Brod „Princeza Jelena" tiska lepotica

Pored lokalnog broda „male lađe" postojao je lep brod, kojim smo se ponosili kao da je naš, putnički brod jugoslovenskog rečnog brodarstva, koji je saobraćao između Beograda i Sente. Jednog dana od Beograda do Sente, a sutradan od Sente do Begrada. Brod je svakodnevno pristojao u Novi Bečej oko 8 sati uveče, bilo kad ide iz Beograda za Sentu, ili iz Sente za Beograd. Taj brod smo nazivali „velika lađa". Bio je to lep brod i još lepšim imenom - „Princeza Jelena", možda je bio jedan od najlepših brodova Jugoslovenskog rečnog brodarstva.

Mnogo smo voleli taj brod i smatrali ga svojim, pa ako se pokatkad, iz nama nepoznatih razloga, umesto „Princeze Jelene", pojavi brod „Zagreb" , koji je bio čak veći od „Princeze Jelene", mi smo osećali nekakvu prazninu, pa čak i tugu, kada ga još iz daljine ugledamo da se približava našem pristaništu.

Za razliku od ljubavi Novobečejaca prema „maloj lađi" , koju smo  naročito  mi đaci,  koji  smo se  koristili  njenom udobnošću, voleli, a ostali su je sa simpatijama samo pogledom dočekivali i ispraćali kada se nađu na obali Tise, za „veliku lađu" su i stari i mladi gajili ne samo simpatije nego i nešto više od toga - ljubav. „Princezu Jelenu" su sa ljubavlju dočekivali baš kao što sa punim srcem i radošću ostrvljani na moru dočekuju brod koji možda jednom nedeljno dotiče i njihovo mesto i donosi im ne samo drage rođake i goste, već i najneophodnije namirnice za život. Čim čujemo, iz daleka, udaranje lopatica "velike lađe" po vodi Tise, mi svi jedva čekamo da pristane na novobečejsko pristanište, da je izbliza osmotrimo i da propratimo izlazak putnika, uvek ispunjeni nadom, da će nam doneti nekog dragog prijatelja i poznanika, ako ne i rođaka.

U lepim, blagim i prijatnim letnjim večerima, kad na Tisi i priobalju zavlada rajska tišina i kad noć svojim tamnim plastom počinje da pokriva sve oko nas, kada se ništa drugo ne čuje, sem iz daljine lavež pasa i još veće daljine kreket žaba sa prilično udaljenih kanala i bara u okolini Novog Bečeja, a crkveni satovi (Novi Bečej ima četiri velike crkve sa satovima) udaranjem o zvono označavaju noćne sate, iz mračne daljine dopire nama tako dragi zvuk lopatica „velike lađe". Iako brod još nije na vidiku, klopot lopatica se sve glasnije čuje, što se brod više približava novobečejskom pristaništu.

To udaranje lopatica o vodu, skladnošću svoje jeke, u dubokoj tišini, uzbudi svakog ko se u to vreme nađe na lepom tiskom keju. Ono se može čuti i u samom centru grada kada je niži vazdušni pritisak, a veče mirno, kako ga samo priroda može podariti. Ispunjava nas taj zvuk prijatnim nestrpljenjem što se brod već ne pojavljuje sa svojim svetiljkama. Uskoro se i to događa. Kroz plašt tame, do naših očiju, u početku se naziru, da bi se uskoro potpuno razlikovale tri boje svetlosti crvena, zelena i bezbojna, koje osvetljavaju brod. Da bi doživeli taj blaženi osećaj, pojedini trgovci i zanatlije žure da zatvore svoje radnje, makar i neki minut pre 20 časova, samo da bi što pre stigli do keja, pre pojave svetiljki „velike lađe", da i oni pozdrave njen dolazak i uveličaju njen ispraćaj sa novobečejskog pristaništa.

Šetači, koji su se udaljili od keja, šetajući po nasipu uz obalu Tise prema Vranjevu, vode računa da se ne udalje više nego što će im biti potrebno vremena da se vrate na kej pre dolaska „Princeze Jelene", da bi i oni uživali u tim prijatnim trenucima dolaska broda i pristajanja na novobečejskom pristaništu. Zure da vide da li će i oni, među putnicima koji silaze sa broda, naći nekog sebi dragog prijatelja ili poznanika.

Svi koji su se u tom vremenu našli na keju pogledom prate i polako se, korak po korak - šetajući se - približavaju pristaništu, da bi se, posle zvonom objavljenog dolaska broda, skoro svi našli ispred pristaništa.

Bilo je prijatno čuti zvono ispred Agencije rečnog brodarstva, kojim se na svojevrstan milozvučan način u blaženoj tišini večeri oglašava dolazak broda. Službenik-štekner Agencije čika Sava Lekić, prilazi zvonu, koje je visilo na metalnoj konzoli ugrađenoj u beton ograde keja, držeći u ruci kratki konopac privezan za kraj klatna, udara o jednu stvranu zvona. Ti udarci su u početku sa većim razmakom vremena, pa sve manjim i manjim, da bi se pri kraju spojili u nekakvu neprekidnost, završavajući opet sa dva do tri udarca sa pauzom. Mala i skromna, ali u tišini lepe letnje noći, vrlo prijatna-malte ne-umetnička jeka zvona.

Interesantno je o ovom zvonu reći, da ga niko nije ni danju ni noću zloupotrebio, iako je ono slobodno visilo na dohvat ruke svakom prolazniku. To se poštovalo, pa ni deci nije nikad palo na pamet da se poigraju zvonjenjem.

Sa posebnom smo pažnjom pratili kako šef agencije, uparađen u beloj letnjoj mornarskoj uniformi i lepom šapkom sa velikim i ukusno izvezenim lengerom i znakom rečnog brodarstva na njoj, u stavu mirno i rukom podignutom do šilita šapke, pozdravlja brod i njegovo osoblje. Uživali smo da gledamo sa kakvim poštovanjem su se pozdravljali, pri ulasku u brod, šef agencije i Kapetan broda. Mali ceremonijal, pozdrav, progovoreno nekoliko reči i rukovanje, bilo je sve tako dostojanstveno, a ne nametljivo, da smo svi u tome videli savesno obavljanje dužnosti i određeno poštovanje. To su bile lepote i interesantnosti koju nam „velika lađa" donosi. Rećićete, vrlo skromno, ali mi nismo ništa više očekivali i baš zbog toga nam je valjda i bilo sve simpatično i tako blisko.

Brod se nije dugo zadržavao, te su zbog toga i svi šetači spremni da sačekaju njegov polazak i da čežnjivim pogledom isprate njegovo postepeno nestajanje u tami letnje noći. Odlaskom broda, svako od nas koji smo ga ispratili, osećao je nekakvu blagu potištenost, baš kao kad ispraćamo neke od dragih gostiju. Vraćamo se na kej sa tugom što je ta lepota iščezla.

Tako je to bilo svakog dana. Za Novobečejce je bila najlepša večernja šetnja do pristaništa na doček i ispraćaj broda. Svako veče su još dugo odzvanjali zvuči zvona koje je na isti način, kao i pri dolasku, označilo odlazak broda.

Ne znam da li je tako dočekivana i ispraćana „velika lađa" i u drugim mestima koja se nalaze na obali Tise, ali u Novom Bečeju, koji se svojim centralnim delom nalazi na samoj obali reke uz kej, svaki dolazak „Princeze Jelene" bio je praznični trenutak.

Eto, zato je, nama Novobečejcima, brod „Princeza Jelena" bio najlepši brod koji je Jugoslovensko rečno brodarstvo imalo, ili preciznije, možda od onih koje smo imali prilike da na Tisi vidimo. Brod je bio na parni pogon, nije spadao u red najvećih putničkih brodova, jer je na primer brod „Zagreb" bio veći, ali je naša „Princeza Jelena" bila uvek izuzetno bela i čista, kao da iz dimnjaka ne kulja dim i da ne osavlja tragove po njoj.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je između 1945.-1967. godine mala lađica »Jelena« prevozila putnike između dva Bečeja, a pristanište joj je bilo desno ispod današnjeg amfiteatra?