Osnivanje sport kluba Jedinstvo

Likvidacijom Građanskog, a s obzirom da je Soko bio aktivan samo u vremenu đačkog raspusta, osećala se potreba za stalnim klubom, koji će prihvatiti omladince koji su živeli u Novom Bečeju. Pogotovu, što je sad već i Novobečejska gimnazija imala đake viših razreda, odrasle, koji mogu igrati i u prvom timu fudbalskog kluba. Naime, 1924. godine je u Novom Bečeju formirana potpuna gimnazija, koja je predstavljala preseljenje gimnazije iz Žombolja, kada je ovaj 1923. godine pripao Rumuniji. Mnogi Novobečejci, đaci u Kikindi, Bečkereku i drugim mestima počeli su se već 1925. i 1926. godine vraćati u Novi Bečej i tu nastavljati dalje školovanje. I ne samo ovi, nego je novobečejska gimnazija imala priličan broj đaka iz Starog Bečeja koji je u to vrerae imao samo nižu gimnaziju, Kumana, Melenaca, Beodre i Dragutinova (Novo Miloševo). Pored ovih bilo je đaka iz Kikinde pa i Bečkereka iako je u njihovim mestima postojala još od ranije potpuna državna gimnazija. Među ovima su bili pciedinci i odlični fudbaleri koji su se vrlo brzo ustalili u prvom timu Jedinstvu.

Izgleda da je Novi Bečej bio predodređen za to da u njegovom fudbalu glavnu reč vode apotekari. Pored Bizeka, koji je osnovao TSE, SOKO I GRAĐANSKI, sada, 1927. godine, stupa na scenu apotekar Borce Stanojević. Stanojević je inače Beograđanin, a u Novom Bečeju je imao apoteku i na prvoj, osnivačkoj skupštini Sport kluba Jedinstvo izabran je za Predsednika Upravnog odbora. Pored njega, za članove su izabrani: Milan Matejić, trgovac, Milan Kiprović, poslastičar, Emil Lazić, berberski radnik, Polak Šari, žitarski trgovac, Lipot Hauzer, činovnik i drugi.

Vojislav Krstonošić, golgeter Jedinstva

Za razliku od uslova u kojima je formiran Građanski, Jedinstvo se već od prvih dana svoga postojanja suočilo sa materijalnim teškoćama. Fudbalska oprema kupljena prilikom osnivanja: crni dresovi sa crvenom prugom oko prsiju i leđa, bila je sve do 1934. godine jedino što je klub od opreme imao. Istina, 1930. godine su kupljeni plavi dresovi, ali to je, pored još dve-tri lopte, sve što je u Jedinstvo uloženo za sedam godina postojanja.

Odziv gledalaca je bio sličan onom kakav je bio u vreme pred rasformiranje Građanskog, sa daljim smanjenjem iz godine u godinu. Vrlo često se sa prihodima od utakmice nisu mogli pokriti rashodi za utakmicu.

Igrači Jedinstva su bili, nekoliko igrača bivšeg Građanskog i đaci novobečejske gimnazije. U prvoj godini — seća se Emil Lazić — tim je nastupao u sastavu: Pancer — Sergej Viktor, Horvat, — Šandor Čanji, Laza Kiselički, Rada Ranisavljević — Ćaća, Nestor Tašin, Boško Tašin, Toša Pinćin, Milorad Majin i Voja Krstonošić.

Sve do 1929. godine Jedinstvo je igralo samo prijateljske utakmice sa klubovima BAK iz Bačkog Gradišta, Hajduk iz Beodre, Tesla i Jadran iz Starog Bečeja i po nekim iz Velikog Bečkereka.

Uključivanjem Jedinstva u članstvo Nogometnog saveza ono je raspoređeno u Velikokikindsku grupu u kojoj su učestvovali i Srbija, Kosovo i Radnički iz Kikinde i Delija iz Mokrina. U jesenjem delu prvenstva 1929. godine Jedinstvo je pobedilo Deliju u Mokrinu sa 1:0. Gol je postigao Krstonošić rukom, što sudija nije primetio, ali je to videla publika, pa je posle utakmice zasula kamenicama autobus sa kojima su došli igrači Jedinstva. Takođe je pobeđen i Radnički iz Kikinde u Novom Bečeju sa 4:1, što je sve davalo nade da će u prolećnoj sezoni 1930. godine pobediti Deliju u Novom Bečeju i Radnički u Kikindi, i tako zadržati treće mesto na kome je bilo u svojoj prvoj prvenstvenoj sezoni 1929. godine, jer je izgubilo od Kosova u Novom Bečeju sa 1:3 i od Srbije u Kikindi sa 0:4.

Tabela prvenstva Kikindske grupe 1929. godine

1) Kosovo (Kikinda) 8 bodova

2) Srbija (Kikinda) 5 bodova

3) Jedinstvo (N. Bečej) 4 boda

4) Delija (Mokrin) (Mokrin) 3 boda

5) Radnički (Kikinda) 0 bodova

Ta, 1929. godina bila je uspešna za Jedinstvo i u prijateljskim susretima, jer je sa novim igračima đacima: Cvetko Tabački iz Velikog Bečkereka, Ida Šibul iz Velike Kikinde i Boško Vrebalov iz Melenaca imalo podmlađen sastav, ali svi mlađi igrači bili su vrlo talentovani i dobri tehničari. U to vreme se već uveliko ustalio u prvom timu Franja Bernauer i postao jedan od najboljih igrača.

Za Duhove, 1929. godine gostovali su u Novom Bečeju prvog dana Tesla iz Starog Bečeja, i izgubio od Jedinstva sa 1:7, a drugog dana kombinovani tim Obilića iz Velikog Bečkereka, koji je u to vreme bio najbolji klub u Banatu, i izgubio sa 4:5. Za ta dva dana Voja Krstonošić dao je 10 golova: šest golova Tesli i četiri Obiliću.

Najčešće su u Jedinstvu 1929. godine igrali: Arpad Hauzer — Cvetko Tabački, Ida Šibul — Radivoj Ranisavljević — Ćaća, Lazika Kiselički, Boža Trećak — Nestor Tašin, Franja Bernauer, Boško Vrebalov, Toša Pinćin i Voja Krstonošić.

Franja je bio prefinjeni tehničar i graditelj igre. Pored, svoje, dosta slabašne fizičke konstitucije, on je bio vrlo vredan i požrtvovan, prosto je »izgarao« za svih 90 minuta igre. Nije Franja bio samo »paker« koji drugima priprema šanse iz koje po pravilu mora biti gol, nego je i sam često postizao vrlo efektne golove. Imao je dosta jak i posebno precizan udarac pa je izgledalo da može sa milimetarskom tačnošću da uputi loptu u željenom pravcu.

Odličan tehničar u timu je bio i Toša Pinćin ali nervozan, što mu je ponekad smetalo da izvede do kraja inače dobro zamišljenu akciju. U odbrani su bili odlični bekovski par Tabački i Šibul, kao i vanredno požrtvovan i vredan half Boža Trećak.

Nastavak prvenstva u proleće 1930. godine Jedinstvo je dočekalo bez treninga — nespremno. Voda je bila u Gradištu, pa se sve do maja na tom igralištu nije moglo trenirati niti se održavati utakmice. Sa tim se nije računalo kad se kalkulisalo sa plasmanom na kraju prve godine učestvovanja u prvenstvu Banata. Umesto da pobedi Deliju u Novom Bečeju, Jedinstvo je bez treninga jedva izvuklo nerešen rezultat 3:3, od Radničkog u Kikindi izgubilo je sa 1:2, a od Kosova u Kikindi sa 0:7 i od Srbije u Novom Bečeju sa 1:5. Sa ovako visokim porazima Jedinstvo se na kraju prvenstva našlo na pretposlednjem mestu. Delija je imao isti broj bodova, ali bolju gol razliku.

Konačna tabela Kikindske grupe 1929/30. godine:

1. Kosovo — Kikinda 15 bodova

2. Srbija — Kikinda 12 bodova

3. Delija — Mokrin 5 bodova

4. Jedinstvo — N. Bečej 5 bodova

5. Radnički — Kikinda 2 boda.

Takav je položaj Jedinstva bio i u sledećoj godini. U jesenjem delu se još nekako i bori, posle višemesečnog treninga u toku godine, ali u proleće se, po pravilu, bez treninga uključuje u prvenstvo.

U leto 1930. godine dolazi i do velike promene u sastavu tima. Otišli su Tabački i Šibul u Bečkerek, odnosno Kikindu, Krstonošić i Nestor Tašin na studije, a nekoliko igrača prestalo je sa igranjem fudbala — Toša Pinćin, Boža Trećak i dr. Sa podmlađenim timom, u kome su sada već postali nezamenjlivi prvotimci Laza Lazić i Bora Kovačev, kao bekovski par, nije se moglo računati na veći uspeh. Laza i Bora će biti nezamenljivi sve do rasformiranja Jedinstva u zimu 1934/35. godine i to najbolji bekovski par što ih je Jedinstvo imalo. Bora će produžiti još čitavih dvadeset godina, a Laza svoju karijeru, fudbalera, završava zajedno sa Jedinstvom.

U jesenjem delu prvenstva 1930. godine Jedinstvo učestvuje u kikindskoj grupi gde se, pored ranijih klubova učesnika, prvi put javlja i Slaven iz Velike Kikinde. Jedinstvo je — na žalost — uspelo da pobedi samo Radnički iz Kikinde u Novom Bečeju sa 2:1, ali kako Radnički te jeseni pobeđuje Kosovo sa 2:1 i igra nerešeno 1:1 sa Slavenom, to se Jedinstvo našlo na poslednjem mestu, na kome je ostalo i na kraju prvenstva 1931. godine.

Konačna tabela kikindske grupe 1930/31. godine:

1. Delija — Mokrin 16 bodova i gol razlika 28:15

2. Kosovo — Kikinda 14 bodova 33:14

3. Srbija — Kikinda 14 bodova 34:15

4. Slaven — Kikinda 10 bodova 17:25

5. Radnički — Kikinda 5 bodova 9:35

6. Jedinstvo — N. Bečej 2 boda  13:30

Ni u sledećoj godini Jedinstvo nije prošlo ništa bolje. U jesenjem delu 1931. godine igra u grupi sa Srbijom, Slavenom i Radničkim iz Kikinde i postiže ove rezultate: U Kikindi je izgubilo od Slavena sa 0:3 i od Srbije sa 0:7, a pobedilo Radnički u Novom Bečeju sa 2:1. Kako je Radnički pobedio Slavena sa 2:0 i izgubio od Srbije sa 0:6, to se plasirao na treće, a Jedinstvo na četvrto, poslednje mesto. Na poslednjem mestu je ostalo i na kraju prvenstva 1932. godine.

Za razliku od ostalih igrača Jedinstva, Voja je svoje prve fudbalske korake izvodio pod nadzorom stručnog trenera. Gimnaziju je, do 1926. godine, pohađao u Kikindi gde je počeo fudbal u velikokikindskom Sport klubu Srbiji, koja je, već u to vreme, imala stručnog trenera. Taj fudbalski stručnjak je pored ostalih fudbalskih veština, posebnu pažnju posvećivao udarcima na gol, kojima je morao ovladati svaki igrač Sport kluba Srbije.

Stečena znanja u Kikindi su mu pomogla da se u Jedinstvu iskaže kao vrsni strelac, te kao takav postane vrstan novobečejski fudbaler, posebno omiljen kod dečaka.

Voja se isticao brzinom, snažnim i preciznim šutom. Brzina je tada bila posebna odlika svih krilnih igrača, što je on vrlo spretno koristio. Za vreme utakmice nije mnogo trčao. Bio je racionalan igrač sa vrlo dobrim startom u trčanju, te se brzo nađe ispred protivničkih odbrambenih igrača i ugrozio, bilo svojim udarcem ili centar-šutom, protivnički gol.

U igri se odlikovao korektnim odnosom kako prema svojim tako i prema protivničkim igračima i svoju kao i tuđu grešku, pa i prekršaj od strane protivnika, primao je kao sastavni deo igre. Ponekad je znao da ispolji nezadovoljstvo zbog svog pogrešnog poteza u igri, ali se brzo smirivao i nastavio da igra kao i do tada.

Njegova fudbalska karijera nije bila duga, jer je već posle pet godina igranja u Jedinstvu otišao na studije i prekinuo sa daljim igranjem fudbala.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da se prvi i jedini  bioskop »Vojvodina» posle  II svetskog rata nalazio u Zadružnom Domu, koji je izgrađen 1952. godine?