Pokušaji sistematskog rada sa fudbalerima

Najteža godina za Jedinstvo bila je 1933. Pored slabog igračkog kadra, posle smene generacija krajem 1932. godine, i voda je ostala na igralištu sve do polovine juna. Treninzi koje je učitelj Sava Mojić počeo uredno obavljati u jesen 1932. i nastavio u martu 1933. godine prekinuti su već polovinom aprila zbog poplavljenog igrališta. Povlačenjem vode, naneti mulj se tako ispucao da se morao skidati čitav jedan sloj od 10—15 cm, ali ni to nije bilo pravo rešenje, pa se igralište koristilo onakvo kakvo je.

Ekipa Jedinstva iz 1934. godine u novoj opremi (crveni dresovi i plave gaćice). Stoje s leva na desno: Vasa Martić, Bora Kovačev, Nestor Tašin, Branko Rajić, Josimović-Sulja, Petraškov-Komoč, Bora Glavaški i Laza Lazić. U donjem redu: Pali Sauer, Voja Krstonošić, Duško Glavaški i Rada Pinćin.

Ovo je umnogome uticalo na aktivnost Jedinstva u toj godini, mada je Sava Mojić, okupivši desetak mladića, nastojao sistematskim radom na treninzima na nadoknadi izgubljeno. To je svakako ublažilo posebno lošu situaciju, ali nije moglo izmeniti stanje, već je igran najslabiji fudbal, možda, još od pojave prvog kluba u Novom Bečeju.

Naredne 1934. godine, zahvaljujući na prvom mestu entuzijastima iz uprave Jedinstva, a naročito Savi Mojiću, stvoreno je veće interesovanje za fudbal pa se na svakom treningu nalazilo po dvadesetak i više mladića.

Ovo nije moglo ostati bez rezultata. Utakmice se odigravaju svaka nedelje i Jedinstvo ide iz pobede u pobedu. Znači da je rad na tre ninzima za nešto više od godinu dana, uz nekoliko igrača iz Beodre počeo davati čak zapažene rezultate. Ovo je uticalo da se poveća poseta utakmica, i to primetno, iz utakmice u utakmicu.

Utakmice se odigravaju pred 400—500 gledalaca, te je prihod omogućavao da se pokriju rashodi svake utakmice, a te godine su i skupljeni prvi dobrovoljni prilozi i kupljena nova kompletna fudbalska sprema: crveni dresovi, plave gaćice, štucne i cipele.

Tim Jedinstva iz 1934. godine. Stoje s leva na desno: Josimović-Sulja, Vili Valtner (iz Beodre) Mali-Suka (iz Beodre), Luka Boberić, Petraškov-Komoč, Milutin Nešić, Duško Glavaški, Bora Kovaćev, i Laza Lazić. Čuče: Pali Sauer i Vasa Karadžin (iz Beodre)

Pored igrača iz Novog Bečeja, dovedena su i tri odlična igrača iz Beodre, koji su predstavljali lepo pojačanje. Zabeleženo je nekoliko vrednih pobeda. Pobeđena je Slavija iz Starog Bečeja sa 3:1, Građanski iz Starog Bečeja sa 1:0, Vojvodina iz Velikog Bečkereka sa 2:0, Radnički iz Velikog Bečkereka sa 3:2, a klubovi iz okolnih sela poraženi su čak sa vrlo visokim rezultatima. Najčešči sastav Jedinstva: na golu Veselin Josimović, bekovi Laza Lazić i Bora Kovačev, halflinija Branislav Petraškov — Komoč, Milutin Nešić, i Živa Mali — Šuka (iz Beodre), u foru Mikloš Valtner (iz Beodre), Pal Sauer, Vasa Karadžin (iz Beodre), Duško Glavaški i Luka Boberić. Pored ovih povremeno su nastupali i Arpad Hauzer, Miloš Pinćin, Bora Glavaški i Vladeta Jovanović.

Veliko oduševljenje koje je Jedinstvo izazvalo svojim igrama i pobedama u 1934. godini u prijateljskim susretima, nagoveštavalo je uspešnu godinu i u prvenstvenim susretima.

Fudbaleri Jedinstva u civilu: (stoje s leva na desno) Bora Kovačev, Veselin Josimović-Sulja, Petraškov Branko »Komoč«, Bora Glavaški, B. Igrački, V. Marčić. Sede: Vili Kujan, V. Radulović, Stojan Jovanović i Vili Farkaš

Prvu prvenstvenu utakmicu odigranu 2. septembra 1934. godine u Novom Bečeju sa Kosovom iz Velike Kikinde, Jedinstvo ubedljivo rešava u svoju korist sa 3:0. Računalo se da će se sigurno moći nositi i sa druga dva kikkidska kluba, a za Deliju iz Mokrina skoro niko nije ni računao da može biti ozbiljan protivnik zahuktalom Jedinstvu. Sve je to bilo više plod lepih želja i maštanja navijača, nego realan odnos snaga, što je dalji tok takmičenja i potvrdio.

Velika očekivanja, ne samo navijača, nego i uprave, i svih igrača u Jedinstvu, stvorila su takvo psihičko opterećenje kojem se neiskusan tim, na tako teškim utakmicama nije mogao odupreti. Pored ovog i sticaj, po Jedinstvo nesređenih okolnosti, da se druga prvenstvena utakmica, sa ŽAK-om iz Velike Kikinde, igra po kiši i na vrlo raskvašenom terenu. To je prvi susret kada su se igrači Jedinstva trebali snalaziti po terenu punom vode i blata. Nenaviknuti, a u tehničkom pogledu i ne samo u tehničkom, slabiji od protivnika, lako su primili 2 gola, a onda je splasnuo svaki polet i tako doživljen jedan od najtežih poraza te godine od 0:6. Realan odnos snaga bio je na strani ŽAK-a, ali u uslovima suvog terena možda bi poraz čak i izostao, a svakako da ne bi bio tako visok.

Demoralisano teškim porazom od ŽAKA, Jedinstvo gubi na svom terenu i sledeću prvenstvenu utakmicu sa Slogom iz Velike Kikinde sa 0:4. Taj rezultat je postignut već u prvom poluvremenu. Tada su se igrači Jedinstva trgli, uspostavila se ravnoteža na terenu, i do kraja utakmice, u otvorenoj igri, rezultat se ne menja, Sloga odnosi pobedu od 4:0.

Tako visoki porazi Jedinstva od ŽAKA i Sloge bili su sudbonosni za dalji opstanak kluba. Oni su potpuno demoralisali ne samo igrače nego i upravu kluba, da već u početku 1935. godine dolazi do raspuštanja kluba i Jedinstvo te godine prestaje da postoji.

Novi Bečej je 1935. godine ostao bez zvaničnog fudbalskog kluba, ali fudbal se i dalje igra. Dečaci u Zvezdi i Banatu istrajno rade i nji¬hovi međusobni susreti se normalno održavaju, a treninzi postaju još uredniji, jer im sada svakodnevno stoji na raspolaganju regularno igralište.

Sava Mojić, prvi trener Jedinstva

Sava je rođen 1906. u Vranjevu, gde je posle završetka učiteljske škole bio učitelj. Bio je jedan od posebnih zaljubljenika fudbala. U svojoj mladosti, kao đak učiteljske škole, igrao je u novobečejskom klubu Soko. Njegova igračka karijera, iako je mnogo obećavao, bila je kratka. Razboleo se na utakmici koju je Soko igrao u Adi 1927. godine. U poluvremenu — kako kaže Milan Tanurdžić, koji je takođe igrao na toj utakmici — kao i svi drugi igrači i Sava je legao onako zagrejan na vlažnu travu. Prehladio se i dobio upalu bubrega. Pored svih drugih neprijatnosti koje je ova bolest donela bila je i prestanak aktivnog bavljenja fudbalom.

Bolest, međutim, nije odvojila Savu od fudbala uopšte. Stalno je bio u upravi Jedinstva, a pri kraju svoga života nekoliko godina bio je i učitelj fudbala mlađim generacijama. Bio je veliki privrženik fudbala, pa se kao trener potpuno uživljavao, možda i više nego što mu je to njegovo zdravstveno stanje dozvoljavalo.

Za svoj rad, kao trener, nije primio ni dinara, a trudio se više nego danas mnogi profesionalni treneri. Unosio je svu svoju energiju da bi od mlađih igrača, od kojih nisu svi imali potrebnog dara, pa se samo radom postigla potrebna fudbalska veština, za uspešne nastupe u prvom timu Jedinstva. Upornim radom i istrajnim treninzima »stvorio« je nekolicinu sasvim solidnih igrača.

Bio je vrlo skroman i tih čovek. Uporan i vrstan pedagog sa odličnim poznavanjem fudbalske igre. Bio je prvi učitelj fudbala u Novom Bečeju na čisto amaterskoj osnovi. Zaslužio je da se njegovo ime i njegova dela ne zaborave.

Milan Kiprović, veliki privrženik fudbala

Učinili bi nepravdu, ako ovde na kraju rada Jedinstva, ne bi istakli Milana Kiprovića i njegovu poslastičarnicu. Čika Milan je bio rodom iz Makedonije, a u Novi Bečej je došao iz Čehoslovačke, gde je više godina radio kao poslastičar-pečalbar. Sa skromnom ušteđevinom kupio je u Vranjevu kuću i u Novom Bečeju, u zgradi Majin Milanke, na glavnoj ulici otvorio poslastičarsku radnju. Plemenit kao čovek i ljubitelj mladih zavoleo je fudbal. Za fudbal je podnosio, imajući u vidu njegove materijalne prilike, velike žrtve, što nije bilo svojstvenoo onima koji su mukotrpno stvorili nekakvu imovinu. Njegova poslastičarnica je — tako reći — bila klupska prostorija Jedinstva. U radnji uvek puno mladih sportista, izlog izlepljen plakatima i raznim obaveštenjima Jedinstva. Nuzprostorije, pozadi radnje, služile su kao svlačionica i garderoba, a sve je to Jedinstvo koristilo besplatno, do poseldnjeg dana svoga postojanja.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je u Vranjevu postojala pivara Herp Adolf Sörgyár Aracs? Zapošnjavala je pet radnika, a proizvodni kapacitet  joj je bio  228 hektolitara piva?