XVIII

Tačno u devet Bojan, Boškov vozač i, moj školski drug iz osnovne škole, zazvonio je na moja vrata.

"Šefa su, nešto hitno, zvali pa je rekao da ja pođem po tebe "školska". Tako me je Bojan uvek zvao, kada smo bili sami i kada je bio siguran da ga niko neće čuti.

Dolazim, školski, odgovorila sam u njegovom stilu, što je kod njega uvek nailazilo na odobravanje.

Otvorio mi je vrata. Sela sam na zadnje sedište. Boško je već stigao do auta.

"Izvini što nisam došao po tebe. Ovi u kongresnom centru ne mogu ništa sami da urade. Valјda se plaše da se ne prerade. Da li si ti dobro jutros?" pozdravlјajući me, pravdao se Boško dok smo kretali.

Dobro sam jutros, ako se izuzmu moji česti stomačni bolovi, koji me prate još od one moje vidovdanske operacije u mladosti, a na koje sam već, polako, navikla.

Što se tiče mog jutrošnjeg kavalјera, tu je moj "školski", on je pravi džentlmen i savesno obavi poverene mu zadatke, laskala sam Bojanu koji se zadovoljno smejao.

"Valjda ćeš moći i pored tih tegoba da izložiš svoj rad na kongresu", upitno me je pogledao Boško.

Potvrdno sam mu odgovorila pokretom glave.

"Što se tiče tvog školskog, puno mi znači Bojan. Mnogo stvari ne bi obavio da nema njegove udobne i sigurne vožnje. Odavno se znamo, mnogo mojih tajni zna, ili ih naslućuje, pa ne smem da mu se zamerim, mogao bi da me oda. Ne volim samo što ponekad prebrzo vozi i bez obzira na sve moraću da ga malo zamenim, ne bi li se dozvao pameti , našalio se Boško na račun svog vozača.

"Odmah dolazimo", dobacio je Boško odlazeći po Hajnalku. Kad smo ostali sami u kolima, na hotelskom parkingu, Bojan se okrenuo prema meni i upitao me:

"Školska, bez obzira na mogućnost da budem otpušten, sada sam se setio nečega i moram nešto da te pitam. Pomenula si operaciju iz mladosti. To je bilo na Vidovdan pre jedno desetak, petnaest godina?" pitao je Bojan.

Da, na Vidovdan pre dvanaest godina, odgovorila sam zbunjena ovim njegovim pitanjem.

Šta ti znaš o trj mojoj operaciji? pitala sam.

"U gradu se pričalo da su te u poslednji momenat, operisali i da si izgubila mnogo krvi. Tvoji su navodno po gradu tražili davaoce krvi i obzirom na posebno retku krvnu grupu, jedva ih našli. Nešto se narednih dana iskomplikovalo pa su opet bili potrebni davaoci. Uglavnom sve je dobro završeno i ti si nam evo živa i zdrava", završio je svoju priču Bojan.

Da li si ti bio među tim davaocima krvi kada se sećaš i datuma kada je to bilo, pitala sam?

"Ne, ja nisam ta krvna grupa, a i zbog bolesti iz detinjstva ne dajem krv. Pamtim tu tvoju operaciju, za koju sam čuo tek kada ti je bilo dobro, po nečem drugom.

Moj sadašnji šef, Boško i ja smo, hajde da tako kažem tada bili u istom društvu. Znao je da imam auto, jer sam sportiste vozio na utakmice. On već nije igrao zbog one svoje povrede, ali je bio nešto u upravi kluba.

Toga dana, negde oko jedan sat posle podne, došli su on i Milan kod mene. Mi smo na taj dan svečari, pa sam ih pozvao da uđu u kuću i kako je to red, počaste se. Nisu hteli da ulaze unutra, već su ostali u hodniku. Boško je bio vidno nervozan. Molio me je, da mu pomognem.

Tražio je da ih hitno vozim za Beograd. Malo sam se nećkao. Trebalo je da napustim goste. Pitao sam da li to možemo da uradimo sutra rano ujutro ili kasnije.

"Ne može kasnije, možda je već kasno. Molim te ništa me ne pitaj, nego nas vozi. Ako treba ja ću te opravdati kod oca što si morao da pođeš sa nama" skoro plačnim glasom, me je preklinjao.

"Shvatio sam da je stvar izuzetno hitna, pa sam uzeo ključeve, od auta, i bez pozdrava sa gostima, pošao sa njima.

Tokom čitavog puta nisu progovorili ni reči. Posmatrao sam Boška. Kao da nije bio sa nama u kolima. Gledao je kroz prozor, negde u daljinu i stalno pogledavao na sat. Ja sam vozio najbrže što sam mogao. To mu tada nije smetalo kao danas.

U blizini bolnica, kod semafora otvorili su vrata i otrčali, poručujući mi da parkiram auto u blizini mesta na kojem su izašli i sačekam ih. Nisu se vratili jedno sat dva. Kada su me na kraju pronašli, kraj kioska poređanih duž bulevara, ništa nisu govorili o tome gde su bili ni šta su radili. Na moje direktno pitanje o tome, rekao je da je najbolje za svu trojicu, da ne znam gde su bili.

Nije mi tada, ništa bilo jasno. U povratku Boško je delovao zadovoljan. I dalje nije ništa govorio, mirno je sedeo i posmatrao krajolik. Milan je bio nešto bledunjav, no bez obzira na takav izgled i on je bio raspoloženiji u odnosu na ono kako se ponašao u dolasku. Čak je sa mnom izmenuo i nekoliko rečenica.

Boško mi je dobro platio za vožnju. Dao mi je i za džeparac. Skoro smo se posvađali oko toga, ali on je stalno ponavlјao da on nema mnogo takvih drugara koji bi napustili slavsku trpezu i učinili mu to što sam mu ja danas učinio.

Sutradan smo taj novac, i još puno drugog, dali muzici u našoj kafani. Boško je bio raspoložen, pevao je, plaćao piće i ja sam znao da smo juče dobro obavili posao.

Neko od drugara te je tada pomenuo i tada sam ja čuo za ono što ti se tih dana dešavalo. Rekli su da si dobro i da se oporavljaš.

Do maločas, nisam mogao da povežem šta smo to uradili onog Vidovdana, a sada mi je palo na pamet da su oni tada, možda išli da, daju za tebe, krv. Baš ću nekako proveriti koja je on krvna grupa", završio je svoju priču Bojan.

Kao da me je grom pogodio. Nije Bojan trebalo da proverava Boškovu krvnu grupu. Mogla sam mu je i ja reći. Boško i ja imali smo istu krvnu grupu. Znali smo to i on i ja.

Moja majka je posle postoperativne krize, kada sam počela da se oporavljam, želela da se zahvali svima onima koji su dali krv. Svima im je kupila nekakve poklone. Svima, sem dvojici, za koje su joj u bolnici rekli da nisu hteli da kažu svoje podatke o imenu i prezimenu, već su stalno pitali da li im je više potrebna krv ili njihova imena. Zbog hitnosti i potrebe bolničari su pristali da od takvih davalaca uzmu krv, i odstupe od redovne procedure.

Boško, Boško možda su mi on i Milan spasli život, pomislila sam dok su se Hajnalka i Boško približavali kolima.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak