Nisam izdržao. I ako sam već prošao kraj bašte, morao sam da se vratim. Preskočio sam dotra­jalu ogradu od letava i našao se između stabala du­nja, jabuka i krušaka. Stajao sam jedno vreme, očekujući da čujem onaj uzdrhtali glas i ugledam ispred sebe baba-Bisu kako jabuku-dve, koje je trenutak rani­je uzbrala, briše keceljom prepregačom i pruža meni govoreći:

—   Mom Marku, za dušu...

Uzmem. Šta ću? I dok ih jedem, sećam se na­šeg detinjstva. Vidim te iste ruke koje za nas, decu iz komšiluka, nikada nisu bile prazne. Sećam se kako smo trčali kad je vidimo da nosi lepinju, sa sirom, veliku kao točak od kola, da nam podeli. Sećam se kako su te iste ruke venule kao loza vinograda u jed­nom kraju ove iste bašte. Venule sve brže i sve jače.

Kad god navratim, ona mi priča. Znam šta će reći, slušam tu istu priču svake godine, a ipak slušam kao da je do tada nikada nisam čuo.

Baba-Bise više nema, a ja, eto umesto nje pri­čam, sam sebi, onu istu priču, strahujući da je ne zaboravim.

— I one godine jesen je bila lepa. Kao i ova, — kaže i raspovezuje crnu maramu stavljajući je na kolena, — i lepša je bila, sloboda je došla tih dana. Na prolećne dane mi je više ličilo vreme nego na je­senje. Istina, nekoliko dana je padala kiša i to jako.

Onda je prestala. Otoplilo. Petrovače procvetale dru­gi put. Marko otiš'o da radi. Oko podne doš'o kući i don'o neku stabljiku. Šibljiku neku. Prutić neki. Pitam ga šta je to, a on mi kaže: »Jabuka, neka nova sorta.« »Idi u kera, a ko će to dočekati?« — pitam ga ja. »Daj mi ašov!« — kaže. »Ručaj prvo.« »Neću, oću da je posadim. Dok mi ručamo, ona će izrasti ovoliko,« — kaže i pokaže palcem i kažiprstom koliko će jabu­ka da izraste. Onda ode u bašću. Počne neka kišica, a s oblakom došla. Ja ga zovem da uđe unutra, a on neće. Iznesem mu jankel, on ni njega neće. Sve do večeri je ost'o u bašći. Onda uđe. Iznesem večeru, a on kaže: »Čekaj, dobošar se čuje.« On iziđe na sokak, a ja otvorim pendžer. Dobošar počne da čita: Godi­šta ta i ta, tamo i tamo, u toliko i toliko...

Sutradan ode. Nije uz'o ništa. Ni fusekle nije uz'o ni jankel, ni rukavice. Ništa. »Ne treba mi, brzo će Švaba biti gotov. Za koji dan eto mene kući.«

Ćutimo. Preko nas preleće jato divljih gusaka. Lete nekud. Imaju neki cilj, za razliku od naših misli koje lutaju besciljno.

— Čekala sam pismo od njega. Noću nisam spa­vala. Čujem bat. Čujem kako se približava. Onda opet čujem kako se udaljava.

Jutro je bilo kad su došli da mi jave. Kažu: Moraš biti hrabra. Puno je majki danas u crno obuče­no.

Skamenila sam se. Kad? Kako? Pa pre neki dan je bio tu!

Pokrila je lice rukama, a onda ih sklonila sa li­ca i nastavila:

— Rekoše mi, kad se linija fronta udalji, da mogu da ga donesem. Nisam čekala ništa. Otišla sam. Stigla sam kasno. Njega već sahranili. Vratim se kući. Kuća pusta, prazna. Tišina. Čujem srce kako mi rida i vetar koji naleće na prozore.

Sunce polako zalazi i senke postaju duže.

— Onda dođoše prvi mrazevi. Zemlja skocana od hladnoće. Iziđem u bašću i vidim... stope. Mar­kove stope. Okamenjene mrazom. Ostale kad je jabu­ku sadio. Kleknem i počnem da ih ljubim. Poljubim prvu, pa onda redom. Svakog dana tako do proleća. Onda ga donesem i sahranim.

Uzima maramu sa kolena i ponovo je povezu­je Ćutimo. Vrapci se gnezde spremajući se za poči­nak.

— Dugo su ostali tragovi u bašći. Dugo. A evo, - pokaza na jedno drvo jabukovo,- ovo je jabuka koju je on onda posadio. Lepo se podigla. Ta mi jabuka naj­bolje rodi. Toliko godina je prošlo, a ona nikad nije ostala bez roda, — kaže skoro šapatom. - Nikad. Imao je ruku moj Marko. Sve mu je išlo od ruke...

Ruke, njene već nemoćne ruke, padoše u krilo i, uz neuspeo pokušaj da se podignu, u njemu ostaše.

Pogledao sam sunce. Bilo je sasvim nisko. Kao poslednji vrapci i ono se gnezdilo nad ravnicom.

panel
5240
Članaka
panel
3618
Fotografija
paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Poslednje postavljeno

18 avgust 2019
18 avgust 2019
18 avgust 2019
18 avgust 2019
18 avgust 2019
18 avgust 2019
15 avgust 2019
15 avgust 2019
15 avgust 2019

Da li ste znali...

da je novobečejsko pristanište je 1929. godine i po prometu putnika bilo u samom vrhu. Kroz pristanište u Starom Bečeju (Bečeju) prošlo je 28.931 lice, u Novom Bečeju 28.380, u Titelu 11.096 i Senti 2.194 lica.