Joca Vratan

Joca je dugo, još od detinjstva igrao u Zvezdi u napadu, dok mu je stariji brat Đorđe (Đoka) bio golman. Tokom 1939/40. god. ušao je u prvi tim i ustalio se na mestu centarfora ili levog krila. Na tom mestu igrao je sve do polovine 1943. godine, kada je zbog dolaska većeg broja kvalitetnih igrača iz Beograda, Kikinde i Zrenjanina morao ustupiti mesto kvalitetnijim od sebe. To njega nije obeshrabrilo, jer je bio uporan na treninzima, pa kad je uvideo da se pored Ostojića, Branka Petrovića, Sandića, Tubića, ili Pandurova i Erdeljana neće skoro naći u prvom timu, on se, za sve nas pomalo izenađujuće, opredelio za golmana.

Zvezda je u to vreme imala dva odlična golmana Marčića i Gavrića, ali Joca je ipak video svoje šanse među njima i na sebi svojstven način (požrtvovan i borben do krajnosti) vrlo brzo uspeva da se uvrsti u red prvotimaca tada izuzetno jakog tima Zvezde.

Oni koji su određivali sastav tima za pojedine utakmice skoro su neprekidno bili u dilemi koga staviti na gol. Nije retko odluka bila u korist Vratana, ah se u uslovima postojanja još dvojice odličnih golmana i krasnih ljudi nije moglo računati da je bilo kojem od njih trojice obezbeđeno stalno mesto u prvom timu.

Joca je imao jednu izuzetnu vrlinu. Bio je dobroćudan i nije nikome pripisivao u greh, kada nije uvršten u prvi tim. On je to primao kao nešto normalno u životu, te da time nije dovedeno u pitanju njegova reputacija kao fudbalera.

Umeo je, ili je to bila takva narav, da se bez negodovanja povinuje volji rukovodstva Zvezde. To se ne bi smelo shvatiti kao nedostatak ambicija da u fudbalu postigne što više. Naprotiv, bio je vrlo ambiciozan, ali i dovoljno samokritičan, da za trenutne neuspehe ne okrivljuje drugog, ako je on sam uzročnik.

Pored discipline krasila ga je borbenost, upornost i želja za uspehom, uopšte. Te njegove osobine došle su do izražaja posle oslobođenja, kada se našao u Armijskom timu, iz koga je kasnije formiran fudbalski klub Partizan, gde je Joca bio drugi golman, rezerva tadašnjoj fudbalskoj legendi, čuvenom vrataru Glazeru. Nije dugo ostao u Partizanu, pa je sa još nekim fudbalerima iz Beograda prešao u Rijeku, gde je igrao u tadašnjem prvoligašu Jugoslavije Kvarneru, ali sad ne kao golman već kao navalni igrač. Iz Kvarnera je prešao u Orijent na Sušaku i tu je valjda i završio svoju fudbalsku karijeru.

Sadržaj