Značaj putničkog rečnog saobraćaja za Novi Bečej

Rečni putnički saobraćaj imao je za Novi Bečej značajno mesto. Pored skele i prevoza zaprežnim kolima do Starog Bečeja, saobraćao je jedan manji brod koji je desetak puta, u toku dana, išao od Novog do Starog Bečeja i obratno. Taj brod je saobraćao dugo godina i posle Drugog svetskog rata, skoro sve do izgradnje brane na Tisi i preko nje mosta za drumski saobraćaj 1977. godine. Njime su bila povezana dva susedna mesta Novi i Stari Bečej, a istovremeno je bio, između dva rata, značajna veza Srednjeg Banata i Srednje Bačke.

Zbog takve uloge tog brodića, mi, stanovnici Novog Bečeja, poklanjali smo mu, možda i nesvesno, deo naše ljubavi, neuporedivo više nego što smo osećali prema železnici, iako je ova u putničkom saobraćaju igrala značajniju ulogu.

Taj emotivni momenat, nas, koji smo odrasli u Novom Bečeju, nagoni me da se sa malo više reči zadržim na naše putničke brodove i brodiće. Kažem naše, jer smo ih svi tako osećali i voleli ih. Posebno zadovoljstvo predstavljalo je dočekivanje „velike lađe" koja je svakodnevno saobraćala između Beograda i Sente. Divili smo joj se sve dok, pri odlasku sa novobečejskog pristaništa, ne iščezne iz našeg vidika u mraku mirnih tiskih noći.

Posle Prvog svetskog rata, a verovatno je to tako bilo i pre i za vreme Prvog svetskog rata, prevoz putnika između dva Bečeja vršio je brodić pod nazivom „Stari Bečej" vlasništvo Molnara i Ača iz Starog Bečeja. To je bio omanji brod sa nosivošću oko stotinak putnika. Obavljao je taj brodić uspešno svoju plemenitu funkciju dugi niz godina.

Nije to bio ni posebno lep, a još manje raskošan brod, ali zbog njegove uloge mi smo njime bili zadovoljni. S radošću smo pratili njegov dolazak, još kada se pojavi iza razvalina starog grada, pa sve do dolaska na svoje skromno pristanište. Oduševljavali smo se njime, kada ujutro, pun putnika, a najviše đaka viših razreda gimnazije, koji iz Starog Bečeja dolaze tim jutarnjim brodićem u novobečejsku privatnu gimnaziju. Sa malom zebnjom u srcu divili smo se kada, pre no što će pristati, produži stotinak metara dalje od pristaništa, i u jednom skoro pravilno zacrtanom krugu se okreće u suprotnom pravcu toka Tise i tek tada pristaje uz svoju malu deregliju, koja je predstavljala pristanište.

Taj zaokret-krug krmanoš brodom tako spretno izvodi, da bi mu svi zapljeskli od oduševljenja, ali da istovremeno u svakom od posmatrača, nije postojao i strah da se brod ne prevrene. Uvek smo se plašili da će sila inercije i eventualno povećani broj putnika, na onu stranu na koju se brodić nagnuo, prevagnuti i da se brod prevrne. To je međutim bilo neopravdano strahovanje. Znali su njegovi upravljači da prilagode odgovarjuću brzinu i pod kojom veličinom luka (blagošću kruga) se to najbezbednije izvodi.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je meandar Biserno Ostrvo, u to vreme najveća okuka Tise, dug oko 23 km prosecanjem novog korita 1858. godine u dužini od 8,3 km postaje mrtvaja. Meandar na području Medenjača u dužini od 15 km postao je mrtvaja 1863. godine prosecanjem novog toka u dužini 3,2 km. Ali, je još dugo posle toga meandar korišćen kao glavni plovni put, a prosek postao rukavac. Zbog toga je 1900. godine prosek proširen, a meander zasipan i Medenjača praktično tek 1900. godine postaje mrtvaja.