XVI

"Pomenuo si svoju suprugu, ona ti je prva ljubav, šta je bilo sa njom pitala je Hajnalka dolivajući piće u poluprazne čaše."

Olja, eh nesretna moja Olja...

Ne, Olja mi nije bila prva ljubav.

"Ipak si nju oženio" nastavila je da ispituje Hajnalka.

“Da, Olja je bila divna i draga žena. Bila je godinu dana mlađa od mene.

Krhka, tanana, blede kože, istančanih laganih pokreta i lepih manira. Lepo vaspitana i odana. Nikada od nje nije mogla da se čuje loša reč o bilo kome. Uvek je za sve imala opravdanja.

Volela je da čita. Kada je recitovala na školskim priredbama, bili su to posebni doživlјaji za sve nas. Sve ostalo ju je manje interesovalo. Engleski, posebno ruski i nemački učila je sa velikim žarom samo da bi Majakovskog, Šekspira i Getea "čitala u originalu".

"Samo tako se može doseći prava vrednost njihovih dela" govorila nam je. Nama koji smo u to vreme učili engleski samo da bi razumeli šta pevaju Prisli i Bitlsi, baš i nisu bile jasne te njene reči ali smo je, kao takvu, prihvatali i uvažavali.

Bila je u našem društvu ali nije imala mladića. Niko nije uspeo da joj se dovolјno približi, iako je bilo raznih pokušaja. Ona nije pokazivala posebno interesovanje ni za jednog od nas, ali je učestvovala u svim našim " akcijama”.

Nјen otac je bio diplomata i posle srednje škole, sa majkom je otišla, iz našeg grada u neko naše predstavništvo u inostranstvu. Nekoliko puta se javila jednoj našoj drugarici i pozdravila celo društvo, ne šaljući svoju adresu. Niko od nas, od njenih rođaka, nije tražio Oljinu adresu, pa je tako prestala ta prepiska a da nije ozbiljno ni počela.

Jednog leta sam bio sa reprezentacijom na pripremama u, susednoj zemlji i ozbilјno se povredio. Pao sam na nekom stepeništu i slomio ruku i nogu. Bio sam u nesvesti i prvo što sam kroz maglu ugledao, kada sam počeo da se budim, bila je lepa, krhka, plava devojka obučena u belo. "Anđeli me čuvaju" pomislio sam.

"Boško, heroju naš, kako ti je" pitala me je osmehujući se ta devojka. "Olja, živ sam, od kuda ti", upitao sam je u isto vreme odgovarajući na njeno pitanje.

"Gde sam" nastavio sam dalje da pitam.

"Sada si na sigurnom. Povredio si se...." nastavila je Olja da mi objašnjava situaciju u kojoj sam se našao.

Tih dana se Olja nije odvajala od mog bolničkog kreveta. Ponašala se potpuno različito od onoga kako je to činila u srednjoj školi. Brižna, odana, umirujuća, mnogo mi je značila tih dana ispunjenih bolom i neizvesnošću.

Nјen otac je mnogo pomogao da u toj zemlji imam pravi tretman i da me što je to bilo moguće, pre prebace u Beograd na kliniku.

Na moje veliko čuđenje, Olja je napustila roditelje i bila pored mene i u Beogradu, često spavajući noću na stolici, u hodniku bolnice, ne bi li dočekala rezultate zahvata koji su na mom kolenu rađeni.

Bila je kraj mene kada mi je bilo najteže...

"Tada ste se venčali", pitala je Hajnalka.

"Ne, ne tada. Meni tada tako nešto nije padalo na pamet. Otišao sam na kućno lečenje, Olja se vratila svojima.

Vreme moje povrede poklopilo se i sa prestankom jedne moje emotivne veze i ne znam šta me je više bolelo, povređeno koleno i ruka, ranjeno srce ili saznanje da mi je sportska karijera završena.

Dešavalo mi se da noću sanjam kako igram utakmicu, a na tribinama pogledom tražim devojku koju sam voleo. Mučio sam se da je pronađem u masi navijača i nisam uspevao. Budio sam se okupan znojem i umorniji nego što sam bio pre odlaska na počinak.

Znao sam da danima u predvečerje odlazim na reku i da sam sedim na njenoj obali zagledan u nju. Košmarne misli sustizale su jedna drugu. Pokušavao sam nekako da ih složim, da svaku stvar stavim na svoje mesto, no sem plavetnila vode sve ostalo je bilo promennjivo, nedokučivo, nepoznato a viđeno...

Kasno po zalasku sunca odlazio sam kući, obavezno sam prolazio ulicom u kojoj je njena kuća. Virio sam preko ograde, pokušavao da naslutim njenu siluetu iza zatvorenih roletni na prozorima njene sobe.

Patio sam zbog tog rastanka i nisam sebi mogao da pomognem. Najgore od svega je to što to nisam ni želeo da uradim. Prepustio sam se matici ružnih misli, "bezizlaznih situacija" i "nerešivih problema".

Trajalo je to jedno godinu dana, možda nešto više. Vrlo teško sam preživlјavao te trenutke. Svašta mi se vrtelo po glavi. Od potpunog beznađa, do želje da pokušam ponovo da zaigram.

Naravno ni jedno ni drugo nije bilo pravo i moguće rešenje, a onda sam, na nagovor mojih starih sportskih prijatelja, iz inostranstva, prihvatio njihov poziv i otišao na odmor na Krim.

Na ulazu u hotel, na moje veliko zaprepašćenje, sreo sam Olju. Iako smo bili često u kontaktu, doduše više moja mama i ona nego ja i ona, nije mi rekla da će i ona u isto vreme biti na odmoru, na Krimu, u istom hotelu, na istom spratu...

Ni danas ne verujem da je to bila slučajnost, u šta se ona klela. Ako je i bila slučajnost zadovolјan sam zbog toga.

Prvih dan, dva boravka na Krimu sam svo vreme provodio u sobi. Uglavnom sam spavao i samo sam jednom dnevno silazio do restorana da nešto pojedem. Moji drugari su se čudili takvim mojim postupcima, i to su pravdali mojim umorom od dugog puta i opštim premorom. Naravno da nisu mogli da znaju sve razloge takvog mog raspoloženja.

Jednog poslepodneva me je probudilo kucanje na vratima. Kada sam bunovan ustao i otvorio vrata ispred njih je stajala Olja. Nјena plava ravna kosa padala joj je na ramena, obučena u tamno plavi džemper i farmerice, na nogama je imala obuvene patike.

Primetila je, da je sa čuđenjem gledam, pa mi je svojim tihim i mirnim glasom rekla:

"Od gospođe sa recepcije saznala sam da postoji prekrasna staza za šetnju, kroz šumu, tu u blizini. Volela bih da prošetam tom stazom i potrebno mi je društvo za tu šetnju, pa sam došla da te zamolim da, izađeš iz te sobe, i prošetaš sa mnom.

Iako joj je glas bio tih, po onome kako je govorila, to što je izgovorila ličilo je više na naređenje nego na molbu.

Olјa mi je još jednom pomogla da se izvučem iz krize u koju sam tada duboko zapao.

Išli smo na duge šetnje kraj obale, tražili najmanji kamenčić na ivici mora, "učila" me je da punim plućima udišem morski vazduh, pokušavali smo da "upijemo" prizore sunčevog zalaska, pa ih posle sedeći na klupi kraj šetališta jedno drugom opisivali, takmičeći se ko će se setiti više različitih detalja...

Narednog proleća smo se venčali, a već u jesen je Olјa rodila Dimitrija.

"Svaka joj čast, kao da je mene pitala šta treba da uradi", radosno je izgovorila Hajnalka.

"Ko to zna, možda ste tada, "opet slučajno", vas dve bile u vezi", našalio se Boško.

"Posle jednog mog povratka iz Rusije rekla mi je da joj rezultati, analize krvi, nisu najbolji i da će morati da ih ponovi.

"Ništa strašno. Kao da sam uvek bila lepa pa rumena šalila se na svoj račun.

Hteo sam da otkažem sve svoje obaveze i posvetim joj se dok ne ozdravi, ali ona nije htela ni da čuje za to. Trebalo je da završimo započetu kuću i moja zarada je bila neophodno potrebna za to.

"Šta paničiš. Nisam bolesna i ne treba da "ozdravlјam". Otići ću u bolnicu na jedan dan, da mi urade dodatne analize. Tu su tvoji roditelјi i Marija. Deca će biti sa njima. Ovi naši, u bolnici, imaju novu opremu koja ne može da "shvati" moju, oduvek, lošu krvnu sliku. Sa starom opremom bila bih zdrava ko dren. Malo se zamaram, no ja i nisam nikada bila, Bog zna, u kakvoj kondiciji. Idi, čuvaj se i vrati nam se, potreban si nam" rekla mi je tada, na rastanku.

Zvao sam svakodnevno. Bila je kod kuće jer nešto od nove opreme nije funkcionisalo. Dan pred povratak veliko nevreme, veze su u prekidu. Avion je poleteo posle dva dana zakašnjenja. Polazak smo proveli čekajući u hotelu u koji su nas smestili uz pomoć veza koje sam imao u turističkom savezu te zemlje.

Po povratku, pozivam kućni broj. Niko ne podiže slušalicu. Znam da su iz agencije javili razloge našeg kašnjenja, no nikada se još nije dogodilo da me kod kuće niko ne čeka.

Jurim kući. Ulazim u stan. U njemu nema nikoga. Odlazim kod Stevana i Marije. Oni sede za stolom, ispred Stevana poluprazna flaša. Marija ustaje sa stolice, i počinje da plače.

"Šta je sa decom" pitam. Prvo što mi je palo na pamet je da se deci nešto loše desilo.

"Kod tvojih su" odgovorio je polupijan Stevan.

"Olja, Olja...." nije mogla da dođe do daha Marija.

"Gde je Olja, šta je sa njom, prekjuče smo se čuli", vičem.

"Olji je zlo, Jako joj je loše. U bolnici je bez svesti", uspela je da mi , jecajući, kaže Marija.

Trčim uz bolničke stepenice.

Pred vratima bolničke sobe stoji Milan. Ne gleda me. Spustio je pogled, plače.

Pustili su me na odeljenje intenzivne nege. Olja leži na krevetu, povezana za nekakve aparate.

"Olja, Olja, šta nam to radiš. Ne šali se sa tvojim Boškom jedva mi iz grla izlaze reči.

"Ona Vas ne čuje", govori mi bolničar.

Uzimam joj šaku.

Hladna je.

Oko noktiju plavičasti rubovi na beloj koži prstiju. Prislanjam svoje usne, na njenu nadlanicu, ne bi li je zagrejao.

Odjednom osećam blagi stisak njene ruke. Oči joj se polako otvaraju. Pokušava da se nasmeje.

"Boško ... decu", uspevam da razaberem njen glas.

Naginjem se, ne bi li čuo još nešto.

Stisak ruke je popustio, gleda me, na usnama osmeh.

Piskav, jednoličan zvuk nekakve sprave pored kreveta.

"Olja nemoj...." Viknuo sam.

Izgurali su me iz sobe. Opet je Bog uzeo najbolјe...

Otišla je mama, da uči anđele, rekao sam deci koja su me sa zebnjom čekala. Gledali su me kao dve prestrašene košute. Dotrčali su do mene i čvrsto me obuhvatili oko nogu.

"Sada su u maminom razredu, ona deca u belim odelima, koje smo gledali u knjigama", pitala je plačnim glasom Milica.

"Da, ta lepa dečica u belim odelima. Mama ih uči dobroti, odgovorio sam na Miličino pitanje. Dugo smo tako zagrljeni plakali, ne mogavši da bilo šta kažemo jedno drugome.

Oni su tada bili mali. Shvatiće mnogo kasnije da su tada ostali bez majke, bez svog anđela čuvara.

Ne mogu sebi da oprostim to što nisam bio kraj nje, kada joj je bilo najteže. Nisam joj vratio ono što je ona meni pružila.

Dimitrije i Jelena rastu iz njene dobrote. Ja se trudim da im u tome pomognem, i brinući se o njima, ne bi li joj i na taj način vratio, deo onoga što je ona za nas učinila...

"Kako je ovo tužna priča, jadna Olja", tiho je rekla Hajnalka posle nekoliko minuta ćutanja.

Mnogo si je voleo Boško? Mora da je bila sretna što je provela život uz čoveka koji ju je toliko voleo."

Voleli smo se. Bili smo srećni. Ako bih mogao da se vratim u nazad i ponovo proživim taj deo svog života, siguran sam da bih više vremena proveo sa Oljom i decom. Novac koji sam zarađivao i zarađujem nije mi nadoknadio propuštene trenutke druženja i ljubavi u porodici. Te trenutke ne mogu da platim, ni da ih vrtim. Za njima ću večno žaliti."

Muzika sa kasetofona se i dalje čula. Hajnalka i Boško su ćutali. Posle nekoliko trenutaka, kao da, na glas, razmišlja, Hajnalka je rekla:

"Ne mogu vas ovde, baš u potpunosti da shvatim.

Romantično se zaljubljujete.

Napuštate one sa kojima vam je najlepše.

Ženite se nekim drugima i iskreno volite.

Sve poredite sa onima sa kojima ste bili prvi put.

Postoji i drugi način kako živite, koji je, po meni, još gori. Ne možete da odaberete drugog partnera, kao Branka, jer niko nije kao njena prva lјubav.

Prvi, pa prvi! Ako ti je tako bio važan taj prvi doživlјaj i ta prva ljubav, koju nećeš da mi otkriješ, zašto ste se uopšte razilazili?" nastavila je Hajnalka.

"... Kao Branka, jer niko nije kao njena prva ljubav..." kao eho ponavljale su se njene reči u Boškovoj glavi.

"Reći ću ti nešto što će te još više začuditi. Ja zapravo ne znam zašto smo se mi, tada, razišli. Posle četiri godine srednjoškolske lјubavi, otišao sam na pripreme reprezentacije. U početku smo sa čuli telefonom i bilo je sve u redu, a onda je ona prestala da se javlјa... Ni danas ne znam zašto se to desilo. Valjda nam se sudbine nisu poklopile.

"Sudbine, sudbine, najlakše Vam je da kažete "sudbina". Sa njom počinjete i završavate sve. Da li ste se nekad upitali kako malo da tu sudbinu usmerite u svoju korist, a ne da joj se tako, bez borbe, prepustite.

Teško da ću, to uspeti da shvatim.

Idem da se spremim. Dugo smo se već zadržali ovde. Ti si predsednik organizacionog odbora kongresa, a tako te dugo nema u sali, nije korektno.

Idemo dole u salu", izrekla je Hajnalka kao zaklјučak, ukor ili predlog u isto vreme.

"Da ja sam predsednik organizacionog odbora kongresa, a ovo je večera uoči kongresa. Kongres počinje tek ujutro.

Šalim se. Trebalo bi da se vratimo, no da znaš i to, tamo dole u sali nisam previše nedostajao. Tako smo se organizovali da za svakim stolom sedi neko ko je domaćin gostima za tim stolom. Za našim tu smo Branka i ja i verujem da me ona uspešno zamenjuje", opravdao se Boško.

"Krećemo".

Boško ju je sa uživanjem, bez reči gledao. "Nešto nije u redu," pitala je Hajnalka primetivši Boškovu neodlučnost.

"Ne, ne sve je u redu. Mislim, samo da će svi biti ubeđeni da sam sa jednom Hajnalkom Kelemen krenuo do apartmana, a neku drugu Hajnalku Kelemen sada vraćam u salu. Takvu transformaciju, i ja, koji sam joj prisustvovao, teško mogu da shvatim, pribrao se Boško.

Hajnalka je pred ogledalom još jednom proveravala svoj izgled.

Boško joj je prišao, obuhvatao je oko struka i ponovo osetio dobro poznat dodir satena. Kopča je na istom mestu, šav na sredini stomaka, falte...

Krenuo je rukama naniže a onda polako, počeo da klizi nagore do njenih grudi. Hajnalka se protegla, okrenula se, zagrlila Boška i strasno ga poljubila.

"Molim te ne počinji ponovo. Ovome nema kraja... Čekaju nas dole".

Na izlazu iz sobe, kao da se nečega setila, upitala ga je:

"Sudbine su Vam se razišle kada si otišao na pripreme?"

"Da. Otkuda ti to, opet pade na pamet?" uzvratio je Boško

"Mislim da bi, šarmantni gospodine, mogli malo da poradite, na tome, da Vam se sudbina ponovo, sa nekim poklopi", koketno je rekla Hajnalka i sitnim koracima krenula ka stepeništu.

Boško ju je pratio pogledom. Šta joj je sada to"mogli bi da poradite..."

"Valjda ne misli da bi trebali njenu i moju sudbinu da spojimo.

Nije toliko naivna. Mi se poznajemo tek jedan dan. Mora da zna nešto više o meni. Vojin me je upozoravao na te goste iz inostranstva. Hajnalka "nije od juče". Opasna je ta mala...", razmišlјao je Boško dok su silazili niz stepenice.