nekoliko gutljaja, pa čim se konji napiju stavlja im oglave i kreće dalje. Njemu taj put ne pada teško, već kada se vrati kući, ako je stigao "za rana", odmah nastavlja drugi posao.

Da li je današnji zemljoradnik uopšte u uporedivoj situaciji sa neka­dašnjim i zašto se mladi i na selu tuže na dinamiku života?! Da li se može uporediti radni dan današnjeg zemljoradnika, koji provede nekoliko sati sedeći na traktoru, pa kad obavi taj posao prelazi na drugi, sa nekadašnjim. Danas se uzore za 2-3 dana, zaseje traktorskom sejalicom za jedan dan, a požnje i ovrše kombajnom takode za jedan dan. Za takve radove je nekada trebalo najmanje 20-25 dana, uključujući setvu, žetvu, vozidbu i vršidbu. Mnogo dana, radni dan znatno duži, a posao nekoliko puta naporniji.

Toviti danas stoku, uz postojanje vodovoda u svakom tovilištu i sa pri­premljenom hranom, je sasvim drukčije od tova koji se vršio u ono vreme kada je trebalo okrnuti - ručno - kukuruz, prekrupiti ga ili ga tako u zrnu baciti u svinjac i bez vode održavati kakvu takvu čistoću. Vodu je trebalo, pa neka je i manja količina, ipak dovući iz bunara u kofama na rukama.

Radni dan ondašnjeg zemljoradnika je trajao od 14-15 sati od proleća pa do kasne jeseni, s tim da je u radnji žita i vršidbi trajao i po 18 sati. Danas zem­ljoradnik ni u punoj sezoni poljoprivrednih radova, kada se sabere i sve što je imao u kući da uradi ne iznosi više od 14 sati.

Pored svega toga, zemljoradnik onda nije bio umoran, nervozan i razdraživ. On jednostavno nije imao vremena da razmišlja o tome da li mu neko smeta i ko mu stoji na putu. Slagala su se odrasla deca sa roditeljima, snaje sa svekrvom i svekrom, iako su živeli u istoj kući. Uporedite današnje porodice gde se odmah po ženidbi "izlazi" iz kuće i živi odvojeno, pa i pored toga se mogu čuti mnoge loše priče svekrve o snajama i obrnuto.

Treba istaći, da se i pri radu osećala posebna duhovna snaga zemljorad­nika. Orač je, u ono vreme, orao sam i za svo vreme nije imao prilike ni sa kim da progovori ni reči. U prečniku od po nekoliko kilometara nema - "žive duše''. Orač mnogo ne razmišlja o dosadi, ili šta mu smeta u životu, jer mu je ceo život isplaniran. On ima uglavnom da radi, a u radu je osećao puno zado­voljstvo, što je ispoljavao pesmom, a još češće posebno melodičnim zviždanjem. Toliko su ti orači umeli da lepo zvižde da bi ih danas vrlo rado, iz prikrajka, svaki vlasnik magnetofona ili kasetofona, snimio da u trenucima opuštanja uživa u toj darovitoj muzikalnosti. To se danas više ne može ni čuti, pa čak ni zamisliti kolika je to bila veština. Milina je bila naći se na našim poljima gde se čuje samo zujanje pčela ili mušica, a iz daljine zviždanje i nadmetanje orača i ševa. Možda su i ševe baš podstaknute tim zviždukom orača.

Posebno su pred smiraj dana, ti mladi ljudi, bili orni za pesmu i lep zvižduk, pa se to gledano iz današnjih naših uslova, čini prosto neverovatnim. Kad je najumorniji, ili kad bi trebalo da bude najumorniji, on tada ispoljava izuzetno vedro raspoloženje. Ima nečeg logičnog u tome. Orači su po pra­vilu bili mladi, ali odrasli članovi porodice pa smiraj dana predstavlja vreme kada se bliži trenutak da se vrati kući i sretne sa svojom voljenom mladom ženom i malom decom, ili ako je momak, da se na roglju nađe sa drugovima i simpatijom. Možda je važno i saznanje daje ispunio ono što je trebalo da uradi toga dana. Radost rada i stvaranja bila je tada posebno prisutna.

Orač, posle deset sati pešačenja za plugom i propešačenih 30-35 kilometara, po povratku kući natimari konje, na brzinu opere ruke, večera, pa na rogalj.

Rogalj je raskršće ulica gde se uveče u određeno doba godine, naročito u proleće, sastaje mladež muškog i ženskog pola, da uz dvorednu harmoniku odigraju po neki valcer ili kolo. Sve to traje nešto malo više od pola sata, pa razlaz. Ali to nije tek onako razlaz, od rada umornih ljudi, već razdraganih mladića koji su ponosni što su još jedan radni dan uspešno okončali. Na roglju se ako nema harmonike pevalo. Pesma je bila obavezna naročito prilikom razlaza s roglja. Tada momci zagrljeni i obasjani prolećnom mesečinom, odlaze svojim kućama i uz put divno, usklađenim gla­sovima pevaju rogaljske pesme. Te pesme danas pokušavaju, tu i tamo, na televiziji da otrgnu od zaborava, ali moram reći, da to ipak nije ono rogaljsko pevanje. Možda, pri ovoj oceni, ima neobjektivnosti zbog zaborava, a još više Što je to bio period kada sam kao dečak imao malo prilike da slušam nešto lepše, pa mi je to pevanje ostalo nezaboravno, kao nešto izuzetno melo­dično, sa lepim glasovima solo pevanja, a još lepšom pratnjom. Čini mi se, neka me čitaoci u tome isprave, naravno, oni koji se sećaju momačkih pesama, da su one svojom umilnošću uticale i na seoske pse da ne laju kad uveče prolaze momci koji pevaju. Noć je inače za lavež pasa u selu dušu dala, ali verovatno su i psi navikli na te mlade ljude, pa možda i oni u toj pesmi osete nešto plemenito i bezazleno. Nasuprot ovom, seoski psi su bili posebno osetljivi na seoskog berberina, koga su često žene - znale da nazivaju draživaškama. Kad ujutro pre svanuća, berberi idu kroz selo da bi obrijali svoje mušterije (kuntove) do odlaska na njive, čitava ulica se uznemiri od laveža pasa.

Nisu pevali samo orači na njivama i momci na roglju, nego se pesma mogla čuti i kada se nadničarke, uveče, vraćaju sa kopanja pa i branja ku­kuruza, a već je napred istaknuto, da su mađarice- nadničarke koje se subo­tom vraćaju sa imanja Rohonci (Biserno ostrvo) redovno pevale od Bisernog ostrva pa sve do ulaska u Novi Bečej.

Risari na vršalicama su obavezno pevali dok su sedeli na dresu pri pres­eljenju vršalice iz jedne ulice u drugu. Nije bilo retkost čuti kako risari na vršalicama pevaju uveče za vreme vršidbe. Skupe se njih trojica, četvorica (oni koji nose slamu, ili bacači snopova) da u međuvremenu, dok ne dode na njih red da nose naviljke, iskažu pesmom svoju radost što se bliži kraj još jed­nom napornom radnom danu.

Danas se pesma, za vreme rada, ih pri povratku sa rada, ne čuje, iako je rad znatno lakši i radni dan kraći.

Eto, to je samo letimičan, mada prilično pojednostavljen, ostvrt na težak život našeg zemljoradnika. Ali se i ovde vidi sa koliko je snage on sve to lako podnosio. On je još od najranije mladosti pripreman za napore koji ga čekaju u svakodnevnom životu. Trpeljivost je bila osobina ondašnjeg čoveka, jer se samo tako moglo živeti u zajednici, i tako očeličen je bez po­sebnih problema ulazio u život. Njima tada nije niko smetao niti im je iko bio na putu. Ako je u nekoj porodici bilo sukoba te vrste, onda je o tome znao čitav kraj i to se osuđivalo.

Oni su imali snage da život shvate i prime ga onakvim kakav je, što nije često slučaj sa današnjim mladim ljudima.

Možda današnji život i njegovu težinu treba pre shvatiti kao izraz neotpor­nosti i nepripremljenosti čoveka za one napore koji ga u životu očekuju. U toj - nazovimo je - razmaženosti se više kuka nego što je stvarno teško. Mnogi kukaju iako im je u osnovi lepo. Baš oni kojima je najlepše i najviše se žale na težinu života. Normalno je, da onaj, kome položaj u društvu smeta nastoji da ga menja, dok većina onih koji kukaju i ne pomišljaju na to. Oni samo žele da is­taknu druge kao krivce, ili se žale na urbanizaciju i na sve što ona nosi. To je danas samo paravan za svu sebičnost, komotnost, a u osnovi nepriprem­ljenost za život pa se krivac i ne traži tamo gde je - da čovek treba da se čelici od malih nogu za životne uslove koji ga očekuju.

market

Da li ste znali...

da je Dobrovoljno Vatrogasno Društvo osnovano 1882. godine i nalazilo se na uglu ulica Ive Lole Ribara i Petra Drapšina?