Od davnina se Tiska voda i voda iz ručno kopanih bunara upotrebljavala za piće, kuvanje i pranje. Zaraze su se najčešće i najlakše širile upravo vodom iz tih bunara. Posle velike epidemije kolere, Novi Bečej dobija svoje prve arteske bunare krajem XIX veka zahvaljujući dr Ljubomiru Pavloviću. Masovno bušenje arteskih bunara u našem mestu vršeno je dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Oni su se nalazili isključivo na uglovima ili raskrsnicama ulica. Smatra se da je takvih bunara u Novom Bečeju i Vranjevu bilo oko tridesetak.

Arteska voda se nalazila na dubini između 70–95 metara. Ti bunari su uglavnom bili od livenog gvožđa sa točkom, pomoću koga se okretanjem ispumpavala voda. Bili su to pravi ukrasi ulica. Arteski bunari su se redovno održavali, voda se periodično kontrolisala i dezinfikovala. Početkom šezdesetih godina XX veka, uvođenjem gradskog vodovoda, ovi bunari polako gube svoj značaj. Takođe, u to vreme više porodica se znalo udružiti da bi bušili arteski bunar i, preko jednog hidrofora, snabdevali se vodom. Takvih, takozvanih mini vodovoda, bilo je veoma mnogo i oni su funkcionisali sve do početka osamdesetih godina prošlog veka. Danas su verovatno sva domaćinstva povezana na gradski vodovod. U međuvremenu ti arteski bunari po ćoškovima i raskrsnicama su zanemareni, prepušteni propadanju a na kraju su i demontirani.

U nekom vremenu, možda početkom devedesetih godina XX veka izvršena je sanacija nekih od tih bunara. Nažalost, većina njih je i dalje neupotrebljiva i svojim jadnim izgledom, kao siročad, stoji po ćoškovima, čekajući bolja vremena.