Komšije drumari

Šta reći za banatske radnike na drumovima - putare?

Izgradiše drumove banatske kakve danas poznajemo. Večiti terenci i kubikaši. Živeli su u raznim mestima Banata, a radili u državnom preduzeću “Vojvodinaput” iz Zrenjanina.

Većina se u ovom preduzeću zaposlila pedesetih godina, a neki od njih su odlazili da žive po drumarnicama (ili čuvarnicama) - posebnim objektima koji su bili podizani pored glavnih puteva na čitavom prostoru Vojvodine. Jedna od takvih je bila i drumarnica kraj puta Kumane - Novi Bečej.

Zgrada za stanovanje podignuta ja na slatinastoj ledini - parčetu neorane pustare. Od južne prema zapadnoj strani dvorišta omeđena je lenijom, čijim se letnjim putem najbliže moglo stići do “Pastuvske” ili Sokolca - nekadašnjeg imanja veleposednika Ivanovića. Zapadno od puta prostirale su se plodne oranice “Prečke”, a nešto dalјe još plodnijeg “Borđoša” i “Bereka” sve do dolme na Tisi. Sa severne strane, na pet kilometara udalјenosti, lociran je Novi Bečej, a sa istočne u nedogled se prostiralo stepsko zemlјište. Na pojedinim delovima te jalovine bilo je puno žabnjaka (kamilice) kao čitavi šumarci čkalјa, čičkova i trnja. Ta mesta su bila idealna za leglo morki i živine, ali njihov vlasnik nije mogao na vreme da otkrije i pokupi njihova jaja ili već izlegle piliće. U tom čkalјu često su se krave telile i krmače prasile.

Sa blagog brežulјka nedaleko od drumarnice, pogled je ponekad mogao dopreti sve do Arače, te srednjovekovne hrišćanske crkve iz XIII veka, polusrušene još iz doba najezde Turaka i ostavlјene u divlјini kao neki nasukan brod.

Busenasta i slatinasta ledina prostirala se i prema jugu ispresecana raznim kanalima obraslim trskom i ševarom.

Nekoliko kilometara dalјe, nazirali su se obližnji salaši: Mečkićev, Vaščićev, Janošev i Bugarskog.

Drumarnica je dala nov izgled jednoličnoj ravnici. Neobično lep prizor ostavlјale su ševe, pevajući iznad suncem pržene ledine, uspevši da trag života sa ovih prostora nikog ne ostavi ravnodušnim. Izgrađena 1954. godine, gde su došli da službuju radni i porodični lјudi, drumarnica je u pravom smislu predstavlјala oazu - malo romantično “ostrvo” ovog dela Panonije. Dvodelna zgrada sa severa i juga bila je namenjena za stanovanje dve porodice sa decom. U sobi se nalazila paorska peć sa zapećkom i klupom oko nje. Sobe su bile patosane i najčešće zastrte krparama, i opremlјene ručno pravlјenim nameštajem i astalom. Šporeti u kuhinji su bili zidani od cigala i čerpića.

Konk i glavni prozori okrenuti su prema drumu. Na “arterskom bunaru” u dvorištu nalazio se lončić da se žedni putnici - namernici mogu sami da osveže.

Pod kotarkom su mirovale keruše pulini: Kadejka i Rajna, koje su čuvale drumarnicu i stoku koja je na obližnjoj ispaši bila puštena. Za nevremena sklanjali su se često u njoj paori zatečeni u radu na okolnim njivama, jer su naselјena mesta bila prilično udalјena, čak više od pet kilometara. Na zapadu prostranog dvorišta, prvi stanari drumarnice, Rada i Mirjana Letić podigli i u belo okrečili štale, kokošinjce, obore, tor za guske i ovce. Te “bugarice” bile su izidane od čerpića, cigala i dasaka i pokrivene slamom i trskom.

Mnogi su pokušali da počnu nov život na drumarnici, ali je Rada drumar (kako su ga zvali) jedini pretvorio ovu kuću u salaš u pravom smislu te reči. Neki od komšija su ostajali na njoj godinu ili dve i vraćali se u rodno mesto, iako je drumarnica mogla imati važnu ulogu u životu tih lјudi i njihovih porodica, prvenstveno u ekonomskom pogledu.

Rada drumar je osnovao porodicu na drumarnici sa suprugom Mirjanom - Đuđom i sinovima Brankom i Duškom, boraveći na njoj sve vreme od njenog podizanja do rušenja sredinom šezdesetih godina. Salašar od malih nogu, pa zatim drumar - kubikaš iako u ono vreme mlad, stekao je već bogato iskustvo u nemaštini i teškoćama poštenog stvaranja.

Prve komšije Stanići: Jovanka i Slobodan sa tri ćerke Gordanom, Marom i Danom doselili su se u drumarnicu 1954. godine i ostali tu pune tri godine. Bila je to siromašna porodica. Slobodan je došao prvi i stanovao u još nezavršenoj kući izvesno vreme, dok nije doveo porodicu iz Novog Bečeja. Po prirodi dobričina, želeo je uvek da svakome pomogne. Posle njih 1960. godine su došli iz Bašaida Rajka i Voja Kovačevi sa jednogodišnjom ćerkom. Ostali su tu oko tri godine. I oni su bili u velikoj oskudici. Rada Letić, već ekonomski dosta osamostalјen, pomagao im je, kao i drugim komšijama. To prijatelјstvo se vremenom proširilo, a zatim su se Rajka i moja majka okumile nakon rođenja njihovog sina Milivoja - Bate, jer je trebalo dete krstiti u crkvi!

Mala Seka je često spavala i jela kod nas, a volela je moju majku kao svoju rođenu. Rajka i Voja sa decom su nakon tih teških godina nemaštine otišli u Nemačku, pa zatim u Australiju, i ostali na tom dalekom kontinentu skoro trideset godina. Prvi kontakt sa starim komšijama je uspostavlјen tek pre nekoliko godina. Došla kuma Rajka iz Australije avionom. Proputovala ceo svet od Dalekog do Bliskog istoka, preko Evrope pa sve do Kanade. Bavi se sada trgovinom tekstila. Žena “bez škole”, ali visprena. Kuma Rajka lepo obučena (u šareno) dovela je unuku Nataliju na krštenje u rodnu Jugoslaviju. Ko će je krstiti? Zna se! Stari kumovi sa drumarnice. Očiju punih suza seća se drumarnice i života na njoj kada su i muž, i ona i deca bili bez kore hleba, ali mladi i puni želјe za opstankom i stvaranjem.

Dimitrijevići, nove komšije, bračni par Dana i Draga (poreklom iz sela Rsovci iz Srbije) sa sinom Božom i ćerkom Vericom (starija ćerka Lozana već je u to vreme bila udata) dolaze u drumarnicu 1961. godine. Kobilica i jedna tarnica sa najosnovnijim potrepštinama je sve što su doneli u novu kuću. Puka sirotinja. Ali, Draga je u to vreme već postao deda u tridesetšestoj godini života! Zar nije to najveće bogatstvo? Dragin otac Momko i majka Tana, takođe su jedno vreme bili stanari drumarnice.

Baba Dana, kako smo je zvali, sačuvala je sočni južnjački akcenat i danas se seća: “Na tulaj smo ležali i sa šinjel smo se pokrivali, tol’ko ničeg nismo mi imali. U tija čanak kačamak sam pravila. U tija čanak sam praseto ranila. U tija čanak sam veš prala. Tuj sam klin čorbu, žežu i đuveč kuvala i iz otog sam decu ranila”.

I stvarno je Baba Dana bila vešta u kuvanju. Za ogrev je koristila šta nakupi: iz kanala granje, sa strnjike kravlјu balegu, a sa njiva čapurje. Često me je nosila piroške (na leđima) sve do Novog Bečeja i nazad i to bosonoga. Išla je u grad da kupi hleb, so, šećer, “petrolin”, navraćala kod zeta i ćerke Lozane i unuka Ace - mog prvog druga iz detinjstva. Ona i moja majka bile su prave kneginje ove pustare. Moja majka je prihvatila sve obaveze oko salašarenja. Stotine ovaca, nekoliko stotina gusaka (jedno vreme 486 komada), krmače i prasiće, marvu, živinu, sve je to trebalo da se namiruje od ranog jutra do kasne večeri. Velike Radine želјe za stvaranjem, iziskivale su njegov danonoćan rad (iako je bio terenski radnik). Još onda mu je komšinica baba Dana, gledajući ga kako rani krmače, često govorila “Ej, Rado, Rado ti se nećeš od svinjata rastat’ do groba”.

Nјihov sin Brane je u školu išao pešice, zajedno sa Vericom Draginom do Kumana i nazad (ukupno dvanaest kilometara). A Boža Dimitrijević najstariji od drumarske dece, hvatao se već raznog posla. Išao je sa mojim ocem na vašare koji su se održavali u okolnim mestima. To je, kako on danas veli, bio praznik za njega. Zamislite ići od drumarnice do Melenaca četrnaest kilometara na vašar terajući krave i junice. Da li bi za današnju mladež to bio praznik? Danas sredovečni Boža radi i živi na jednom zadružnom imanju. Pravi salaš! Uredio ga je i sad je gospodar na njemu. Ali, kaže nema komšije kakve je imao njegov otac Draga.

* * * * *

Svi koji su živeli na drumarnici sećaju se da su komšijski odnosi uvek bili vrlo tolerantni sa puno međusobnog poverenja i razumevanja. Od drumarnice je sve poteklo i proteklo, a prijatelјstvo komšijsko večno je ostalo i proširilo se, eto, na više kontinenata.

O gradu