Fudbal u periodu velike ekonomske krize

Period velike privredne krize od 1930—1935. godine spada u najteže godine i za novobečejski fudbal. Kriza je pogodila NoVi Bečej sa svom žestinom, jer je ona bila otpočela kao kriza poljoprivrede (hiper produkcije u poljoprivredi). Novi Bečej kao poljoprivredno područje sa preko 700% poljoprivrednog stanovništva bio je pogođen teže nego mnogi gradovi slične veličine sa drugačijom privrednom strukturom.

Pored propasti poljoprivrednih gazdinstava i mnoge trgovine su likvidirale ili su se našle na granici likvidacije. Nezaposlenost za kubikaše i nadničare i niske nadnice, koje nisu obezbečtivale ni najelementarnije potrebe domaćinstva, uticali su da ionako mala poseta fudbalskim utakmicama postane još manja.

Ulagani su veliki napori za odžavanje ma i najskromnije sportske aktivnosti. Da bi se obezbedila uredna takmičenja, bilo je potrebno, ne samo zalaganje u vidu ličnog angažovanja, nego i materijalne žrtve od svih onih koji učestvuju u toj aktivnosti, od samih igrača, a posebno od onih koji su bili u rukovodstvu kluba.

Igrači Jedinstva su nosili opremu svojim kućama da im majke operu i okrpe dresove. Na gostovanje se išlo najčešće zaprežnim kolima, a hrana se nosila od kuće i usput se ručavalo, a često pri povratku u kasne večernje sate i večeralo.

Ulaznice su bile jeftine: sedenje 3, a stajanje 1 dinar, pa i to nije bilo dostupno većem delu novobečejskog stanovništva.

Period krize, koji je pogodio poljoprivredno stanovništvo u Novom Bečej u, značio je i lišavanje prihoda više stotina kubikaških porodica, jer su među prvima bili obustavljeni javni radovi na izgradnji kanala, nasipa, puteva i si. Zaposlenja u Novom Bečeju nije bilo ni za nadničare koji su te poslove radili pre krize, a da se ne govori o zapošljavanju kubikaša, koji su dotle radili van Novog Bečeja.

Nadnica je bila niska da niža nije mogla biti. Na poljoprivrednim radovima, ujutro od 5 pa uveče do 19 časova, nadnica je iznosila 8, a najviše 10 dinara, bez ishrane i bilo kakve socijalne zaštite. Koliko je to bilo malo, dovoljno je za upoređenje izneti da je jedan kilogram hleba stajao 2 dinara, jedan kilogram masti 12 dinara, jedan kilogram šećera u kristalu 13 dinara, jedan kilogram svinjskog mesa 10 dinara, jedan litar petroleuma 6 dinara, itd.

Pored toga što je nadnica bila niska nije bilo ni takvog posla, pa je većina nadničara imala vrlo mali broj radnih dana u toku sezone poljoprivrednih radova. Samim tim ostvareni prihodi nisu bili dovoljni ni za pokriće elementarnih životnih potreba, što dovoljno govori na kom bi mestu došla ulaznica za fudbalske utakmice.

Ništa povoljniji nije bio ni položaj mnogih zanatskih radnika. Možda najdrastičniji primer je u berberskom zanatu, gde je jedan mlađi berberski pomoćnik imao 50 dinara mesečnu platu sa kojom nije uspevao da obezbedi porodici ni jedan kilogram hleba dnevno. Ovim je dovoljno rečeno, da za utakmice, i da su cene ulaznica bile i upola niže, nije preostajalo ni u pomisli novca.

Sa kakvim su se teškoćama borili fudbalski radnici ilustruje pismo koje je novobečejsko Jedinstvo uputilo Velikobečkerečkom podsavezu, a slična su upućivana i drugim klubovima iz kojih se vidi neprekidno traženje materijalnog rasterećenja, oslobađanje od taksa, članarina i drugih obaveza.

P. n.

VELIKOBEČKEREČKOM NOGOMETNOM PODSAVEZU

VELIKI — BEČKEREK

Uprava ovog kluba doznala je putem »DRUŠTVO I SPORT« od dana 12. V. o. g. a u rubrici »službene vesti«, da se pozivaju svi klubovi da uplate svoja dugovanja, među kojima se i od nas traži Din: 231. za članarinu, prirez i tiskanice. —

Pošto se mi nalazimo u vrlo lošem materijalnom stanju, da i bez ovih potraživanja nam je opstanak skoro nemoguć, jer mi još do danas nismo odigrali ni jednu utakmicu na svom terenu, a kao razloge navodimo:

Igralište nam je već 6. meseci pod vodom, a drugog pogodnog terena u mestu nema, osim toga usled današnje velike novčane krize, te i da imamo igralište, ne bi mogli održavati utakmice, jer naše igralište nije ograđeno, a donošenjem novog zakona o taksama na ulaznice, potpuno nam onemogućava održavati utakmice, pošto se mora voditi vrlo strogi nadzor nad publikom, a to je ovde nemoguće jer je igralište otvoreno t.j. nije ograđeno te bi tako većina naše publike bila u igralište besplatno i klub bi bio izložen kaznama.—

Iz gore navedenih razloga molimo Naslov, da nam pomenuto dugovanje osim tiskanica, briše, jer koliko su nam poznata pravila J. N. S.-a u kojima se izričito kaže, »da je potrebno slabo materijalne klubove potpomagati.« Kako mi netražimo drugu pomoć, to se nadamo da će nam Naslov bezuslovno u susret izaći. A da smo voljni ostati i nadalje članovi podsaveza, kao i održati sport u Novom Bečeju dovoljan je dokaz, da kad se naš klub samo sastoji iz 11 igrača i uprave, tu ima ambiciju i volje za širenje sporta, ali je to ovde zasada nemoguće i jedino samo tako možemo postojati ako nas Naslov oslobodi svih dažbina, a u boljim prilikama, što se nadamo, rado će mo se odazivati obavezama, kao i svi ostali klubovi prema podsavezu, članstva podsaveza i ako nam to teško pada na srcu, jer smo do sada Ukoliko Naslov ne može našu molbu uvažiti, primorani smo istupiti iz članstva podsaveza i ako nam to teško pada na srcu, jer smo do sada kao članovi podsaveza uvek tačno odgovarali svojim obavezama.

Pošto nam Naslov u susret izađe, to će mo odmah po primitku izveštaja dostaviti 11. dinara na ime tiskanica, a u protivnom smatramo se brisanim iz članstva podsaveza.—

U Novom Bečeju, 16. maja 1932. Godine

Sekretar

S poštovanjem Predsednik

Pored teškoća izazvanih ekonomskom krizom, novobečejski fudbal je skoro svake godine pogađalo i plavljenje igrališta u Gradištu. Te poplave su bile krajem marta, a voda je ostajala do polovine maja, a u kišnim godinama i do juna. U tom vremenu se u Novom Bečeju nisu odigravale utakmice, što je još više pogoršavalo ionako teško materijalno stanje kluba.

NOVOBEČEJSKI S. K. JEDINSTVO NOVI-BEČEJ

Broj: 3/1932.

2. juna 1932. godine Novi—Bečej

VELIKO-BEČKEREČKOM NOGOMETNOM   POTSAVEZU J.N.S-a.

VELIKI — BEČKEREK

Čast mi je umoliti Naslov, da izvoli odložiti odigravanje prvenstvene utakmice, koja treba da se odigra između ovd. Jedinstva i Sloge iz Vel. Kikinde na dan 5. juna o. g. iz razloga, što je naše igralište još i danas podvodno.

Molim za izvinjenje što smo ovako kasno otkazali utakmicu, ali to smo iz tog razloga učinili, što smo se nadali da će voda iz igrališta do tog vremena izaći, međutim voda je još stalno u igralištu.

Ujedno mi je čast umoliti Naslov, da o ovome izvoli izvestiti i određenog sudiju, da nam nebi pravili izlišne troškove, oko dolaska istog.—

Ostajemo u nadi povoljno rešenja sa sportskim pozdravom,

Perovođa,

Rad. Kiselički

P. Predsednik Matejić Milan

Kakvi su bili materijalni uslovi i odnosi među klubovima ilustruje pismo Srbije iz Velike Kikinde iz koga se vidi nepoverenje u gostoprimstvo Novobečejaca, pa žele da unapred isključe eventualne nesporazume oko hrane za vreme boravka u Novom Bečeju.

ATLETSKI KLUB SRBIJA 1909. u VEL. KIKINDI

Broj 153/1931.   Vel. Kikinda, 17. aprila 1931.

Sportski klub JEDINSTVO

NOVI BEČEJ

Izveštavamo Vas, da smo primili Vaš dopis od aprila o. god. u kome nas izveštavate, da za prvenstvenu utakmicu, koja će se odigrati 19-og aprila u Novom Bečeju, snosite efektivne troškove. Mi na gornje pristajemo, ali napominjemo, da hrana bude prvoklasna. Nikako ne primamo da u obroku bude paprikaš, sarma, kupus ili pasulj. Polazimo iz Vel. Kikinde u 10 sati pre podne.

Sa sportskim pozdravom

Sekretar,

pretsednik Branko Bogdan, s. r.

Uslovi u kojima se našao novobečejski fudbal nastankom privredne krize nisu ostali bez uticaja na kvalitet fudbala. Jedinstvo je u tim godinama uspevalo, pored prvenstvenih, da odigra 5—6 prijateljskih utakmica godišnje i to sa klubovima koji najčešće nisu ni učlanjeni u Nogometni savez Jugoslavje, nego su »divlje« odigravali samo prijateljske utakmice. Kažemo divlje, jer je klubovima članovima Saveza po pravilu bilo zabranjeno da odigravaju utakmice sa onima koji nisu učlanjeni u Nogometni Savez Jugoslavije.

Slabi rezultati, u tako teškim ekonomskim prilikama manje-više za sve klubove, nisu stvarali ni najminimalniju zainteresovanost jačih klubova iz Velikog Bečkereka, Velike Kikinde i Starog Bečeja za odigravanje utakmica sa novobečejskim Jedinstvom. Takve utakmice za njihovu publiku nisu bile privlačne i predstavljale bi siguran gubitak, u koji niko nije želeo da ulazi. To je primoralo Jedinstvo da bude samo domaćin tim klubovima, ili da gostuje u selima, pod najnepovoljnijim uslovima. Ali to je bila objektivna situacija u kojoj se našao fudbal u Novom Bečeju.

Teškoće sa kojima se fudbal u Novom Bečeju u tom periodu borio nisu obeshrabrile sportske entuzijaste, da čine napore za dalju popularizaciju fudbalskog sporta. Pored prvenstvenih utakmica odigravaju se u Novom Bečeju i prijateljske, sa klubovima iz Bačkog Gradišta, Jadranom i Teslom iz Starog Bečeja i kombinovanim timovima klubova iz Velikog Bečkereka ili Građanskog iz Starog Bečeja.

Interesantno je pročitati međusobnu prepisku klubova, iz tog perioda, i videti kako se, zbog teške ekonomske situacije svakog kluba, kalkulisalo sa svim i svačim. Čak se išlo dotle da se gostujućoj ekipi uslovljava vreme dolaska i odlaska, kako bi se izbeglo davanje ručka ili večere.

Pogrešno bi bilo iz ovog izvlačiti sud, da se radilo o nedostatku gostoprimstva, nego su materijalne teškoće isključile svaku predusretljivost koja bi mogla imati za posledicu povećanje troškova.

Sve što je izneto o kvalitetu novobečejskog fudbala u periodu ekonomske krize nije uticalo na pojavu vrlo talentovanih mladih igrača, koji iako igraju sa tako slabim protivnicima sve više izrastaju u vrsne igrače, kakve Novi Bečej do tog vremena još nije imao. Možda je baš njihova pojava i bila osnovni podsticaj rudbalskim radnicima da i u onako teškim uslovima istraju i da obezbede opstanak kluba.

Tridesetih godina, posebnu pažnju zaslužuje pojava dva mlada i vrlo talentovana igrača i dva nerazdvojna druga i prijatelja: Laze Lazića i Bore Kovačeva. Njihov talenat, uz posebno dobru fizičku konstituciju predstavljali su veliku nadu za novobečejski fudbal.

Koliko su oni bili izuzetne obdarenosti govori i činjenica da su u svojoj šesnaestoj godini već uveliko igrali za prvi tim Jedinstva. Zbog svojih godina po tadašnjim propisima, nisu mogli nastupati na prvenstvenim utakmicama, pa je klub za njih podnosio tuđe iskaznice. Tako su oni igrali pod tuđim imenima.

Dok je Bora igrao više od dvadeset pet godina, Laza je u tom pogledu bio kratkog daha. No, bez obzira što je Lazin fudbalski vek trajao svega pet godina, om zaslužuje da se o njemu kao izvanrednom talentu u ovoj Spomenici kaže nešto više.

Laza je rođen 1914. godine u Vranjevu. Završio je berberski zanat, kod tada poznatog novobečejskog berberina Toše Sekulića. U istoj radnji, kao berberski pomoćnik, radio je i Lazin stariji brat Emil. Emil je verovatno doprineo da Laza toliko zavoli fudbal i da mu se posveti više nego što je to njegovoj prirodi bilo svojstveno.

Bio je lep i naočit mladić, skladno razvijen i svestrano obdaren. Najbolji fudbaler među svojim vršnjacima, najbolji pevač, odličan tamburaš, najlepši, ali iznad svega najsimpatičniji mladić. Njega su voleli i stari i mladi, posebno deca, a deca su, u tom pogledu, nepogrešiva, znaju koga treba, i ko zaslužuje da ga oni vole.

Sa takvim ličnim kvalitetima, teško se mogao opredeliti za jednostran život i posvetiti se na primer samo fudbalu. Laza je fudbal igrao sa puno žara i prosto izgarao na svakoj utakmici. Možda se sa istim takvim žarom predavao i pesmi, muzici i društvu. Iako nije pevao ni u jednom horu, niti je svirao u nekom orkestru, pevao je najbolje, svirao je odlično, za društvo, za sve i svakoga.

Rano je počeo da odlazi na zabave i igranke, a zbog istaknutih osobina bio je vrlo omiljen i u muškom, a još više u ženskom društvu. Voleo je sve i njega su svi voleli. Ali on je bio u svemu običan čovek, skroman i baš zato svima drag.

Njegova ljubav prema društvu, i za sve ono što je lepo u životu običnog čoveka, bila je toliko snažna, da on nije mogao ničemu da se odupre. Baš zato što je bio za sve obdaren nije bio vezan ni za svoj zanat, niti za porodicu, pa ni za određeno društvo. Njemu su svi njegovi poznanici bili dragi i u svakom društvu se osećao prijatno, kao što se svako društvo ponosilo njegovim prisustvom, njegovom pesmom, njegovim šalama i svim onim što Laza učini. Zato što takvi, kao što je Laza, sebi ne postavljaju velike ciljeve, njima život protiče bez napora, lepo.

Mlad se oženio i imao dva sina blizanca. Svoju ženu i decu je voleo i sa njima se ponosio, ali se ni porodici nije potpuno predavao. To je priroda koja živi za sve. Kao da je bio prema svima u obavezi te je nastojao da se svakom, sa nekom od svojih darovitosti oduži. Takav je bio u mladosti, a ni kasnije se nije mnogo izmenio.

U fudbalu, na utakmicama, Laza je izgarao i sav trud je posvećivao igri tima. Svojom požrtvovanom igrom, kao desni bek, mamio je aplauze gledališta. Nezaboravni su njegovi klizajući startovi sa obe noge. Nikada nije reagovao na grube nasrtaje protivničkih igrača, niti na odluke sudije. Svojim saigračima nije nikada prigovarao, već je svojom borbenošću podsticao druge na veća pregnuća u igri.

Laza je, kao retko ko, bio sazdan od darovitosti, ali je ostao običan i skroman. Bio je veseljak i veliki drugar.

Malo je sportista, čije je ime u svom mestu postalo pojam sporta kojim se bavio. Bora Kovačev imao je tu čast, da je novobečejski fudbal u ono vreme bio identifikovan sa njim. Ne samo u vreme dok je igrao, a igrao je vrlo dugo, nego i danas će svi stariji — iz Sente, Kikinde, Starog Bečeja, Zrenjanina, Pančeva, pa čak i Beograda i Novog Sada, a o okolnim selima i da ne govorimo — kada se povede reč o novobečejskom fudbalu zapitati, šta je sa Borom, čime se bavi? On je bio i ostao legenda novobečejskog fudbala.

Izvanredan talenat udružen sa posebnom voljom i ljubavlju prema fudbalu istakli su ga u red kandidata za prvi tim tadašnjeg Jedinstva još u njegovoj 14-15 — godini života. Njegov hendikep je, međutim, bila slabašna fizička konstitucija. Iako je po poznavanju fudbalske veštine bio iznad mnogih tadašnjih prvotimaca, nije imao mesta u prvom timu.

Njegov fizički razvoj doživeo je ubrzo nagle promene i on je od sitnog dečačića, preko noći, izrastao u visokog i snažnog mladića.

Laza Lazić, jedan od najboljih bekova novobečejskg fudbala

U svojoj 17-toj godini postao je standardni levi bek prvog tima Jedinstva. Od tih dana 1930. godine, pa sve do 1955. godine zvanično, a igrao je čak do 1958. godine, Bora je bio stub odbrane i najbolji igrač kojeg je Novi Bečej do tada imao.

Snažan, brz, sa lepim pregledom igre i posebno jakim udarcem, predstavljao je bedem u odbrani. Osećaj kada će se stuštiti prema protivniku, da bi mu oduzeo loptu, kod njega je bio razvijen kao kod pantera — nepogrešiv. Dovoljno je da protivnički igrač, koji vodi loptu, da sebi samo malo duži for i da se Bora domogne pre lopte, nego onaj koji je dotle imao tako reći u nogama.

Retko snažna konstitucija, sa dobrom kondicijom, davali su mu snage da se kreće po ćelom igralištu, ali da zato uvek stigne da bude poslednja prepreka za protivnika u odbrani svoga tima. Tu njegovu snagu dokazao je posebno na utakmici u Senti 1945. godine, kada je od Novog Bečeja do Sente (54 kilometra) po lošem putu vozio bicikl i onako sa bicikla obukao fudbalsku opremu i izašao na teren. On na toj utakmici nije bio samo jedanaesti igrač, već najbolji na terenu i kapiten koji je svojom požrtvovanošću uvek, pa i tom prilikom, služio za primer.

Pored sve svoje snage Bora je retko faulirao protivničkog igrača. Namerno, to nikada nije učinio, ali je zato doživljavao i teže povrede: u najmlađim danima u Turiji teška povreda noge i u poslednjim godinama igranja prelom dva rebra. Za pojedine mlađe protivničke igrače, bilo je dovoljno da se Bora stušti prema njemu, pa da ovaj kao hipnotisan, ne zna šta će sa loptom i predaje mu pravo u noge.

Borivoj Kovačev Trca, legenda novobečejskog fudbala

Kompletan fudbaler postao je još u svojoj 19—20. godini života. Mogao se tada, a i kasnije, naročito u prvim godinama posle drugog svetskog rata, naći u redovima Partizana ili Crvene Zvezde, čiji je inače vatreni navijač bio ali njegova ljubav prema Novom Bečeju bila je toliko jaka da ga nije nikad mogao za duže napustiti. Slav i svi uspesi za njega su malo važni, ako nisu ostvareni u Novom Bečeju i ako ta radost neće biti podeljena sa njegovim novobečejskim simpatizerima. Lična slava van Novog Bečeja njega nije interesovala.

U svojoj devetnaestoj godini postao je igrač Sloge u Beogradu, koja je tada imala tim koji bi mogao igrati sa najboljim tadašnjim klubovima Vojvodine. Igrao je Bora i u starobečejskom Građanskom, koji je takođe imao odličan tim, ali čim se u Novom Bečeju pojavila Zvezda u malo boljem sastavu, on napušta Građanski i igra za Zvezdu.

Za vreme okupacije, zahvaljujući ličnim vezama, i posebnim materijalnim žrtvama, okupio je u Zvezdu najbolje igrače Kikinde i Pančeva, koji su uz odlične pojedince, ranije igrače Zvezde, igrali prvoklasan fudbal. Bio je Bora u to vreme najbolji igrač, predsednik upravnog odbora kluba i pravi mecena novobečejskog fudbala. Njegova ljubav prema fudbalu i svom rodnom mestu nije marila za žrtve.

Posle oslobođenja bio je još dugo godina najbolji fudbaler ali to za njega nije bilo dovoljan doprinos fudbalu, pa radi u upravi kluba i kao trener. Za svoj rad i igranje nije nikad primio ni dinara, ali je zato ludbalu, pored svega drugog, dao i značajna novčana sredstva.

Igrao je u reprezentaciji Banata, koja je 1945. godine igrala u Beogradu sa reprezentacijom Jugoslovenske narodne armije, koja je u stvari tada bila reprezentacija Jugoslavije. Zvali su ga da pređe u najbolje beogradske klubove, ali njega to nije mamilo. Ostao je veran svom Novom Bečeju do kraja svoje duge, 28 godina, fudbalske karijere.

Za svoj doprinos fudbalu dobio je zlatnu plaketu zaslužnog sportiste Fudbalskog saveza Jugoslavije. Svojevrsni vid priznanja je bila i odluka Fudbalskog saveza Vojvodine da 1954. godine prisustvuje fudbalskom prvenstvu sveta u Švajcarskoj.

Novobečejci, ovom prilikom, jedino što mogu, je da mu zahvale, za sve što je dao novobečejskom fudbalu i da požele da se mlađi, u tom pogledu, ugledaju na Boru Kovačeva.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je prva, do sada pronađena novobečejska razglednica izdata krajem 1898. godine sa slikom crkve Arače i tekstom na mađarskom i srpskom jeziku?