Preteča industrije bili su domaća radinost, zanatstvo, pa u daljoj podeli rada manufaktura do mašinske industrije, automatizacije i ele­ktronike u dalji progres. Kada je Novi Bečej u pitanju onda iznetim pretečama treba dodati još i vodenice, suvače, vetranjače i olajnice, pa do parnih pilana, mlinova i ciglana. To je — na žalost — i sva in­dustrija s kojom su Novi Bečej i Vranjevo zakoračili u dvadeseti vek.

Novi Bečej s Vranjevom, u prvoj polovini dvadesetog veka, nije zabeležio odgovarajući razvoj industrije koji se odvijao u okolnim gra­dovima: Kikinda, Bečkerek i Žombolj, a nije bio daleko ni Semikluš — svi su pripadali tom delu Torontalske županije.

Industrija cigle i crepa, koja se razvija u celom Banatu, na pr­vom mestu služila je za podmirenje rastućih potreba lokalnog stanov­ništva. Samo one veće ciglane u gradovima služile su i za potrebe ši­reg područja. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka (1910. godine) u Torontalskoj županiji bilo je dvanaest ciglana, među kojima su i »Brejtkopf K. és Társai elsö tiszai tégla, cserép és agyagárú gyára« (Prva potiska fabrika cigle, crepa i gline) Törökbecse«, koja je počela sa radom 1906. godine. Prostirala se na površini od šesnaest katastar­skih jutara. Bila je na parni pogon. Parna mašina imala je sto trideset konjskih snaga, a fabrika je zapošljavala sto četrdeset četiri radnika, od kojih su bile dvadeset četiri žene.

U Vranjevu je u to vreme već postojala ciglana osnovana još 1869. godine, koja je, početkom ovog veka, radila pod nazivom Wagner Andras tegla és eserépárúgyár.

U Vranjevu je 1910. godine postojala i pivara Herp Adolf Sörgyar Aracs. Parni pogon mašine iznosio je 24 konjske snage, a zapošljavala je pet radnika i proizvodila 228 hektolitara piva.

Pored pivare Vranjevo je imalo i dva mlina na valjke. Mlin koji je proizvodio brašno za tržište, kupio je 1931. godine Anton Lenihardt za 800.000 dinara. Kapacitet mlina, u doba privredne krize radio je sa 50% kapaciteta i takvim radom, 1934. godine, samleo je 240 vagona pšenice i 48 vagona kukuruza godišnje. Mlin je zapošljavao četrnaest rad­nika. Drugi mlin u Vranjevu izgradio je, uoči prvog svetskog rata, Ivan Kovačev. Između dva rata bio je u vlasništvu Bunjevačkih, manjeg ka­paciteta i služio je ušurnu (ujam) meljavu.

U Novom Bečeju je postojao parni mlin Milko Vilmos és Fiai gözmalma, Török Bacse, koji je zapošljavao osam radnika. Isti vlasnik, Milko Vilmoš sa sinovima, pored mlina, imao je i parnu strugaru (pi­lanu), koja se smatra prvom strugarom te vrste u Banatu — osnovana je 1867. godine. Centrala firme Milko Vilmos és Fiai-gezfüresztelepe-Fötelep Budapesten bila je u Budimpešti, a imali su filijale pored No­vog Bečeja još u Segedinu, Romulibanu 1 u još nekoliko mesta. Stru­gara u Novom Bečeju imala je, uoči prvog svetskog rata, mašinu sna­ge 35 KS, a zapošljavala je pet službenika, trideset stalnih radnika, dva učenika i šezdeset nadničara. Proizvodila je rezanu građu i železničke pragove za potrebe lokalnog tržišta, ali i za druga mesta Austro-Ugarske pa i za izvoz u Srbiju.

U Novom Bečeju je u to vreme postojalo i preduzeće domaće ra­dinosti Istvánfi Istvánné sa sto do tristo zaposlenih žena koje su radile kod svojih kuća.

To je bio period kada je industrija tek nastajala u tim isključivo poljoprivrednim krajevima Austro-Ugarske, ali se već i tada osetilo da Novi Bečej nije mamac za razvoj industrije. Upoređenja industrije u okolnim gradovima pokazuju, i kada se radi o istorodnoj industriji, da ona u Žombolju, Kikindi ili Bečkereku ima znatno veće kapacitete od industrije u Novom Bečeju i Vranjevu. Uz to su u tim mestima nicale i druge grane industrije, kao što su tekstilna, metalna i dr.

Posle prvog svetskog rata i priključenja Vojvodine Jugoslaviji ne samo da se nije ubrzao nego se još više usporio razvoj industrije u Novom Bečeju i Vranjevu u odnosu na druga veća mesta bivše Torontalske županije. Istina, u posleratnom periodu se javlja izgradnja elek­tričnih centrala, što je, nema sumnje, predstavljalo značajan napredak ne samo za kulturniji život meštana, nego i u pogledu stvaranja uslova za razvoj privrede.

Novi Bečej je 1923. godine dobio jedan generator za proizvodnju električne energije i njegova snaga je mogla da obezbedi potrebe bioskopa Royal, koji je bio u dvorištu tadašnjeg hotela Royal. Pored bioskopa strujom je snabdevan i najbliži deo centra Novog Bečeja. U to­ku 1926. godine izgrađena je električna mreža i podignuta električna centrala koja je puštena u rad u jesen 1927. godine. Vlasnik centrale je bila firma Romanic i Butor.

Vranjevo je čak nešto ranije dobilo električnu energiju od Novog Bečeja. Razvodna mreža i centrala izgrađeni su 1926. godine, a proiz­vodnja električne energije otpočela je 21. januara 1927. godine. Vranjevačka centrala bila je Vlasništvo jedne švedske firme, a kasnije je pripala firmi Subotička električna železnica i osvetljenje, d.d., Subotica. Ovoj firmi je priplala i električna centrala u Novom Bečeju.

Iste godine, kada Novi Bečej dobija električnu struju 1926/27. go­dine, dolazi do likvidacije fabrike cigle i crepa na Bereku Breitkopf K. és Társai, a ona je prvih godina posle rata već imala tri peći.

Vranjevačku ciglanu Wagner Andraša kupili su već u to vreme poznati proizvođači cigle i crepa u Kikindi, Žombolju i u još nekim mestima braća Bohn. Oni su otkupili i ostatke ciglane Wagner. Proši­rili su ciglanu u Vranjevu s pretežnom orijentacijom na crep, tako je ona uspela da odoli i udarima velike privredne krize, a radila je kao i dotle, sezonski od proleća do jeseni, s brojem zaposlenih od tristo do tristo pedeset radnika.

Do likvidacije ciglane u Novom Bečeju dovela je pored ostalog i okolnost da su u posleratnom periodu i sva okolna sela: Kumane, Melenci i Novo Miloševo imali svoje ciglane koje su uglavnom mogle da ciglom zadovolje potrebe tih mesta.

Nije likvidirala samo ciglana Breitkopf u Novom Bečeju, nego je ionako mala pivara postala nerentabilna, u periodu privredne krize, pa je i ona prestala s proizvodnjom i postala u prvo vreme neka vrsta fi­lijale Pivare iz Starog Bečeja, stovarište starobečejskog piva.

Ista sudbina zadesila je Senćansku parnu pilanu, kako se, posle prvog svetskog rata, nazivala strugara i mlin Milko Vilmoš és Fiai. U periodu krize likvidirana je strugara, a to znači da je oko dvesto rad­nika ostalo bez posla, dok je mlin sa desetak radnika radio sve do za­vršetka drugog svetskog rata, kada su ga Nemci, prilikom povlačenja, početkom oktobra 1944. godine zapalili.

Posle prvog svetskog rata prestala je s radom i domaća radinost, da bi se obnovila tek negde pred izlazak iz privredne krize 1934—35'. godine s proizvodnjom čipki i zavesa, koju je organizovao ruski emi­grant Ozorov. U stvari, to i nije bila nikakva posebna organizacija, ne­go su žene, uglavnom mađarske narodnosti, radile kod svojih kuća i radove prodavale Ozorovu. Ozorov je te proizvode liferovao (isporuči­vao) odgovarajućim trgovcima u Beograd.

Sve do drugog svetskog rata, kao što se vidi, Novi Bečej i Vra­njevo i nisu imali industriju. Sva industrija sastojala se od crepane Braće Bohn u Vranjevu, dva mlina u Vranjevu i jednog u Novom Be­čeju. Jedan od vranjevačkih mlinova i onaj u Novom Bečeju svoju delatnost su usmerili na komercijalnu meljavu, dok je drugi — manji — u Vranjevu imao samo ušurnu meljavu.

Uoči drugog svetskog rata, 1938. godine Jevrejin Gerber, koji se dotle bavio otkupom perja, otvorio je u Vranjevu malu radionicu za proizvodnju pamučnog platna. Ta radionica bila je na parni pogon (pokretala je vršaća lakomobila), a imala je dvanaest tkačkih razboja. Ra­dila je sve do izbijanja drugog svetskog rata.

Vremenska prognoza

Facebook

Galerija

Da li ste znali...

da je prvo košarkaško igralište izgrađeno u dvorištu Osnovne škole „Miloje Čiplić“ 1947. godine a imalo je i svoje osvetljenje?

Rekli su...

Dva čoveka koja znaju svoj posao mogu da reše problem brzo, trojica već unose dileme u posao.
Tupoljev

Vic

Uđe pandur u prodavnicu i pita prodavca: - Jel' imate televizor u boji? - Da. - Dajte mi jedan plavi.

 

Kontaktirajte nas

PhoneOrange +381 60 013 01 01
mail salevidak@gmail.com
23vkf21 Google +
facebook3d Facebook