Rezultati mukotrpnog poljoprivrednog rada

U mojoj knjizi „Čari prošlih dana"' izneo sam stanje u poljoprivredi, način setve, žetve i vršidbe od 1929 - 1940. godine. Istakao sam da je i pored sve mukotrpnosti toga rada vladala harmonija, spokoj i zadovoljstvo u skoro svim porodicama. Nisam se međutim, upuštao u prikazivanju rezultata (materijalnih efekata) toga rada. Ovde mislim da se na tome malo više zadržim, jer želim da i te podatke ostavim za istoriju naša dva mesta - mislim na Novi Bečej i Vranjevo.

Pored toga, što su zemljoradnici od marta pa do kraja novembra radili od praskozorja do mraka, rezultati takvog rada su bili čak vrlo skromni. U danima proleća i leta - počevši od maja od okopavanja i zagrtanja kukuruza, šećerne repe i suncokreta po najvećoj žegi od preko 35 stepeni Celzijusovih, a kad nastupi radnja žita: kosidba, vozidba i vršidba na celodnevnoj pripeci od preko 40 stepeni. Radni dan, u ovim najtežim vremenskim uslovima i najtežeg fizičkog rada, trajao je od 4 sata ujutro pa do zalaska sunca (oko 20 sati), a za vreme vršidbe i do 10 sati uveče. Kad nastupi jesen i otpočne berba suncokreta, kukuruza i vađenje šećerne repe obično počinju jesenje kiše i opet bez odgovarajuće zaštite provodi po 12 sati na kiši gacajući po blatu, ali posao je morao biti obavljen. Nije smela ni jedna brazda kukuruza ili šećerne repe ostati neubrana odnosno neizvađena. To bi smatrali najvećim grehom da, pored takvog truda, berićet ostane na njivi, a takav domaćin bi se osudio kao najveći neradnik.

Neću se upuštati u opis rada pojedinih domaćinstava i u njihove rezultate rada, jer su oni bili različiti u zavisnosti ne samo od vrednoće domaćina i provedenog vremena na radu, već dobrim delom i od kvaliteta zemlje, koliko je iskorišćen najpogodniji trenutak da se obavi setva, dubina oranja, kvalitet semena, upotreba stajskog dubriva (onda nije niko koristio veštačko đubrivo - nije ga ni bilo) i drugo, već ću na osnovu poznavanja opšte situacije dati globalnu ocenu tih rezultata.

Opšta konstatacija bi bila, da je mali broj zemljoradničkih porodica bio u situaciji da uvećava svoje zemljišne posede, pa ukoliko bi se to deslilo to su skromne kupovine 1-3 jutra u toku godine, iako je to bio period kada su zbog nevolja stvorenih Velikom poljoprivrednom krizom prodavani i krupni posedi od preko 50 jutara sa salašima. Oni koji su iz godine u godinu postepeno povećavali svoje posede morali su imati solidnu materijalnu bazu, bar preko tridesetak jutara dobre zemlje, dosta stoke za obradu i za proizvodnju stajskog dubriva, a iznad svega morali su svi članovi domaćinstva biti vredni i angažovani na poslu. Nije ni to bilo dovoljno, već je morala biti prisutna i druga vrlo značajna komponenta stvaranja sveopšta štednja. Štedelo se na svemu, pa i na hrani naravno, mada je svako bogatije domaćinstvo u decembru zaklalo po 4 ranjenika, to meso, a naročito mast i slanina morali su trajati do sledećeg klanja - do sledećeg decembra.

Nije bio mali broj domaćinstava koji su radili i štedeli, pa ipak nije svako od njih moglo kupovati zemlju. To je uspevalo od 4-5 takvih domaćinstava svakom četvrtom odnosno petom, a ostali su živeli na stečenom imanju bez promena. Uspeh je bio da ne dodu u položaj da prodaju i da umanjuju nasleđenu imovinu.

Ako je u periodu Velike krize 1929-1935. godina bilo mnogo onih koji rasprodaju svoje zemljišne posede, ili to u ime njihovo vrše sudsko-dražbeni organi, nameće se pitanje pa ko su bili kupci tih imanja i odakle su dolazili?! Odgovor je bio tu iz mesta, ali ne iz redova poljoprivrednika, već trgovci, zanatlije direktori, lekari i apotekari.

Navešću brojne primere kupovanja tih većih poseda od novobečejsko-vranjevačkih trgovaca, zanatlija i drugih zanimanja. Geza Šelzinger, žitarski trgovac je imao sedamdesetak jutara sa salašom najkvalitetnije zemlje na Bereku, Adolf Šlezinger, žitarski trgovac pedesetak jutara u Bačkom Petrovom Selu, Maksa Tolmačev, žitarski trgovac tridesestak jutara, Đura Krstić, trgovac kolonijalnom robom salaš sa šezdesetak jutara zemlje u vranjevačkom ritu, Dušan Turinski, trgovac kolonijalnom robom dvadesetak jutara sa salašom, Pera Sekulić, trgovac manufakturnom robom sedamdesetak jutara, Ištvan Balog, trgovac galanteriskom robom tridesetak jutara, Konstantin Vukov, fotograf salaš sa dvadesetak jutara, Jene Janković, mesar tridesetak jutara, njegov brat Kalman Janković, mesar takođe tridesetak jutara, Maćaš Pal, građevinski majstor petnaestak jutara, Farkaš (ne znam mu ime) desetak jutara, a Maksa Lazarov, krojač desetak jutara, Milorad Čolak, vlasnik vršilice desetak jutara, Karolj Kiš, vlasnik vršalice i bravar dvadesetak jutara, Imre Deri, direktor mlina i pilane sedamdesetak jutara na Matejskom Brodu, Giga Jovanović, štampar i direktor Tursko-bečejske štedionice tridesetak jutara, Gliša Veselinov, apotekar u Vranjevu šetrdesetak jutara, Dr Živojin Ćeremov, lekar u Vranjevu tridesetak jutara i tako redom.

Kao što se iz ovog slobodnog nabrajanja vidi, zasnovanog na mom prisećanju, bilo ih je taman onoliko da otkupe svu zemlju koju su imućni zemljoradnici bili prinuđeni da prodaju.

Ovi podaci nedvosmisleno pokazuju koliko je poljoprivredni rad bio obezvređen u odnosu na druge privredne, pa i ne samo privredne, delatnosti.

Da bih potvrdio ovu konstataciju izneću slučaj vlasnika vršilice i uporediti ga sa odgovarajućim vlasnikom zemljišnog poseda.

Vršilica u vlasništvu odbacivala je za 25-30 dana rada (toliko u prošeku traje vršidba) i tridesetak dana komotnog rada na njenoj pripremi za vršidbu, a donosila skoro koliko jedno poljoprivredno domaćinstvo srednje imovnog stanja u kome rade svi članovi i to od marta do decembra od jutra do mraka, a od decembra do marta hranjenje i timarenje stoke i priprema za prolećne radove. Ovako upoređivanje samo rečima je neubedljivo, pa ću se upustiti u izvođenje realne računice.

Polovna vršilica, kakve su uglavnom bile sve u Novom Bečeju i Vranjevu stare od 15 godina pa na više, vredela je od 30-40.000 dinara. To je, u ono vreme, bio veliki novac, sa kojim se mogla kupiti pristojna kuća bliže centru. Bilo je i jevtinijih vršalica, čak i za upola iskazane cene to su prilično stare od po tridesetak godina, ali ni njihov efekat rada nije bio za podcenjivanje.

Računicu ću bazirati na vršalici koja je koštala 40.000 dinara, što je izraženo u pšenici koja je u ono vreme imala cenu 170 dinara po metričkoj centi 1935-1938. godine, a već od 1939-1940. godini cena pšenice je znosila 200-250 dinara što iznosi 250 metričkih centi, ili za lakše praćenje 2,5 vagona pšenice.

Prosečan ujam pri vršidbi je iznosio 7% (u prvim danima vršidbe kada su u pitanju male - sirotinjske kamare ujam je bio 10 % da bi pri kraju, ili u finišu iznosio 6%). Prosečan učinak jedne vršilice u sezoni od 25-30 dana iznosio je 35-40 vagona pšenice, te ako na ovu količinu ovršene pšenice primenimo 7% ujma onda on iznosi preko 2,5 vagona, taman toliko koliko je iznosila i njena vrednost. Od ove količine ujma polovina pripada radnicima na vršilici (risarima), a polovina vlasnika vršilice (takvi su bili ugovorni odnosi) od koje količine on plaća mašinistu i ložača. Znači od 125 metričkih centi koliko pripada vlasniku vršilice, on mašinistu i ložača isplaćuje sa 25 metričkih centi, što bi bila visoka naknada. Pored ovog vlasnik je imao i troškove održavanja vršilice u pripremi za vršidbu, najviše još 20 metričkih centi, pa mu je na kraju osalo, čistih 80 metričkih centi, što bi po ceni od 170 dinara za centu iznosila 13.600 dinara. Za vreme vršidbe vlasnik nema izdatke, sem za mazivo, a to je sve u svemu 2-300 dinara u sezoni, jer za gorivo koristi domaćinovu slamu gde obavlja vršidbu.

U ovom slučaju sam izveo računicu sa velikim vezervama na štetu vlasnika, koji nije imao nikakvog posla oko vršidbe, jer su to obavljali mašinista i radnici na vršilici, a on je imao samo da na kraju izvede računicu i izvrši podelu ostvarenog ujma, a ostalo mu preko 13.000 dinara. Ovo je računica za vlasnika vršilace, kada ovaj nije stručnjak - mašinista. Ako bi uzeo primer Milorada Čolaka, ili Karolja Kiša, koji su vodili računa da njihove vršalice maksimalno iskoriste vreme vršidbe, oni u sezoni ovršu i 45 vagona. Ako na tu količinu primenimo 7% ujma proizilazi da je ostvaren ujam preko 3 vagona pšenice, od koje količine vlasniku pripada 1,5 vagon. On nema troškove mašiniste, jer je sam obavljao tu funkciju, uz to njegovi troškovi pripeme vršalice za vršidbu su minimalni, obavio je uglavnom sam sa šegrtom, pa im tako na kraju sezone, za nepuna dva meseca rada, ostaje 20.000 dinara. Oni, sa ovakvom računicom, svoje vršalice otplate za dve godine rada - dve vršidbe.

Takav prihod može da ostvari samo domaćinstvo koje poseduje više od 20 jutara zemlje sa odgovarajućim stočnim fondom i mukotrpnim radom od 10 meseci od jutra do mraka. Da nisam slučajno upotrebio cifre od 20 jutara prikazaću to na očiglednijem primeru:

Najednostavnija računica je ako uzmemo primer izdavanja zemlje na pola „napolica". Godišnji prinos u proseku je iznosio 10 metričkih centi pšenice po jutru, što bi značilo da je potrebno izdati 20 jutara u „napolicu" da bi vlasniku zemlje pripalo 100 metričkih centi, ili jedan vagon, jer drugi 100 metričkih centi pripadaju „napoličaru".

Iz ovako uprošćene računice doći ćete dragi čitaoci do zaključka da je onda bolje imati 20 jutara zemlje i izdavati je u „napolicu" , bez ikakve, „glavobolje" , nego imati vršalicu i brinuti da bude na vreme pripremljena za vršidbu i u toku vršidbe da bude potpuno angažovana, o čemu vlasnik koji izdaje zemlju na pola ne mora da brine. U pravu ste kad upoređujete samo ostvareni dohodak, ali kad uzmete na račun da tih 20 jutara zemlje koštaju oko 200.000 dinara, jer se jutro dobre zemlje prodavalo po ceni od oko 10.000 dinara, a da je za vršilicu trebalo platiti 40.000 dinara onda računica daje obrnuti rezultat. Kamata na iznos uložen u 20 jutara zemlje bila bi pet puta veća nego kamata koju bi dobili za novac uložen u kupovinu dobre polovne vršalice. Iznad svega treba imati u vidu da je bilo skoro nemoguće zemljoradniku ili zanatliji - bravaru da stvori 200.000 dinara, što nije tako nedostupno kada je u pitanju 30-40.000 dinara.

Možda ćete se zapitati dragi moji, pa sa kakvim radom i sa koliko rada su stvoreni pojedinačni posedi imućnijih gazda u Novom Bečeju, a pogotovu u Vranjevu? Odgovor bi bio, možda pomalo rizičan što se objektivnosti tiče, to su uglavnom nasleđa iz prvobitne podele gornje zemlje 1770/80 godine kada su pojedina domaćinstva dobijala zemlju u vidu delova i cele sesije, a neki po dve (sesija je 37 jutara). U to vreme mnogi su čak izbegavali da prime zemlju, baveći se stočarstvom. Vlada je, u to vreme, ne retko i naturala zemlju pojedinim domaćinstvima samo da bi ubirala porezu. Imamo primer zabeležen u Vranjevu da je Živan Krompić 29. maja 1802. godine tražio da mu se vrati cela sesija, koju je 1794. godine poklonio Timoteju Jankoviću iz Vranjeva. Ona domaćinstva koja su primala zemlju i obrađivala je ubrzo su postali, bogati i bili u stanju da kupuju zemlju od onih koji su bili manje angažovani na njenoj obradi.

Regulacijom Tise, izgradnjom nasipa i presecanjem meandri oslobođen je priličan deo plavnog zemljišta, koji je naknadno deljen pojedincima u vidu takozvanog „iberland" - ritska zemlja. Vranjevo je 1840. godine podelilo 4.337 jutara na 758 numeri. Od ove količine većina je dobila po 4-5 a pojedinici, koje je profesor Stančić iz Kikinde naveo u svom pismu, njih 20 je dobilo 1.168 jutara, ili 27% celokupnog iberlanda koji se te godine delio. To su uglavnom oni koji su već imali znatne površine gornje - tako zvane stare zemlje.

Neću vas zamarati sa ovim mojim računicama i podacima, ali sam želeo da ovim ostavim predstavu kako se nekada živelo predpostavljajući da o tome malo ko razmišlja, a pogotovu da to i zabeleži i ostavi pokolenjima, kao jedno doba u kojima je veliki deo stanovnika živeo od zemljoradnje, uz mnogo rada i velike štednje, a ipak samo održavali domaćinstva na skromnim uslovima života.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je električna centrala u Vranjevu proradila januara 1927. godine, a novobečejska nešto kasnije, to jest u jesen iste godine?