Izuzetna generacija darovitih fudbalera

Istaknuto je da je, prelaskom na novo igralište, rad postao organizovaniji i treninzi uredniji preko cele godine. Treninzi su stručnije rađeni i znatno su naporniji pa je zahvaljujući tome generacija, koja je iz podmlatka uključena u prvih tim, jednostavno nastavila takmičenje bez ikakvih oscilacija u igri ekipe. Igrao se lep i tehnički vrlo doteran fudbal. Bila je to generacija mladih fudbalera približno istih godina starost od 17—18 godina, kakvu dotle, ni posle toga, do danas, Novi Bečej nije imao.

Tim Jedinstva iz 1962 godine. Stoje: Predsednik Vujackov, Milošev, Glavaški, Garčev, Minić, Lučić, Bleskanj II, sekretar Živković, trener Stefanović. Kleče: Horvat, Keri, Jovčić, Stepančev i Peskar

Pored toga što su bili talentovani njih je krasila i marljivost u radu. Da ovo nisu reči nekakve »žal za prošlošću« najbolje će pokazati njihova imena, koja su svim novobečejskim simpatizerima fudbala ostala u nezaboravnom sećanju: Stepančev, Đuričin — Bapa, braća Bleskanj, Milankov, Josimović, Jovčić, Milošev, Peskar, Mišić i dr.

Iako je ova generacija (1961—1962) bila najbolja, za sva protekla vremena novobečejskog fudbala, sastavljena mahom igračima rođenih u Novom Bečeju, ipak ukupni rezultati postignuti u Banatskoj ligi 1960/61. godine nisu ni približno odgovarali kvalitetu ekipe i prikazanim igrama tokom tih takmičarskih sezona.

Tabela Banatske lige za takmičarsku 1959/60. godinu

1. Vršac 22 18 1 3 54:18 37
2. Radnički — Zrenjanin 22 13 1 8 61:43 27
3. PSK — Pančevo 22 12 2 8 51:29 26
4. Spartak — Debeljača 22 11 2 9 43:44 24
5. Obilić — N. Kneževac 22 10 3 9 46:40 23
6. Radnički — Jaša Tomić 22 9 5 8 45:49 23
7. ŽAK — Kikinda 22 10 2 10 52:44 22
8. Jedinstvo — Novi Bečej 22 9 1 12 31:43 19
9. Proleter — Ban. Karlovac 22 7 4 11 44:60 18
10. Vojvodina — N. Miloševo 22 7 2 13 30:41 16
11. Proleter — Čoka 22 6 3 13 28:53 15
12. Jedinstvo — Kačarevo 22 6 2 14 36:57 14

Već iz tri prvoplasirane ekipe u ovoj ligi, zapaža se da su to klubovi ne samo sa bogatom, možda i najbogatijom fudbalskom tradicijom u Banatu, nego su to klubovi u organizacionom pogledu znatno iznad Jedinstva. Njihov igrački sastav se morao respektovati, jer su to bili igrači poznati po fudbalskoj veštini i po svom iskustvu, koji su u stanju da održavaju konstantnost dobrih igara za ovaj rang takmičenja. Igrači Jedinstva, bez obzira na svu obdarenost, to nisu mogli da održe. Pogotovu, što je Jedinstvo, na pojedinim mestima u timu, ipak imalo igrače koji zaostaju za prosekom igrača Vršca, Radničkog iz Zrenjanina, PSK iz Pančeva. U narednim godinama su se ovima priključili i Radnički i ŽAK iz Kikinde i Dinamo iz Pančeva.

Interesantno je izneti kako je Emil Stepančev, kao mlad prvotimac, u to vreme, doživljavao učešće Jedinstva u višem rangu takmičenja — u Banatskoj ligi. To je bila mlada neiskusna, ali po fudbalskoj veštini jaka ekipa koja je mogla da pobedi svakog od protivnika u tom rangu takmičenja. Ali, zbog svog neiskustva i kompleksa, a možda još značajnije, zbog jednog prevaziđenog načina shvatanja i igranja fudbala lepog za oko, koje je ova generacija nasledila od prethodnih, jer se takav fudbal u Novom Bečeju igrao od davnina, rezultati u celini su izostajali.

Sve do nekoliko preostalih kola u jesenjem delu prvenstva Jedinstvo se nalazilo skoro na začelju tabele, sa svega četiri osvojena boda. Predstojao je susret sa jednom od najboljih ekipa u Banatskoj ligi, sa ekipom Vršca.

Evo šta je Emil napisao, kako je prvi put shvatio svoju odgovornost, kao igrača pred odanim i vernim navijačima Jedinstva:

Trojica istaknutih fudbalera Jedinstva iz 1958. godine: Branislav Milošev, Emil Stepančev i Stevan Milankov

»Po prvi put sam shvatio da fudbal često nije samo igra mladalačke razuzdanosti, da svi zajedno nosimo veliki teret odgovornosti prevashodno prema našim navijačima koji su nas, osećao sam to, neizmerno voleli. Pokisli stajali su naslonjeni na žičanu ogradu iako u malom broju bučno bodrili. Postojao je samo jedan način da im tu ljubav vratimo.

Predstojao nam je susret sa ekipom Vršca koja je po kvalitetu daleko ispred nas što se ogledalo i ubedljivim vodstvom na tabeli. Ova ekipa sastavljena od vrsnih fudbalera poniklih u beogradskim prvoligaškim klubovima (Hadžikostić, Korolija i dr.) sa manirima prave profesionalne ekipe, doputovala je dan ranije u Novi Bečej i odsela u hotelu »Jadran«. Znalo se da ekipa ne prepušta ništa slučaju i bez obzira što se sastaje sa autsajderom preduzima mere predostrožnosti.

Osvanula je kišna novembarska nedelja. Na stadion, igrači Vršca dolaze u klupskoj uniformi. Neposredno pre utakmice pipaju loptu, traže da se namaže mašču da ne ovlaži i  ne  oteža,  pregledaju  krampone.

U našoj svlačionici tajac. Povremeno čujem glas Boška Galetina koji nas hrabri i pokušava da razbije strah. Nastojim da mu verujem da možemo pobediti ali izlazeći na teren vidim ih kako se zagrevaju. Sumnjam.

Počeli smo poletno uz gromoglasno navijanje stotinak navijača. Vrščani su ipak superiorni. Vidi se iz svakog njihovog pokreta da su školovani. Naša odbrana junački igra ovaj meč. Iz retkih kontranapada u nekoliko navrata ozbiljno ugrožavamo gol protivnika. Iz jednog takvog kontranapada Branislav Milošev postiže vodeći gol. Da li je moguće? U fudbalu se stalno uči, svaka utakmica je lekcija. Navijači bučniji kao da ih je hiljadu. Unezvereni zbunjeni gosti, mi ohrabreni. Nešto kasnije postižem i ja gol i to je pobeda 2:0. U svlačionici žagor posle utakmice. Boško je ipak bio u pravu, u fudbalu ne pobeđuje uvek bolji.

Te nedelje, penjući se posle utakmice uz dolmu, nisam osećao kišu koja je sve jače padala, ledeni vetar koji je dolazio sa ostrva iz pravca fenjera kao nagoveštaj bliske zime.«

Pobedom nad Proleterom u Čoki od 3:2 i protiv kikindskog ŽAK-a od 3:1, ne samo da se stanje na tabeli popravilo, već je i ekipa stekla samopouzdanje i u prolećnom delu prvenstva igrala sa ustaljenom formom i na kraju zauzeli osmo mesto na tabeli.

Rezultati za protekle dve sezone takmičenja u Banatskoj ligi pokazali su da ekipa Jedinstva još uvek nije usvojila moderni način igranja, za koju je bila karakteristična racionalnost i u što većoj meri korišćenje elemenata brzine, snage i efikasnosti — kako je to okarakterisao — Emil Stepančev. Nosioci takvog shvatanja igre, pomalo začuđujuće, bile su ekipe iz kolonističkih sela iz okoline Zrenjanina i Kikinde: Sutjeska, Sečanj, Krajišnik, Nakovo i dr. Iako su njihove ekipe, u tehničkom pogledu, zaostajale za ekipom Jedinstva čak možda i za čitavu klasu, oni su naročito u svojim selima, lako izlazili na kraj sa ekipama koje su gajile mek, tehnički doteran fudbal.

Uprava kluba i tehničko vodstvo Jedinstva shvatili su da se mora igrati hrabrije, to se naročito odnosi pri gostovanjima, i da se na odgovarajući način suprotstavljaju ekipama koje igraju snažan i efikasan fudbal. Ali igra kratkih pasova će, još dugo, ostati svojstvena Jedinstvu iako se u načinu stručnog rada insistiralo na bržoj i čvršćoj odbrani. Dokaz da se u tome sporo napreduje bio je relativno veliki broj primljenih golova u takmičarskim sezonama.

1. Železničar — Vršac 22 13 6 3 51:29 32
2. Radnički — Kikinda 22 15 1 6 61:31 31
3. Radnički — Zrenjanin 22 14 1 7 57:33 29
4. PSK — Pančevo 20 11 3 6 65:32 25
5. Spartak — Debeljača 21 9 4 8 37:35 22
6. Proleter — Ban. Karlovac 22 9 3 10 49:59 21
7. Jedinstvo — Novi Bečej 22 9 2 11 57:48 20
8. ŽAK — Kikinda 21 8 4 10 40:50 20
9. Obilić — Novi Kneževac 22 7 4 11 48:63 18
10. Slavija — Kovačica 21 6 5 10 34:57 17
11. Jedinstvo — Kačarevo 21 6 1 14 32:60 13
12. Radnički — Jaša Tomić 21 4 2 15 28:66 10

U takmičarskoj godini 1961/62. u Banatskoj ligi, uz veoma jaku konkurenciju, Jedinstvo je ostvarilo svoj dotadašnji najveći uspeh — četvrto mesto na tabeli. Tadašnji igrački sastav ekipa, koje su se takmičile u Banatskoj ligi — prema rečima Emila Stepančeva — nije zaostajao iza današnje Vojvođanske lige.

Kao što to obično biva, desilo se to i sa ovom izuzetno talentovanom ekipom Jedinstva. Novi Bečej pojedincima nije obezbeđivao odgovarajuće uslove za dalji brži razvoj, a uloga emisara iz drugoligaških i prvoligaških klubova čini svoje. Jedinstvo te godine napušta jedan od izuzetno borbenih i uz to talentovanih igrača Mihalj Bleskanj, koji je već pred početak ove takmičarske godine pristupio Spartaku iz Subotice. No, to se nije odrazilo na rezultate, jer je ekipa već stekla takmičarsko iskustvo i za ovaj viši rang takmičenja, a posebno što je u to vreme u Novom Bečeju postojalo prosto rečeno vrelo talenata. Te godine se javlja Ištvan Fodor, koji zauzima odgovarajuće mesto u prvoj ekipi Jedinstva, a Stevan Đuričin — Bapa, zauzima mesto Mihalja Bleskanja.

Tabela Banatske lige za takmičarsku 1961/62. godinu

1. Radnički — Zrenjanin 22 16 4 2 64:22 36
2. PSK — Pančevo 22 16 3 3 57:19 35
3. Dinamo — Pančevo 21 12 2 7 51:28 26
4. Jedinstvo — Novi Bečej 22 10 4 8 36:37 24
5. BAK — Bela Crkva 22 8 5 9 48:35 21
6. Obilić — N. Kneževac 22 9 2 11 42:50 20
7. Crvena Zvezda — Mokrin 22 8 4 10 38:47 20
8. Rusanda — Melenci 21 10 0 11 33:36 20
9. Banat — Zrenjanin 22 7 4 11 40:43 18
10. ŽAK — Kikinda 21 5 7 9 30:40 17
11. Proleter — Ban. Karlovac 22 4 3 15 22:76 12
12. Spartak — Debeljača 21 4 3 14 23:47 11

Te takmičarske godine Jedinstvo je igralo najlepši fudbal, i postiglo nekoliko vrednih rezultata, ili — kako to Emil kaže — »pružilo je niz blistavih partija«. Tako je pobeđen u to vreme renomirani tim Dinama iz Pančeva sa 2:1, nerešen rezultat sa izvanrednom ekipom PSK 1:1 u Pančevu, na kojoj je Bapa Duričin odigrao »utakmicu godine«. Te godine je ostvarena i rekordna pobeda nad Rusandom iz Melenaca od 8:0, na kojoj je Milankov postigao tri gola; pobedom nad ekipom ŽAK-a u sred Kikinde od 8:3, na kojoj je Franja Keri postigao 6 golova.

Emil, u težnji, da što vernije prikaže fudbalsku veštinu i spretnost Franje Kerija, u njegovoj biografiji je prikazao i događaj koji se zbio u Kikindi, na prvenstvenoj utakmici, u sezoni 1962/63, sa ŽAK-om. Podstican od navijača Keri se opkladio da mu se za svaki dati gol plate tri špricera. Na toj utakmici — kako ju je Emil nazvao — utakmicom »njegovog života« Keri je postigao 6 golova. Za tadašnji odnos snaga, bilo je neverovatno da Jedinstvo u sred Kikinde da ŽAK-u osam golova, jer su svi dotadašnji susreti bili neizvesni, da li se igraju u Kikindi ili u Novom Bečeju.

Konačan rezultat na ovoj utakmici, kao što je već pomenuto, bio je 8:3, a Keri je pri svakom postignutom golu, trčeći pored tribine, podigao ruku sa ispruženim prstima (pokazivao) broj zarađenih špricera. Ubrzo nije imao dovoljno prstiju na rukama da bi prikazao količinu zarađenih špricera.

Tim Jedinstva 1961. godine. Trener Stefanović, Lazić, Rakić, Juhas, Fodor, Jovčić, domar Slavko Tomić, Peskar, Stepančev, preds. Vujackov. Čuče: Milošev, Kodranov II, Popov i Keri

Tako se tim kalio, sticana su iskustva, ali uporedo sa kvalitetom igrača i organizacije rada sa fudbalerima, trebalo je na odgovarajući način i obezbediti organizaciju kluba u celini. Osavremeriiti treninge, obezbediti igračima uslove za uredno treniranje, obezbediti finansijska sredstva za rashode koji rastu sa razvojem kluba.

Zahvaljujući entuzijazmu, u ovom periodu, nekadašnjem vrsnom igraču, a sada posebno privrženom i neumornom predsedniku kluba Dušku Vujackovu, sredstva su stizala tek toliko da pokriju najskromnije potrebe kluba. Nije Duško, svoj entuzijazam ispoljavao, samo u obezbeđenju sredstava, već se brinuo za stvaranje jedne izuzetne atmosfere u klubu. Razvijao je vedre i prisne drugarske odnose između igrača. Činio napore da se porazi što bezbolniije prebrode, kao i da se pobedom ne izgubi tlo pod nogama. Razvijao je jedan, u svemu drugarski i veseo život u klubu, ali da se sa svom potrebnom ozbiljnošću pristupa radu bilo na treninzima ili na utakmlici. Uspeo je Duško u tome više nego iko pre njega.

Pa iako je Duško mnogo doprineo stabilizaciji kluba, kvalitet igrača nagoveštavao je znatno veće mogućnosti ekipe. Pojedinci su ispoljavali vanredno fudbalsko znanje i veštinu, ali to ipak nije bilo dovoljno da se stvori sigurnija perspektiva klubu. Za to, Novi Bečej, nije imao dovoljno snage, a možda ni razumevanja.

U sledećoj takmičarskoj sezoni dolazi do ponovne promene sistema takmičenja. Banatska liga se deli na severnu i južnu grupu, pa se Jedinstvo u takmičarskoj godini 1962/63. nalazi u Sevennoj grupi.

Pripreme za takmičarsku godinu, s obzirom na izmenjeni sistem takmičenja, sastav učesnika u Sevemoj banatskoj ligi slabiji, nego što je to bio u Banatskoj ligi, Jedinstvo je ušlo sa puno optimizma imajući u vidu rezultate postignute u prethodnoj sezoni. Uz to je ova, toliko hvaljena, generacija već stasala i za sobom ima iskustva iz višeg ranga takmičenja, računalo se čak i na prvo mesto. Tako se i startovalo. Prvi rezultati su tu želju Novobečejaca još više podgrejavali. U prva četiri kola, postignuto je sedam bodova: pobede protiv Radničkog — Sutjeska od 2:0, Poleta iz Nakova sa 2:1 i ŽAK-om iz Kikinde 3:2, a nerešen rezultat u Mužlji sa Lehelom 2:2. Ali, kao i u ranijim godinama, dolazi do velikih oscilacija u daljem takmičenju, a naročito u prolećnom delu prvenstva i Jedinstvo zauzima peto mesto.

U ovoj sezoni, gde je sastav ekipa bio slabiji, nego u prethodne dve, tri sezone, Jedinstvo je zauzelo tek peto mesto iza Banata iz Zrenjanina, ŽAK-a iz Kikinde, Radničkog iz Jaša Tomića i Rusande iz Melenaca.

Prilično neubedljivo zvuči tvrdnja da je Jedinstvo imalo izvanredan tim, kada plasman na tabeli to demantuje. To je žalosna stvarnost, maltene privid, a stvarnost na terenu i to na skoro svakoj utakmici je bila suprotna od krajnjeg rezultata pojedinih utakmica. Na žalost rezultati su ono što je trajno i zabeleženo, a igra i superiornost na terenu, to je bilo samo u momentu dok se to događalo.

Moramo, u interesu ilustracije te tvrdnje, izneti razgovor koji je Duško Vujackov imao sa Božidarom Sandićem, nekadašnjim najboljim igračem Kikinde, centarforom Crvene Zvezde iz Beograda i naše državne reprezentacije. Umesto mog prepričavanja ovog razgovora i događaja citiraću ono što je Duško o tome napisao:

»Zaista je šteta da ovaj tim nije postigao rezultate ravne individualnom kvalitetu igrača. Igrajući u Kikindi sa ekipom 6. oktobar, koji se pripremao za kvalifikacije za drugu ligu sa zemunskim Jedinstvom, Kikinđani su izabrali Jedinstvo Novi Bečej, kao mek ali tehnički doteran tim, za sparing partnera.

U prvih 45 minuta igre Jedinstvo je vodilo sa 4:0, da bi na kraju pobedilo sa 4:1 potpuno superiorno iako su Kikinđani u drugom poluvremenu učinili sve da rezultat preokrenu u svoju korist.

Posle utakmice prišao je rukovodstvu Jedinstva Božidar Sandić, bivši fudbalski reprezentativac i rekao: »Vama nisu potrebne kvalifikacije, vi već imate tim druge lige«, napomenuvši — »da na kikindskim terenima nije odavno igrao fudbaler kvaliteta Emila Stepančeva.«

Takav fudbaler nije mogao ostati nezapažen od stručnjaka drugoligaških klubova i on ubrzo prelazi u Proleter iz Zrenjanina, ali o tome nešto kasnije.

To je bila generacija fudbalera koja je možda malo »staromodno« prosto uživala u lepoti igre, i želji da nadigra svakog protivnika.

Završetkom ove takmičarske godine Novi Bečej, ne samo da se morao zadovoljiti petim mestom, nego taj neuspeh donosi dalje nedaće. Trojica najtalentovanijih fudbalera Jedinstva Emil Stepančev, Stevan Đuričin — Bapa i mlađi Bleskanj napuštaju Novi Bečej i prelaze u drugoligaški tim Proletera iz Zrenjanina, gde su sva trojica odmah postali standardni prvotimci.

To je bio veliki udarac za novobečejski fudbal i proći će mnogo vremena da se stvori nova ekipa koja će dati povoda za veće ambicije.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je prvi fudbаlski klub u Nоvоm Bеčејu оsnоvаn 1911. gоdinе pоd nаzivоm ТSЕ (Тurskоbеčејskо spоrtskо udružеnjе), kојi 1921. gоdinе mеnjа imе u „Sоkо“.