Prve hanove i mehane u Novom Bečeju zabeležio je još u svom opisu Lepog grada Bečeja Evlija Čelebija, da bi posle proterivanja Turaka iz ovih krajeva tek 1738. našli zabeleženo da u Bečkereku te go­dine nije bilo nijedne mehane, ali da se zato nalazi mehana u Šimuđu; za koju je selo plaćalo arendu (zakupninu) dvadeset forinti. Posle proterivanja Turaka postojale su mehane u Bečeju, Bečkereku, Modošu i Pardanju, ali kako je veliki broj ljudi umro od kuge ili odveden u tursko ropstvo, mehane su zatvorene.

U mehanama i krčmama su se u osamnaestom veku događala mnoga zlodela, zato su vlasti pribegavale njihovom zatvaranju, naroči­to onih usamljenih na putevima između pojedinih naselja. Tako je 1790. godine razmatran izveštaj o usamljenoj dištriktualnoj krčmi između Beodre i Vranjeva »kod opkopa« Vincehid (Crna Bara). Zaključeno je da za krčmare, takvih čardi, treba birati poštene ljude, a da se svi oni koji se ogreše u roku od petnaest dana udalje iz krčme. I kasnije, 1801. godine se spominje u dištriktskim zabeleškama trgovački put ko­ji vodi od Kikinde za Bečej i skreće se pažnja na krčmara na Vincehidu. Iznosi se ubistvo vranjevačkog sveštenika Jefte Đakovačkog, koje je izvršio krčmar Stevo Klepac iz Vranjeva.

Krčme i mehane bile su i stecište bluda i prostitucije. Iz Arada je 1834. godine traženo da se sasluša krčmar iz Vranjeva Jonaš Vajs, zbog neke Rozalije Polak, koja je pre toga pripadala Moricu Grinfeldu, krč­maru iz Arada. Izgleda da se radilo o belom robiju.

Bez obzira na činjenicu da su krčme i čarde bile izvor mnogih zala izgleda da je to bio unosan posao i za spahiju ili vlast, kao i za zakupca-arendatora. O tome, pored visine godišnje zakupnine, govore i podaci o zakupcima krčme u Vranjevu. Zabeleženo je da za zakup za točenje pića za 1792/3. godinu duguju:

 

Jovan Avakumović, tada sudac Dištrikta 250 forinti,

Atanasije Vrušić iz Novog Sada268 forinti,

Nasta Kapetanović 1.801 forinti.

 

Zakupi su se iz godine u godinu naglo povećavali, pa tako 1826. go­dine neki Johan Šarficki za krčmenje pića u Vranjevu plaća na ime go­dišnjeg zakupa 2.510 forinti, a već 1835. taj zakup u Vranjevu plaća Jo­han Mason 5.300 forinti, dok je iste godine za zakup za krčmenje mesa plaćeno svega 208 forinti. Već u drugoj polovini devetnaestog veka 1862. godine, na primer, Matija Mason u Vranjevu plaćao je godišnji zakup 7.626 forinti.

Tokom razvoja društva i daljom podelom rada ugostiteljstvo posta­je privredna oblast bez koje se ne može zamisliti dalji razvitak društva. Ono se nameće u univerzalnom obliku kao nasušna potreba savremenog življenje.

Takvu promenu doživljavalo je ugostiteljstvo i u Novom Bečeju i Vranjevu. Uloga hotela, restorana, kafana i drugih ugostiteljskih objeka­ta postala je značajna. Nemoguće je zamisliti leti otkup žita i kukuruza, kada se u Novom Bečeju slegne stotine kupaca i agenata, brodara i dru­gih koji su došli da preuzmu letinu skoro iz celog Banata, a da im hoteli i restorani ne pruže svoje usluge.

Kafane su između ostalog doprinosile razvoju kulture i umetnosti. One su u određenom periodu razvoja nadgradnje, pored škola, bile mesto u kojima se mogla održati javna priredba, izvesti pozorišna predstava i čuti lepa pesma i muzika, održati predavanje i dr. Zabavni život se u mnogim mestima, bez kafane, ne bi mogao ni zamisliti. Mnoge bi novi­ne stizale i sticale pravo građanstva znatno kasnije da nije bilo odgova­rajuće prostorije u kafanama gde su se okupljali umetnici, predavači i drugi kulturni poslenici.

Ugostiteljstvo je samo za sebe predstavljalo i značajnu privrednu oblast. Između dva rata (1919—1930) Novi Bečej i Vranjevo imali su mnogo kafana. Tome je svakako doprinosila živa trgovina i veliki broj radnika-konzumenata kafanskih usluga. Među njima su bili brojni nekvalifikovani radnici koji su često zarađviali čak i više nego mnogi kvalifikovani. To su bili kubikaši koji su radli najteže poslove u akord. S jedne strane visoka zarada, a s druge — primitivizam i zadovoljavanje najskromnijih potreba za život porodice, omogućavali su da se deo za­rade, čak i ne tako mali, potroši na piće po kafanama. Koliko god je kubikaš bio skroman u pogledu ishrane i oblačenja, toliko je bio neumeren kada je bilo u pitanju piće. Baš zbog te svoje neumerenosti nije mogao trošiti piće u kući, nego ga je konzumirao u kafani, izvan kont­role supruge ili roditelja. Pored toga, u kafani se pilo u društvu. Na sličan način su živele i vagandžije, kojih je u Novom Bečeju bilo tride­setak. Vagandžije su radnici koji su utovarali žito u brodove i istovarali drugu robu iz brodova. I kubikaše i vagandžije je možda i iscrplju­jući rad podsticao, kada se subotom vrate sa posla, da oduške, za tegob­ni život, traže u piću.

Nije bez značaja za razvoj ugostiteljstva i činjenica da se Novi Bečej nalazio na putu koji povezuje srednji Banat sa srednjom Bačkom. Svi putnici koji su dolazili iz Sombora i Novog Sada železnicom, po pravilu su koristili lađicu od Starog do Novog Bečeja i odatle opet železnicu prema Kikindi ili Bečkereku, pa pošto mnogima nije odgova­ralo vreme dolaska lađice u Novi Bečej i polaska voza iz Novog Bečeja, oni su noćili u ugostiteljskom objektu.

Nisu kafane nikle samo između dva rata, nego je njihov broj bio još od ranije, prilično velik, a tome je doprinosila žitarska trgovina ko­ja se odvijala u Novom Bečeju i Vranjevu u toku leta, kada su dola­zili trgovci iz Karlovca, Siska, Rijeke i drugih krajeva Hrvatske; zatim iz Srbije, Nemačke i dr.

Velikog udela u razvoju ugostiteljstva imali su i bogati zemljorad­nici iz Vranjeva, a i činjenica da je Novi Bečej bio sedište sreza. Selja­ci iz okolnih mesta najčešće su dolazili zaprežnim vozilima pa su u dve gostonice koje su nazivane »svratiše« ostavljali konje i kola dok obavljaju poslove u sreskim nadleštvima, na novobečejskoj pijaci, ili u trgovini.

Novi Bečej je još krajem devetnaestog i do tridesetih godina dvadesetog veka imao dva hotela: Vojvodinu i Royal.

Vojvodina je bila veći hotel od Rovala, a imala je i veću i uređeniju kafanu, pa je u doba Austro-Ugarske nazivana »velikom kafanom«. Vojvodina je bila na mestu gde je danas zadružni dom. Bila je to zgra­da na sprat. Na spratu su bile sobe za prenoćište, a u prizemlju resto­ran i velika sala za zabave i druge priredbe. Restoran je imao velike iz­loge, a zidovi sale bili su obloženi drvenim lamperijama u visini od je­dan do jedan i po metra. Četvrtasti stubovi u restoranu bili su sa sve četiri strane obloženi ogledalima, kojih je bilo i po zidovima. Vojvodi­na je imala i letnju restoran-salu, koja je bila do same dolme pre­ma Tisi. Leti su na toj »saletni« otvarani prozori (a strana prema Tisi je bila sva u prozorima), pa su se i na dolmu postavljali stolovi i gosti su mogli da uživaju u svežem vazduhu i lepom pogledu na Tisu i šu­micu Gradište. U restoranu je svako veče svirala muzika, pored romansi i narodnih pesama, posle 20 časova i muziku za igru. Hotel je imao dvadesetak soba.

Hotel Royal se nalazio na mestu gde je danas hotel Jadran. On je na spratu imao osam do deset soba. Restoran se nalazio u prizemlju u prostorijama u kojima je danas restoran Jadran. Možda je restoran bio skromniji nego što je danas, ali svakako nije zaostajao u kvalitetu jela i pića. Dugo je Royal (hotel i restoran) držao Rajko Nikolić, koji je sa svojom suprugom i još jednom sobaricom i jednim konobarom sve poslove uspešno obavljao i na veliko zadovoljstvo gostiju.

Pored dolme, na prostoru gde je danas kuća Mileta Josimovića — Dojdoša i Piste Koša, nalazila se kafana Belo jagnje, koju je držao Ištvan Genci. Kafanu su posećivali uglavnom seljaci koji su dolazili na pijacu, ili oni iz oklonih sela koji su dovozili pšenicu i čekali na red za utovar u brod. Nedeljom pre podne kafana je bila prepuna kubikaša koji su došli na pijacu i zadržali se u kafani.

Prekoputa današnjeg Radničkog doma, na uglu (u kući Duška Nikolića), nalazila se kafana Miloša Gavrića. Njeni stalni gosti bili su vagandžije i seljaci dok čekaju na predaju žita u brodove. Naravno, tu su takođe nedeljom bili i kubikaši, a inače svakih pijaca kafana je bila puna onih koji su svraćali, onako uz put, dok su na pijaci, da popiju rakiju-dve.

Do hotela Vojvodina nalazila se zgrada veleposednika Rohoncija, u kojoj je bio bife s vrlo dobrim pićem sa Bisernog ostrva. Bife je izu­zetno dobro radio, a posetioci su mu bili novobečejski alasi, kubikaši i u pijačnim danima posetioci pijaca.

U zgradi, u kojoj je danas prodavnica delova za motocikle i bi­cikle, koja je vlasništvo Vlaškalinih, nalazila se prilično velika kafana Lovac. Kafana je pored svojih redovnih gostiju iz bečejske čaršije, za vreme pijaca, bila prepuna Vranjevčana.

Kao što se vidi glavna koncentracija novobečejskih kafana bila je oko Tise i pijace. Ali bilo je prilično kafana i na glavnoj ulici. Tako se na delu glavne ulice, gde je danas kuća i fotografska radnja Sakač Geze, nalazila gostionica Bela lađa. Kafana je bila u staroj prizemnoj zgra­di, koja je mogla biti izgrađena još u prvoj polovini devetnaestog veka, a držao je Jevrejin Đula Beron. Ona je služila i za prodaju vina i rakije na malo i veliko.

Do gostionice Bela lađa, na mestu gde je danas prosečen deo Ulice Vuka Karadžića (od glavne ulice do Ulice Petra Drapšina), nalazila se gostionica Krka i bioskop Krka. Gostionica je bila vlasništvo Slavka Majina, kojeg niko drugačije nije zvao nego Lala Krka. To je bila najprometnija kafana u Novom Bečeju, a po kvalitetu usluga bila je možda na prvom mestu. Ova radnja bila je poznata i po kartanju. U njoj je bila posebna sala u kojoj se inače točilo piće, koja je uveče služila za kartanje. Tu je bio i bilijar, ali je sve to bilo nevažno u od­nosu na karte. Tu se igrala jedna specifična kockarska igra koju su Novobečejci nazivali »karametli« (možda bi to značilo, od turske reči »kara« što znači crno i metle, crno čišćenje-metenje). Igralo se celu noć da dva sata ujutro, kada se i kafana zatvarala. Mnogi su na ovoj kocki ostali bez novca, a neki, prolaznici kroz Novi Bečej, gubili su i poslednji dinar, pa nisu imali za voznu kartu za odlazak u mesto gde su pošli.

Odmah do kafane Krka, nalazila se kafana Danka Marčića. Ona je bila stecište kubikaša i nadničara Mađara. U njoj su se nedeljom po­podne održavale igranke za mađarsku mladež, a nekoliko puta u peri­odu jesen-zima i dosta primitivni balovi. Bile su to čudnovate igranke i balovi. Veselje se često pretvaralo u tuču, i to ne rukama, odnosno pesnicama, već noževima (brisom). Iz tih tuča su pojedinci odlazili kr­vavi kod lekara, a drugi u opštinski zatvor.

Na glavnoj ulici, na mestu gde se uključuje bašaidski drum, bile su dve-tri kafane, od kojih je najpoznatija bila Kruna. To je bio jedan od najpoznatijih možda i najstarijih ugostiteljskih objekata u Novom Bečeju. Njeni gosti su bili najvećim delom kubikaši, ali pijačnim da­nom u njoj je bilo mnogo gostiju iz Torde, Beodre i Dragutinova. U Kruni su takođe održavane igranke za mađarsku siromašnu omladinu, baš kao i kod Danka Marčića, pa je i epilog igranki i balova često bio istovetan.

Ono što je Krunu izdvajalo od ostalih kafana nije bio samo veli­ki promet, nego je ona bila jedno od svratišta za goste iz okolnih sela koji su dolazili u Bečej zaprežnim vozilima. Bila je neka vrsta »parkirališta« za ta vozila. Imala je veliko dvorište u čijoj se sredini nalazila šupa na stubovima, slična onoj kakva je bila na Tisi ispred čarde kod stajalašita skele na bačkoj strani, samo je šupa u Kruni bila mnogo veća. Ispod te šupe su seljaci ostavljali konje ispregnute i vezane za kola. Ako pod šupom nije bilo mesta kola su ostavljana u dvorištu. Ko­nje, kola i stvari u njima čuvao je čovek kojeg je plaćao kafedžija, ta­ko da su seljaci mogli mirno da obavljaju poslove radi kojih su došli u Novi Bečej. Radnik-čuvar je priticao u pomoć ako se konj odvezao, upleo ili izbacio seno iz kola i drugo, a osnovna mu je briga bila da čuva sve ono što se u kolima nalazilo. On je pred vlasnikom kafane odgovarao za bezbednost poverene mu imovine, a kafedžija je to garantovao svakom ko je u njegovom dvorištu ostavio zapregu. U dvorištu je bio i bunar iz kojega su napajani konji. Usluga je bila velika za meštane okolnih sela, a bila je jeftina. Kafedžija je, naime, računao na to, da će oni, koji su ostavili svoja kola i konje, potrošiti neki dinar u kafani.

Nedaleko od Krune bila je i kafana Sarvaš, koja je spadala među uglednije, naročito krajem devetnaestog veka kada su u njoj održavane i razne priredbe.

Ispred same železničke stanice bila je kafana koju je držao Agoč Akoš, koja je sve dok su kubikaši dobro zarađivali, radila vrlo dobro. Oni su po dolasku u Novi Bečej, s novcem zarađenim u toku nedelje, prvo tu navraćali. Za tu kafanu piše Istvanfi Endre — da je posle iz­gradnje pruge 1883. dugo godina bila kao restoracija železničke stani­ce i kao omiljeno izletište »za železnicom oduševljenu publiku«.

Imao je Novi Bečej još jedno svratiste. To je bila kafana Veselina Sele Nićina. Ona se nalazila na uglu ulice — Žarka Zrenjanina i Svetozara Miletića, u kući advokata Zlatka Marića. Kafana je imala dve sale gde su održavane igranke i zabave zanatsko-trgovačke omladine sve do privredne krize. Za vreme i posle krize ova omladina je prešla u Sokolanu (sadašnju vežbaonicu Škole »Miloje Čiplić«), a kod Sele su nastav­ljene igranke za seosku srpsku omladinu Novog Bečeja. Sela je pripa­dao demokratskoj stranci i bio u opoziciji tadašnjih vladajućih politič­kih stranaka, pa je tako kod njega našla utočište, i organizovala svoju prvu zabavu, mesna organizacija Omladinskog kulturno-privrednog pok­reta OMPOK. I ta kafana je imala vrlo veliko dvorište koje je korišćeno kao svratiše seljaka koji su iz okolnih sela dolazili zaprežnim kolima.

Na uglu Ulice Narodnog fronta i Sonje Marinković, nalazila se kafana koju je držao Laslo Ištvan. To je bila jedna od uglednijih novobečejskih gostionica. U njoj su se održavale igranke za omladinu iz redova trgovaca i zanatlija Mađara. Za razliku od igranki kod Danka Marčića i onih u Kruni, u ovoj kafani nije nikad bilo nereda ili tuče.

Na kumanskom putu, u današnjoj Ulici Lole Ribara, nalazile su se dve kafane. Jedna u zgradi Rade Lučića, koji je bio i kafedžija (Lole Ribara br. 15) i druga u zgradi Mladena Kurbanjeva (Lole Ribara 21).

Dalje, u pravcu Kumana, na mestu gde je bila »kumanska kapi­ja« nalazio se bife koji je držao Milenko Savić, doseljenik iz okoline Kruševca. Milenko je, zahvaljujući odličnoj rakiji, imao lep promet.

U delu Novog Bečeja, koji se nazivao »pod Vranjevo«, a to je či­tav deo od glavne ulice pa prema Vranjevu, nalazile se dve kafane od kojih, je jedina bila »javna kuća«, a držao ju je Kovač koga su Novobečejci zbog javne kuće zvali — »tata Kovač«, a druga kao poslednja kuća u Bečeju na »stazi« držala je baba Marija Igrački.

U Vranjevu je između, dva rata bilo više kafana, među kojima se izdvajala kafana Balkan Arsena Pecarskog. Nalazila se u zgradi u kojoj je rođen Josif Marinković, na glavnoj ulici Vranjeva. U njoj su održa­vane igranke za imućniju zemljoradničku omladinu Vranjeva. Bila je poznata i zbog Diletantske omladinske grupe Napredak, koja je tu pri­premala i davala pozorišne predstave. Imalo je Vranjevo još jednu lepu kafanu koju je držao Nova Trbić. Kafana se nalazila na glavnoj ulici i u njoj su održavane igranke i zabave za zemljoradničku omladinu si­romašnijeg imovnog stanja.

Na »stazi« na uglu ulica Svetozara Markovića i Karađorđeve na­lazila se kafana Amerika koju je držao Velja Čiča Petrovčan.

Na putu za Novo Miloševo, u blizini vranjevačkog mlina, nalazila se kafana koju je držao otac poznatih glumaca beogradskih pozorišta Slavke i Nikole Simića, a kasnije valjda vlasnik sa nadimkom Tirač pa sa kafana sve do drugog svetskog rata zvala kod Tirača.

Na Ljutovu je držao bife i trgovačku radnju Makra.

Sve u svemu Novi Bečej i Vranjevo imalo su oko tridesetak ka­fana. Pored njih, postojale su još dve koje su bile više zatvorenog tipa i to Kasina, koja je služila kao sastajalište Jevreja i imućnijih novobečejskih trgovaca, i Mađarska građanska čitaonica, gde se pored kafane nalazila i prva kuglana s parketnim podom u Novom Bečeju. Čitaoni­ca je imala i veliku salu u kojoj su nekoliko puta, u toku godine, pri­ređivane najelitnije zabave za stanovništvo mađarske narodnosti.

Najveći deo, izuzimajući četiri-pet, od navedenih kafana danas ne postoji, pa su možda i zbog toga zaslužile da budu pomenute, a poseb­no zato što predstavljaju i neku vrstu obeležja tadašnjeg načina života.

Vremenska prognoza

Facebook

Galerija

Da li ste znali...

da je u SRC „Jedinstvo“održano finale Kupa Jugoslavije za košarkašice 14.februara 1988. godine?

Rekli su...

Samo čovek nije zahvalan za dobra koja mu učiniš.
Etiopska narodna poslovica

Vic

Usplahireni roditelj dolazi kod razrednog starešine i kaže: - Pa moje dete će da ponavlja razred! A razredni odgovara: - Da se kladimo u 500E da neće?
 

Kontaktirajte nas

PhoneOrange +381 60 013 01 01
mail salevidak@gmail.com
23vkf21 Google +
facebook3d Facebook