Ptičje carstvo

Novobečejsko-vranjevačke jaruge i kopovi bili su posebno primamljivi predeli naših polja. Trebalo je doživeti graju: pijukanje, cvrkutanje, gakanje i najlepši poj ptica pevačica i shvatiti svo bogatstvo prirode i život u ptičijem carstvu. Još dok se ne približimo tim predelima, iz daljine se vide ptice koje kruže visoko, birajući pogodno mesto gde će sleteti. Kako im se približavamo sve se više čuje graja razdraganih ptica u trenucima dok zora rudi, ili pre nego što će suton obaviti, svojim izmagličastim plastom, polja pred smiraj dana.

Treba mnogo lepih reći da bi se opisale te divote i bogatstvo života u našim jarugama i ritovima. Nisu samo ptice u pitanju, tu je i sitna divljač koja u njima nalazi hranu i zaklon od grabljivaca.

Pred izlazak, ili zalazak sunca sve je tu u pokretu. Sleću nova jata, ili zaostale jedinke, poleću - premeštajući se na pogodnija mesta sa bogatijim nalazištima hrane, ili se jure radi parenja. Dozivaju se i sporazumevaju se na sebi svojstven način. Život vri u potpunoj slobodi, a ipak se sve odvija po nekom redu i pravom jačega.

Bilo je posebno uživanje stati, posmatrati i osluškivati kakvom se brzinom i sa kakvim lukavstvom se svaka od ptica približava plenu i kakvom spretnošću nepogrešivo love. Njihovo tiho kretanje po vodi, da ne bi rasterali plen, i naglo zagnjurivanje kljuna, pa i čitave glave sve do kraja vrata i plen je u kljunu, ili se na površini vode može videti kako ga guta. To nije jednostavan postupak, već toliko sračunat i nepogrešiv da predstavlja pravu umetnost u lovljenju. Videti gnjurce, sarke, divlje patke, kako zarone u vodu i izlaze tamo gde ih ne očekujemo, ali svaka pri izlasku na površinu vode, guta uhvaćen plen.

Uživao sam u povorci divlje patke sa pačićima kako skoro u pravilnom redu plivaju jedno za drugim i veselo pijuču. Divio sam se njihovom vestom i naglom skrivanju u najbliži zaklon kada im majka - patka, nekim samo njima poznatim znakom, najavi opasnost.

Sve ptice vredno rade, prosto grabe dok se ne najedu i ponesu rezerve za svoju mladunčad, koja ih sa nestrpljenjem i nezasitošću iščekuju, pre nego što će nastati dnevna pripeka. One, koje se ne gnjezde na barama u ševaru i trsci, odlete do svojih udaljenih gnezda ponekad i po nekoliko kilometara, da bi se ubrzo vratile i vredno lovile da zadovolje proždrljivost svojih mladunaca. Ptice koje imaju svoja gnezda tu u močvari ulaze u ševar, ili trsku gde se pritaje do predvečerja, kada opet nastavljaju tamo gde su „stale". Tako se to ponavlja iz dana u dan iz godine u godinu. Hrane je uvek bilo dovoljno za sve i za njihova dugogodišnja potomstva.

Bila je milina posmatrati ponosan i elegantan hod po zemlji ili vodi rode i čaplje, ali isto tako i veštinu plivanja i ronjenja gnjuraca, sarki i drugih ptica kojima je plivanje osnovni vid kretanja, a tek veličanstveno kretanje onih u letu, kako koriste, sa velikim poznavanjem strujanja vazduha, da lete sa što manje utrošaka svoje energije. Čovek prosto stiče utisak da one i same uživaju u letu.

Savremeni život doneo je pored mnogih promena i menjanje izgleda naših polja. Hidromelioracioni sistemi isušili su najveći deo naših jaruga i močvara, a sa time je i nestalo hrane za barske ptice i one su skoro nezapaženo zauvek nestale sa naših polja.

Dok smo bili deca, mi iz zemljoradničkih porodica, jedva smo čekali da roditelji idu na one njive, koje se nalaze u blizini jaruga i močvara. U mom slučaju to je bilo veliko selište, ili onaj kraj Livada koji se graniči sa dosta velikom močvarom Ostrovo u ataru sela Kumana.

Obično roditelji, znajući za naše želje, povedu i nas ne da bi im pomogli, već da bi zadovoljili naše želje da gazimo po vodi i da otrkivamo tajne pojedinih delova ševara, rogoza, trske i drugog barskog rastinja za koja smo predpostavljali da su skrovišta za ptičija legla. Mnogo puta sam se uplašio iznenadnog poletanja divlje patke, vivka, ili sarke, koje su se pritajile u nekom busenu barske trave ili rogoza nadajući se da će ostati nezapažene, ali u jednom trenu one osete strah pa naglo prnu što me uplaši, da prosto potrčim iz tog dela močvare da bih se „spasao", dok ne shvatim šta se desilo. Ali, naša dečija želja i radoznalost je i dalje prisutna, pa ćemo nastaviti sa istraživanjem dok ne nađemo neko gnezdo sa ptičijim jajima, ili mladuncima.

Ne retko smo znali da pokupimo ta jaja i ako nas ptica, čija su jaja, skoro molila da ih ostavimo nadletajući iznad nas krešteći i tugujući. Verovatno je tu bilo i želje da nas uplaše da bi ostavili njihova gnezda na miru, ali danas smatram da je to bio vapaj i molba za koji mi nismo imali saosećanja. Kad o tome razmišljam prosto se rastužim za tom jadnom i unesrećenom pticom.

Mnogo puta sam, kao odrastao, razmišljao kako to da seoska deca zaboravljaju, a niti su od roditelja bila na to upozoravana, da su ptice njihov bližnji svet, čuvari njihovih useva i domaćih životinja od insekata i drugihj sitnih štetočina, te da kao takve zaslužuju ne samo pažnju, već i brigu i negu. Ipak, ja u tome nisam bio jedini nezahvalnik, već su skoro sva deca bila sklona sakupljanju ptičijih jaja da se sa njima malo poigraju, ali u većini slučajeva ona se polupaju još na njivi i retki su slučajevi da je neko uspeo da ptičija jaja donese cela do kuće.

Dešavalo mi se da me u Ostrovu "napadne" pijavica, koja mi se priljubi uz nogu i siše krv, a ja sam bespomoćan da je skinem i onda plačući i jadikujući trčim bezglavo samo da bih što pre stigao do oca, koji se nalazi na obližnjoj njivi da bi mi skinuo pijavicu. Nisam verovao da je nju uopšte moguće skinuti, ali očevi su u našim maštanjima bili svemogući zaštitnici, pa i ja nisam imao drugog izbora, već jedinog i sigurnog u mom ocu. On je, a to su znali svi odrasli seljaci da pijavice ne podnose so, izvadio iz torbe sa hranom, drveni slanik i iz njega u prstima malo soli i stavio na nogu gde se držala pijavica. Ova se odmah odlepila od noge i prestali su svi problemi, i ja sam se ponovo vratio, ali sada sa velikom obazrivošću da ne nastradam od pijavice, da i dalje istražujem barsko rastinje da bih našao mladunčad neke ptice. Tako je tekla naša radosna mladost na selu, a danas ona predstavlja, što se tih događaja tiče, malu tugu.

Imao sam prilike da slušam, od starijih, kako se ponaša jarebica sa svojim pilićima kada ih neko uznemiri. Prosto je to ličilo na „lovačke priče" , jer se radilo o neverovatnom lukavstvu. U jatu je moglo da bude čak i petnaestak pilića. Na njih se obično nailazi prilikom košenja pšenice, a u ono vreme se ručno kosilo - kosom. Nekako u vreme sazrevanja pšenice i jarebice se legu i pilići odrastaju. Kad kosidba otpočne jarebica sa pilićima se uvek udaljava od kosaca i tako sve do poslednjeg otkosa. Kada otpočne i taj, poslednji otkos, onda kosaca iznenadi čitavo jato, pilića kako beži ispod snopova, obližnjih krstina tražeći zaklone. Jarebica - majka u tom slučaju zna da izvede pravi podvig u lukavstvu, samo da bi omogućila pilićima da se sakriju. Ona će početi da šanta, ili da opusti jedno krilo, kao da joj je slomljeno, da bi svu pažnju kosaca privukla na sebe i da ovaj počne da je juri ne bi li je tako „osakaćenu" uhvatio, ne obzirući se na piliće. Tek što joj se približio ona će prnuti i odletiti, a kosač će ostati iznenađen i ostvrtaće se da potraži piliće, ali su se ovi već sakrili na bezbedna (dobro zaklonjena) mesta.

Nisam imao prilike da tako nešto doživim, ali sam video nekoliko puta jarebicu sa jatom pilića kako se nađe na poslednjem otkosu i svi izmaknu iz našeg vidokruga i nastave svoj srećni život uz majčino krilo sve dok ih ne presretne neka grabljivica, a većina dok ne odraste za samostalan život - do parenja, živeće u porodičnom jatu sa svojom majkom.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je unuk, pisca Lava Tolstoja, Vladimir, živeo i radio u Novom Bečeju tridesetih i početkom četrdesetih godina XX veka, sve do kraja II svetskog rata?