Uključivanje Zvezde u članstvo Fudbalskog saveza

Prekretnicu u rezultatima Zvezde, pa možda i u novobečejskom fudbalu, u periodu između 1930—1940. godine, predstavlja 1939. godina. Igrači su od dečaka već stasali u mlade ali solidne fudbalere čija je fudbalska veština znatno iznad one sa kojom su raspolagali igrači Jedinstva, jer je to najveći deo onih bivših dečaka koji su osnovali dečije klubove Zvezdu i Banat i gde su vrlo sistematski, istina bez pomoći starijih, učili fudbalsku veštinu. Nismo slučajno pomenuli i Banat kao dečiji tim, jer su u timu Zvezde igrali kao stalni prvotimci: Branko Juanin, Vlađiša Kiprović, Sredoje Baračkov, Ištvan Berta i Eči Janković, koji su ponikli u Banatu.

Zvezda se 1939. godine učlanjuje u Nogometni savez Jugoslavije i odigrava prve prvenstvene utakmice. To su i prve prvenstvene utakmice koje se odigravaju u Novom Bečeju posle 1934. godine, kada je Jedinstvo poraženo od ŽAK-a i Sloge iz Velike Kikinde.

Tim Zvezde koji je izgubio utakmicu u Mokrinu protiv Delije sa 0:2. Stoje s leva na desno: Branislav Krstonošić, Đoka Vratan, Karči Burunka, Dušan Vlajovanov, Bogdan Boškov, Stevan Mojić, Bora Zavišić, Ivan Garčev, Bora Kovačev i Vladimir Kiprović. Čuče: Eči Janković, Miša Glavaški, Stevan Jovčić, nepoznat, i Ištvan Berta

Istina, rezultati još ne odgovaraju poznavanju fudbalske veštine, ali su igre Zvezde vrlo lepe pa i na utakmicama u kojima doživljava teške poraze. Dugo, posle Sulje, Novi Bečej nije imao pravog golmana, pa je ne retko lepa igra u polju, sa izvesnom terenskom nadmoćnošću završavana porazom samo zbog lošeg golmana. Pa ipak treba istaći, da je te godine Zvezda, posle ko zna koliko godina, pobedila prvi tim Građanskog iz Starog Bečeja sa 1:0, Kosovo iz Kikinde sa 4:2 i Deliju iz Mokrina sa 5:3.

Rezultati postignuti 1939. godine, a naročito 1940, kada su igrači Zvezde već stasali u prave fudbalere vrlo očito prikazuju napredak novobečejskog fudbala. Takve igre i postignuti rezultati nisu mogli proći nezapaženi od Novobečejaca, pa se odziv publike iz utakmice u utakmicu povećava. Utakmice su posećenije, ali to nije ni izdaleka broj gledalaca gde bi prihodi od prodatih ulaznica mogli da obezbede i najskromnije materijalne potrebe kluba. Igralište je i dalje neograđeno, pa se deo gledalaca javlja bez plaćene ulaznice.

Iako je broj gledalaca povećan, materijalne prilike kluba bile su još uvek teške. Izdaci su, gledani iz današnje perspektive, bili vrlo skromni, pa ipak se samo od prihoda sa utakmica nisu mogli pokrivati svi troškovi. U ono vreme niko od igrača nije primio ni jedan dinar, niti je postojao trener, pa ni domar. Troškovi održavanja igrališta, onako neograđenog, praktično nisu postojali, pa ipak su se klub i njegova uprava neprekidno borili sa materijalnim problemima.

Naredne dve godine (1939. i 1940.) ubrajaju se u uspešnije, ne toliko po rezultatima, nego po aktivnosti uopšte, ali to je još uvek, upoređujući sa današnjim stanjem u novobečejskom fudbalu, skromno. Broj utakmica tih godina je veći nego u prethodnim. Tako je 1939. odigrano 16, a 1940. godine čak 19 utakmica.

Zvezda sa svojim igrama, nema sumnje, predstavlja znatan napredak u odnosu na igre koje je poslednjih godina (izuzimajući 1934) svoga postojanja pružalo Jedinstvo, ali se mora — na žalost — konstatovati da u zvaničnim prvenstvima, novobečejski fudbal nije bitno izmenio svoj položaj. Tako je Zvezda 1939. godine bila iza svih kikindskih klubova i Delije iz Mokrina, a ispred onih klubova, ispred kojih je uvek bio novobečejski fudbal.

Kao što se vidi ispred Zvezde se nalazio Delija iz Mokrina i Kosovo iz Velike Kikinde, dok su dva prva kikindska kluba Sloga i ŽAK učestvovala u višem rangu takmičenja za prvenstvo Petrovgradskog nogometnog potsaveza.

Pored ovako skromnog plasmana u prvenstvu, ni rezultati prijateljskih utakmica nisu pokazivali neki ustaljeni uspon, već se tako reći iz utakmice u utakmicu menja čas uspeh čas razočarenje i to skoro naizmenično što govori i o priličnoj psihičkoj nepripremljenosti ekipe.

Zvezda je igrala, kao što je već istaknuto, kombinatoran i tehnički doteran fudbal, a što su rezultati izostajali svakako je krivica i do nedovoljnog iskustva, a i nedovoljne fizičke i psihičke pripremljenosti za jače utakmice. Za novobečejske fudbalere je sezona, zbog plavljenja igrališta, po pravilu bila kratka pa su prolećne utakmice igrane bez priprema. Izgubljeni bodovi u tim okršajima nisu se mogli u jesenjem delu lako nadoknaditi pogotovu ako je i raspored u jesenjem delu nepogodan, pa se veći broj utakmica igrao u gostima.

U jesenjem delu prvenstva 1940. godine Zvezda igra sa više uspeha nego u prošloj takmičarskoj sezoni. Zauzima drugo mesto, ispred Delije iz Mokrina koji je u prethodnom prvenstvu bio na prvom mestu. Pa i pored visokog plasmana, imala je negativnu gol razliku, jer je svoju poslednju utakmicu u toj sezoni igrala u Kikindi sa Kosovom i katastrofalno izgubila sa 2:11.

U početku utakmice Zvezda je bila bolji tim i sve do pred kraj prvog poluvremena čak dva puta vodila sa 1:0 i 2:1, ali zbog neverovatno slabog golmana doživela je katastrofalan poraz.

Igrači Kosova, kada su videli da je golman toliko slab, šutirali su i iz veće udaljenosti i postizali golove, što je demoralisalo ceo tim Zvezde, pa je doživljen najteži poraz od postojanja kluba. No, i pored tog poraza u Kikindi, Zvezda je imala sve šanse da na kraju prvenstva 1940/41. godine osvojio prvi put u istoriji novobečejskog fudbala prvo mesto, ali je drugi svetski rat prekinuo to takmičenje.

Moglo bi se konstatovati, pored svega rečenog da postignuti rezultati poslednje dve godine, pred drugi svetski rat, pokazuju napredak u fudbalskoj igri, što je rezultat istrajnih treninga još od dečačkih dana. Iako to nije bila briga i trud odraslih sportskih aktivista, nego spontana inicijativa same dece da osnuju svoje klubove u kojima će bez ičije pomoći, ali i bez smetnje, istrajno trenirati i učiti sve lepote fudbalske igre. Takav rad je urodio plodom, pa se može postaviti pitanje, kakvi bi ti rezultati bili, da su ta deca od svojih prvih fudballskih dana imala stručnog trenera — pravog poznavaoca fudbalske veštine?

Tim Zvezde se poslednjih godina nije menjao, jer su svi igrači ostali u Novom Bečeju. Čak ih, pošto su bili mlađi od 21 godine, ni vojna obaveza nije odvojila. U toku 1940. godine pored dobrog plasmana u jesenjem delu prvenstva, postignuto je i nekoliko izvanrednih rezultata u prijateljskim susretima. U Novom Bečeju je pobeđena Sloga iz Velike Kikinde sa 3:2, Građanski iz Starog Bečeja sa 3:1, odličan tim Slavije iz Starog Bečeja sa 3:0, Železnički S.K. iz Petrovgrada sa 2:1 i nerešen rezultat sa Obilićem te Petrovgrada 1:1.

Te, 1940. godine odigrano je i najviše utakmica, za poslednjih deset godina, u Novom Bečeju.

Stanimir Blažin, prerano ugašena fudbalska mladost

STANIMIR je bio jedan od osnivača i najperspektivnijih igrača Zvezde. Malo je bilo tako skromnih, a toliko samopregornih mladih ljudi kao što je bio Stanimir. U dvorištu kuće njegovah roditelja u Vranjevu osnovana je Zvezda i tu je nekoliko godina trenirao i kalio se budući tim.

Stanko je bio miran i ćutljiv — tako reći — nezapažen. Ćutljiv je bio i na fudbailskom terenu, ali vrlo požrtvovan i čak vrlo zapažen. Igrao je halfa ili centarhalfa koji je tada držao čitavu sredinu igrališta. On je svojom vrednoćom i lepom fudbalskom veštinom baš bio predodređen za to mesto u timu. Izgarao je u igri, ali nikada nije jurio uzalud — kako se to kaže — bez glave, već je bio vrlo racionalan i promišljen fudbaler. Odličan graditelj igre, ali i vrlo uporan razarač protivničkih napada.

Pošten kao drug i igrač. Nikad nikome nije prigovarao zbog nedovoljnog zalaganja ili neke druge greške u igri, ali je bio vrlo osetljiv na prigovore upućene njemu. Teško mu je padalo, ako neki od njegovih saigrača ne vidi da on unosi celo svoje biće u igru i da je sve podredio kolektivu, bez želje za ličnim isticanjem.

Stanko je bio fer igrač, nikada nikoga nije povredio, ali je zato posle svake utakmice imao modrice pa i rane po nogama od protivničkih igrača. On nije nikada reagovao, već je bolove stoički podnosio. Nezaboravan je trenutak, kada ga je, na jednom treningu, povredio Stoja Jovanović, igrač Jedinstva, inače mnogo stariji od Stanka koji je tada bio još dečak. Stanko je pao, uhvatio se za nogu iz koje je prosto iščupan deo mišića, ali nije pustio ni glasa. Brzo je prenet do lekara, gde mu je ukazana pomoć i već posle 2—3 dana, sa stalkom je dolazio u Gradište da bi posmatrao treninge svojih drugova.

Bio je odličan drug, vredan đak trgovačke akademije u Pelirovgradu i izvanredan sportista. Na nesreću njegovih najbližih i celog sportskog Novog Bečeja, umro je mlad u dvadesetoj godini života.

Stanimir je bio pirimer fudbalske darovitosti i ljudske skromnosti. Njegovom smrću ugašena je jedna svetla fudbalska budućnost.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da se Brodogradilište »Tisa« od svog osnivanja 1957. godine, samo dvadesetak godina nalazilo na obali Tise, između bivše skele i sadašnje  plaže?