Značaj rečnog saobraćaja za razvoj Novog Bečeja

Pripremajući se, 1990. godine, za pisanje knjiga „PLAM ZAVIČAJA" želeo sam da istu ilustrujem sa što više fotografija, koje će čitaoce podsećati na lepote zavičaja. Ne samo podsećati, već i nadopuniti slikom ono što nisam bio u stanju da verno dočaram rečima.

Posebno sam želeo da ovekovečim „veliku lađu". Obratio sam se Direkciji Jugoslovenskog rečnog brodarstva da mi dozvole da fotokopiram, ili da mi poklone fotografiju nekadašnjeg broda „PRINCEZA JELENA" , koji je nekoliko godina, u vreme moje mladosti (tridesetih godina 20. veka) saobraćao između Beograda i Sente i obratno. Brod je svakodnevno oko 8 sati uveče pristajao na novobečejsko pristanište, bilo kad iz Beograda ide prema Senti, ili obrnuto od Sente ka Beogradu.

Ostao mi je u izuzetno lepom sećanju, jer je dolazak broda na novobečejsko pristanište za nas bio poseban doživljaj. Uz sve to brod je bio jedan od lepših brodova rečnog brodarsrtva, te sam i zbog njegovog lepog izgleda želeo da ga u knjizi ovekovečim i čitaocima omogućim da se i oni uvere da smo imali čemu da se radujemo, kao i da nisam preterao u isticanju njegove lepote.

Gospodin Blagojević, direktor Muzeja Jugoslovenskog rečnog brodarstva u osnivanju, bio je vrlo ljubazan ali na žalost - odgovorio mi je da oni raspolažu sa skromnim fondom fotografija i da nemaju fotografiju broda „PRINCEZA JELENA".

Kako su bili uopšte oskudni sa dokumnetacijom, posebno o onom delu rečnog saobraćaja koji se odvijao u manjim mestima, zamolio me je, kada je čuo da posedujem fotografiju broda „MIROSLAV" koji je saobraćao između Novog i Starog Bečeja, kao i da pamtim nešto malo o brodskoj liniji Beograd-Senta, da napišem sve što znam i da im dam fotografiju broda " MIROSLAV".

Dogovorili smo se da napišem sve što znam o rečnom saobraćaju u Novom Bečeju i njegovom uticaju na razvoj grada.

Prihvativši se toga posla napisao sam tridesetak stranica teksta sa raspoloživim fotografijama pod naslovom:  „ZNAČAJ REČNOG SAOBRAĆAJA ZA RAZVOJ NOVOG BEČEJA".

Početkom oktobra 1992. godine odneo sam svoj rukopis da predam Muzeju za rečno brodarstvo. To je bio period kada su Ujedinjene nacije već uveliko primenjivale sankcije prema Saveznoj republici Jugoslaviji, pri čemu je rečno brodarstvo bilo izuzetno pogođeno. Najveći broj njihovih plovnih objekata nalazio se usidren u luci Beograd, ili takozvanim zimovalištima. Zbog toga je i većina ljudstva, ne samo onog što je neposredno vezano za plovne objekte, nego i veći deo ljudstva iz Direkcije bio na prinudnom odmoru.

Muzej nije dovršen, pa prema tome nije ni otpočeo sa radom. Svi radovi na njegovom osnivanaju su obustavljeni do daljeg. Tako ja, ovaj rukopis, nisam imao kome da predam.

Značaj rečnog saobraćaja za Novi Bečej istakao je u svojim putopisima Evlija Čelebrija 1665. godine pod nazivom: “Opis lepog grada Bečeja". On u tom svom napisu između ostalog kaže:

„Blagodareći velikom pristaništu, stanovnici su većinom trgovci solju i ribom. Jako su bogati i gostoljubivi ljudi i prijatelji stranaca. To je vrlo prijatna i bogata varoš... "

Posle osobodenja od Turaka (1717), još dugo su u Banatu svi putevi bili letnji, bez kamene podloge. Njihova prohodnost bila je od proleća do jeseni. Već s prvim jesenjim kišama oni opuste i postaju prohodni samo za zaprege dobrih konja, ili četiri vola upregnuta u kola. U takvim uslovima, kada ni železnica nije postojala, dominantnu ulogu imao je rečni saobraćaj. Porast proizvodnje i pogodan tok reka doprineli su proširenju trgovine u Torontalskoj županiji, koja je tada obuhvatala veći deo jugoslovnekog Banata. Zbog loših suvozemnih puteva najveći deo trgovinskog prometa odvijao se rečnim putem. U ono vreme to je bila opšta pojava, a Torontalska županija je u tom pogledu imala posebno povoljan položaj. Pored Tise i Moriša, koji je u tom delu, što protiče kroz Torontalsku županiju, bio plovan za tadašnje brodove, sredinom Županije protkao je i Begejski kanal.

Niz Moriš su stizale pošiljke soli i drveta iz Erdelja, a Begej je povezivao deo istočnog-brdovitog Banata bogatog drvetom, sa ravnim Banatom, u kome se nalazila Torontalska županija, koji je u drvetu oskudevao.

Tisa je omogućavala prevoz žitarica preko Dunava do Budimpešte, Beča i drugih krajeva čak do Nemačke, a takođe i prema moru.

Nalazeći se na najpogodnijem delu toka Tise, kroz Torontalsku županiju, u Novom Bečeju se razvila trgovina i samim tim rečni saobraćaj. Pored samog Novog Bečeja nalazilo se selo Vranjevo, koje je danas sastavni deo Novog Bečeja, u kome je bio glavni magazin za žitarice Velikokikindskog dištrikta 4 što je sa svoje strane doprinosilo povećanju trgovine i prometa na novobečejskom rečnom pristaništu.

Glavni proizvodi za prodaju bili su: pšenica, ovas i ječam. Zatim, goveda, ovce i duvan. Kupovani su, i dovoženi rečnim putem, proizvodi sa drugih područja kao što su: građevinski materijal, voće (šljive) i industriski proizvodi.

U Geografskom rečniku Mađarske za 1851. godinu piše o Novm Bečeju:

„Turski Bečej varošica u Torontalskoj županiji i najveće mesto trgovine žitom u celoj Monarhiji, na levoj obali Tise... Iz Austrije, Mađarske, Hrvatske, značajnijih gradova-luka Sredozemnog mora dolaze ponekad i po 100. trgovaca. Brodovi koji odlaze natovareni teretom žita broje i po 300 brodova godišnje, od kojih najmanji imaju nosivost 1.000, srednji 2-3.000, a veliki 3-6.000 centi robe. Tako se godišnje izveze više nego milion požunskih merova, uglavnom u Peštu, Đer i Beč, a manje u Hrvatsku: Sisak i Karlovac i odatle suvozemnim putem do Rijeke. Posle trgovine žitom dolazi trgovina duvanom i manje trgovina stokom (goveda) i vinom. U novobečejskim vinogrdima rodi godišnje toliko grožđa  da se dobije  oko 2.000 akova slabog vina.   Od značaja je i to da u ovoj okolini uspeva izuzetno mnogo lekovitog bilja, posebno je dobrog kvaliteta kamilica... "

Svakog leta, pred početak žetve, dolaze u Novi Bečej kupci žita iz Srbije, Mađarske, Austrije, Nemačke, Hrvatske i jermenski trgovci iz raznih zemalja. Tih kupaca često dođe toliko, da postojeće gostionice postaju teskobne za njihov smeštaj, pa je skoro svaka kuća, bliže Tisi, imala za gosta poslovnog čoveka iz dalekog sveta. U tadašnjoj novobečejskoj „Velikoj gostionici" odvijao se, u prisustsvu tih žitarskih trgovaca i njihovih agenata, dinamičan berzanski život.

„Trgovci su sa svojim agentima u „Velikoj gostionici" obavljali kupo-prodajne poslove, a na obali Tise uz viku lađara i trku radnika, vršen je utovar žita u brodove. Po prašnjavim putevima, malte ne, kud god se krene po banatskoj ravnici, vide se duge kolone zaprežnih kola puna žita i na njima razdragani kočijaši koji ponosno izgovaraju: - Za Novi Bečej."

Pored trgovaca, koji su stanovali u Novom Bečeju, bilo je i „torbara" , koji su dolazili iz dalekih krajeva u sezoni otkupa pšenice i drugih proizvoda proljoprivrede. Ti trgovci, su se i privremeno nastanjivali u Novom Bečeju. Dolazili su brodovima i donosili raznovrsnu robu, posebno industrijske proizvode za potrebe novobečejskih zemljoradnika. Pojedinci su svoju robu izlagali na novobečejskoj pijaci, gde se ponekad nađe i dvadesetak kola punih njihovom robom. Domaći trgovci su se osećali ugroženim od tih stranaca i zahtevali su od vlasti da ograniče njihovu delatnost, ali se vlast na te žalbe nije mnogo obazirala.

Velika proizvodnja pšenice 1864. godine omogućila je, da se te godine, preko novobečejskog pristaništa isporuči 2,359.000 merova raznovrsnog žita, delom za Hrvatsku i morska pristaništa, a većim delom za Peštu i Dyer.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je nova zgrada Doma zdravlja predata na upotrebu 04.10.1986. godine, a iste godine 23. decembra Novi Bečej dobija i sportski centar sa halom?