Rode su bile ponos domaćina

Nekada su naša sela bila opsednuta gnezdima roda, a lasta je bilo po desetak gnezda u svakom hodniku, ili 4-5 gnezda ispred vrata od štala. Tu su laste umetnički gradile svoja gnjezda, jer su tu muve kao njihova osnovna hrana, a koje bi bez lasta bile velika napast za stoku.

Rode su svoja gnezda svijala na odžacima seoskih kuća, koji su na vrhu obično bili zatvoreni sa određenim šiljkom kao ukrasom, a imali su otvore za dim sa strane. Ti dimnjaci su se retko dimili, a nikada, u vreme dok su rode u našim krajevima. Oni se svakodnevno dime u hladnim danima, s jeseni i zime, kada se zagrevaju seoske peći, mada rode znaju da biraju dimnjake koji su na onim kućama, koje više služe za reprezentaciju, nego što se u njima živi. Za svakodnevni život se koriste manje kuće, gde je kuhinja i soba za ručavanje i spavanje. Velika kuća je gostinska i više kao izraz bogatstva domaćina. Bilo je gnezda roda i na mnogim starim slamama u dvorištima imućnijih domaćinstava, jer se taj deo slame po pravilu ne dira, možda baš i zbog gnezda, ili se nalazi kao pokrivač šupe za stoku u letnjim danima.

Nije briga roditelja, samo da mladunčad bude nahranjena i sita, već i mužjak i ženka brinu da velika žega i jako sunce ne ugroze mladunče, pa će u toj najvećoj žegi, u toku dana, naizmenično bdeti nad gnezdom i raširenih krila, čineći hlad i tako zaštiti nejač od jakog sunca.

Moram istaći da već iz ovog, što je do sada rečeno o njihovim gnezdima, proizilazi da su ona uvek izložena suncu, jer ih prave na dimnjacima i slami gde niodkuda nema hlada. To je verovatno svojstveno njihovoj prirodi, jer se one kod nas retko gnjezde po drveću verovatno zbog velikog raspona krila, te im drveće smeta pri poletanju odnosno sletanju. Dimnjak ili visoka slama služe im kao neka vrsta zaleta za poletanje, a isto tako kao „brisani prostor" za sletanje-ateriranje.

Uživali smo kao deca, a verovatno su uživali i stari, ali ja - na žalost - nisam dočekao starost u sredini gde žive rode, kada mužjak ili ženka klepeću kljunom kao čegrtaljka za plašenje čvoraka u vinogradima. To oni čine sa uzdignutim vratom i kljunom na gore, pa onda izvijaju vratove u stranu, pa na sve strane, valjda time izražavaju radost što su stvorili potomstvo, što su mladunčad nahranjena i već poodrasla.

Voleli smo rode i laste i niko ih nije progonio. Naprotiv, domaćin se trudio da ničim ne ošteti gnezdo i kada su rode otišle u toplije krajeve, jer želi da se u martu vrate na staro gnezdo.   Domaćin   se  prosto   osećao  ponosnim,   što   se   na njegovoj slami, ili odžaku kuće legu rode i što će one svake godine u martu ponovo doleteti i uživati u miru, stvarajući potomstvo pod njegovom koliko tolikom zaštitom. Time je domaćin iskazao svoju humanst i ne samo svoju nego i cele svoje porodice, jer ptice, posebno rode, neće se gnjezditi tamo gde će biti uznemiravane bilo direktno ili indirektno galamom i svađom u kući domaćina. One kao da znaju da cene raspoloženje ukućana čije gostoprimstvo koriste. Rode znaju gde su rado dočekane i dovoljno je da domaćin, koji želi da rode na njegovom odžaku izgrade gnjezdo, stavi neki stari točak od zaprežnih kola na kome će rode izgraditi gnjezdo i one će to shvatiti kao neku vrstu poziva i tu će se nastaniti.

Možda sve ovo zvuči, kao priča za uspavljivanje dece, ili bogata i nerealna mašta, ali verujte mi da je to sve na mene ostavilo takav utisak i samo sam se potrudio da verno iznesem moja sećanja i uspomne na ono što je u mojoj madosti, pored svega drugog, bilo tako lepo i što me je privezalo za milje zavičaja i njegove lepote.

Naposletku, dozvoljeno je hroničaru, koji događaje iznosi bez naučnih predrasuda, da ih zabeleži onako kako ih je gledao i video u svom detinjstvu i svojoj mladosti.

Nestalo je sa naših polja močvara i bara, a zemlja ipak nije sva pretvorena u obradivu, već je ostalo neobrađenih suvih jaruga i zapuštene zemlje, koja čak ne služi ni za dobre pašnjake, kao što su ih Novi Bečej i Vranjevo svojevremeno imali. Ali je zato nestalo bogatstvo života, koje su upotrebljavale i koristile ptice i svojom bezbrižnom i divnim pojem ulepšavale život običnih ljudi i dečurlije. Nestalo je njihove razdragane pesme, spokojnog i umetničkog kruženja vazduhom koristeći prirodna strujanja, što nam je sve ulepšavalo okolinu i razbijalo monotoniju svakodnevnog života.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je Dobrovoljno Vatrogasno Društvo osnovano 1882. godine i nalazilo se na uglu ulica Ive Lole Ribara i Petra Drapšina?