Nađ Tibor slika

od svoje najranije mladosti šta nastavlja i posle svog usmerenja kao dizajnera. Slikanje mu je jedna vrsta duhovne afirmacije, životna potreba, jer mu je dizajn čista crtačka apstrakcija, pusta igra aktivnih sila plastike mase u naponu. To ga ne zadovoljava. Čista forma za njega nije sposobna da izrazi niti romantiku duševnih eksplozija niti etos moralnih sudova. Uzalud ćemo tražiti period u njegovom stvaralaštvu u kojem bi se bavio enformelom, konstruktivizmom ili ma kojim od izama ove vrste, a koji postoji kod svakog, bar u jednom delu stvaranja njegove generacije. Za njega slikarstvo predstavlja uvek sliku u najklasičnijem smislu, a ne objekt ili konstrukciju.

Kada smo pre nekoliko godina gledali na istom ovom mestu izložbu ovog slikara, videli smo jednu homogenost u složenosti asimilovanog stila, koji nas je samo onda doveo u nedoumicu kada nam je do svesti doprla činjenica slikareve mladosti i kratkoća vremena životnog i radnog iskustva. Bila je to jedna ličnost, jedan čovek, jedan slikar, pomalo setan ali svakako suviše ozbiljan za svoje godine: suviše tmuran u načinu svog izražavanja: čak i u svojim svetlim tonovima taman, uvek naoblačen i kad se radovao sunčevoj svetlosti.

Međutim ove slike pred nama, ako ne bi znali o kome se radi i da se radi o stvaralaštvu od samo nekoliko godina, mogli bi zameniti ovu izložbu sa nekom retrospektivom koja se lako da podeliti na određene etape i periode razvoja, kao što su period psihološkog portreta, period ekspresionizma, period nadrealizma, hiperrealizam pa sve do nove figuracije. Velika raznolikost u načinu izražavanja i u sadržaju onog što se označuje, ako se pomno razmotri, vidi se ipak da nije produkt traženja sebe samog u nekoj vrsti eksperimenata, već rezultat slojevitosti umetničkog izražavanja bogatog duha koji želi i ima mnogo toga da kaže, da je pun misli i osećanja i da ova šarolikost izvire iz njega istovremeno, paralelno sa drugim, kao što se takva raznovrsnost odvija i u samoj praiskonskoj prirodi koja ne trpi jednoličnost.

I u njemu, kao i u prirodi, sve ovo odigrava se u isto vreme, svi ovi tokovi protiču paralelno; kad se vide i sagledavaju sakupljeni na jednom mestu, slika do slike ili jedna preko puta drugoj, kada se sa lakoćom daju upoređivati jedna sa drugom, vidimo da je to odraz jedne jedinstvene erupcije kao nekog vulkana. Eksploziija, a taj zamah skriva svaka pa na oko i najmirnija slika ove izložbe, koja se odvija, izbacuje iz kratera istovremeno nemiran plamen, neuobličeno kamenje kao i mirno plivajuću usijanu lavu nad kojom se samo vazduh treperi.

Ono što nam sugerišu ove slike, a šta nam i sam autor kaže i odaje, kad o njiima govori sa nama svesno uobličeno u rečima ili samo sa linijama tj. bojom, kada kazuje svoje misli ili govori o svojim osećanjima u odnosu na svet koji ga okružuje i koji on pretače u svoje slike, to je ono veliko poštenje i neizmerna iskrenost i spontanost u prilaženju svakom predmetu. Izbegava se svaka teatralnost ili lažni efekat, odbacuje se svesno svaka dopadljivost kako u odnosu na promatrača slike, tako u odnosu onog ko je na slici, pa i u odnosu na samog autora. Kad se radi o pejsažu, to je lični pejsaž, sviđalo se ili ne posmatrču, ako je to portret, to je i lični portret slikara bez obzira da li seba na isti način vidi onaj ko je naslikan. Najočitije se to vidi na njegovim duplim portretima, ili žanr slikama u vidu pejsaža. Svaka je slika na svoj način i u svoj svojoj raznolikosti uvek lični stav slikara prema onom što slika, lični stav i prema samoj umetnosti: eksplozivan zamah jedne velike, u biti romantične duše, koja veruje i svetu i sebi, koja veruje u pobedu dobrog nad zlim. Želimo da ovu svoju veru sačuva i za budućnost i da prenese u još mnogo slika koje treba još da naslika, jer je budućnost pred njim!

Već pomenuta metafizičnost ovim dobija punu potvrdu. Naime, tri glavna problema kojima se metafizika bavi oduvek su: bog, sloboda volje i besmrtnost duše. To bavljenje izvan graničnim iskustvima ili „onim što je izvan prostornovremenske stvarnosti" čini slike ovog umetnika prihvatljivim, a njegovu umetnost potrebnom i opravdanom. Biti svestan konačnosti ljudskog vremena, a Tibor Nađ to jeste, znači razjasniti sebi mnogo toga i, odmah zatim, postati svestan sveta oko sebe i sebe u njemu. Slike koje ovaj umetnik predstavlja publici komunikaciju obavljaju direktno upravo iz tog razloga.

Iskušenja kriptovizije

Da li je oko Početak ili Kraj Pogleda? To, svakako, nije samo "čulna oprema" naše zapitanosti o kreativnoj posledici (ilustraciji) introvertnosti i ekstravertnosti. Svet ide k Nama i mi k Njemu; slika o Njemu je i slika o Nama.

Povod ovim razmišljanjima jesu nove slike Tibora Nađa. Nakon prethodnog ciklusa posvećenog traganju za banatskim gralom kao da je njegov kreativni egzil posledica onog tihog odlaska s ponovljenih svečanosti kada se, najviše iz sebe samog, prate tihom unutrašnjom rešenošću retki ali nezvani gosti. U ovim novim slikama više nema ukrasnih podilaženja, štimung je sasvim iskorenjen, aranžmani su do kraja problematizovani ili ironizirani a likovno-filozofski kontekst vraćen je sopstvenom biću željnom darovnih neizvesnosti. Ono što je bilo dobro do sada, ta suptilna revitalizacija mrtve prirode ostala je kao likovna dominanta a uslovna monotematska opsesija univerzalizala se. Ravnica je pukla i iznad nebesa i ispod tla. Nađ uviđa da je mudra strana melanholije već iscrpljena, da se pikarski osnov "donkihotizma" bez obzira koliko bio poetski ili čak astralan već iscrpeo, da umesto ožalošćenih vitezova koji kreću na vetrenjače (da ih spasu i vrate snu) stiglo ono (kreativno) vreme da vetrenjače kreću na vitezove, da je omamljenost pićem iz dohvaćenog grala minula i da nove muke već očekuju da se rasvetle.

Autor je i do sada već vladao zavidnim nivoom organizacije platna, kontrastiranjem planova, sistematizacijom motivskih segmenata ali ono što je bitna novina vezana za ove najnovije slike jeste viši, dosegnuti nivo u idejno-likovnom kontekstu.

Pejsaži i mrtve prirode, likovna kriptografija i simboli sada više nisu u službi predestinirane naracije o odbeglom Svetu i neizrecivom Snu već imaju snažne, kako lične tako i ovovremenske „simptome".

Taj teatar zaborava i samozaborava nad zavičajnom strukturom svoje nove predstave i „igrokaze" doveo je u predvorje svetske zaokupljenosti svežom apokalipsom. U pitanju nisu samo zemljotresi i opšti stresovi već prigušeno umiranje Smisla gde su čovek, bilje, predeo, vreme, predmeti i kamenje samo usputni greh ili vidljivi deo raspadanja. Tibor Nađ u širi koncept mrtve prirode, planom ali i emotivnim naglaskom, upliće dalji i bliži Predeo, zrelije ili zelenije voće, pokretnije ili nepokretnije kazaljke, svetlije ili tamnije nabore tla ili tkanine, uplakanije ili bleđe svece i ikone i kao što na jednoj od slika sve to definiše ironičnom dijagonalom, spaja zapitani Svet lepkom ne mireći žuljevite ruke starca sa limenkom koka-kole.

Kao što na ovom, jednom od svetova, nema pukog stanovanja a da se duša ne dotakne nepoznatim, neočekivanim iskušenjima, tako ni slika o tom Svetu nije samo Fizički beleg pojava i stvari već i unutrašnji sled intimnih, malih i velikih događaja.

Ovim slikama Nađ je artificijelnoj sigurnosti dodao bremenitiji sadržaj; prepoznatljivom izrazu i disciplinovanoj paleti potrese ovoga veka, škrinji i pitomim detaljima sitna čudovišta Pandorine kutije, starim stvarima novi a zahvalni bol.

Tibor Nađ ne odgovara (što je i imanentno kreaciji) već udvostručava početno pitanje; da li je oko Početak ili Kraj Pogleda, da li je telo Početak ili kraj Duše?