Zabava i razonoda

Opisaću zabavu i razonodu zemljoradničkog dela stanovništva, jer je ono predstavljalo oko 7o% celokupnog stanovništva Novog Bečeja i Vranjeva. Za činovnike, trgovce i zanatlije zabava je već opisana u ranijim poglavljima: fudbal, plivanje i kupanje u Tisi, večernji izlasci u kafane, šetnje po korzou i dolmi, sokolsko društvo, muzički sastavi, diletanske pozorišne družine i slično.

Zemljoradničko stanovništvo imalo je od marta pa sve do novembra u radnim danima vrlo malo slobodnog vremena, koje bi se moglo koristiti za neku sistematsku, ili bar unapred predviđenu razonodu. To su bile uglavnom nedelje i praznici.

Stariji su nedeljom pre podne odlazili u crkvu. Srbi u manjem delu, dok je kod Mađara odlazak u crkve bio znatno masovniji i to ne samo starijih, nego i mladih, pa i omladine.

Muškarci su nedelju pre podne koristili da odu na pijacu i da se tamo nađu sa svojim vršnjacima i svrate, pri završetku pijaca u kafanu na po jednu rakiju pred ručak. I tu je bilo razlike u ponašanju između Mađara i Srba. Dok su Srbi postupali baš kao što je to napred rečeno, kod Mađara je, ovde mislimo na kubikaše, kojih je u to vreme bilo najviše, bilo skoro pravilo da još od 9 sati - čim se nađu na pijaci odmah odlaze u kafane i tamo piju do 12 sati pa i duže.

Žene spremaju ručak, peku štrudlu ili savijaču sa voćem, ili grizom, a s jeseni obavezno sa bundevom ili sa sirom. Štrudla je skoro po pravilu sa makom, skorupom (kajmakom), rogačem, a ne retko i sa pakmezom od šljiva.

Nedelju po podne stariji su koristili da malo prilegnu posle ručka i da od 4-5 sati po podne izađu na ulicu da sednu na balvan ispred kuće, da popričaju. Tako su to činili i muškarci i žene. Naravno, odvojeno muškarci, a ispred druge kuće, čak ne retko i preko ulice, žene.

Skoro u svakoj ulici postojalo je mesto gde su se igrale karte. Iznesu se male stoličice na ulicu (one što ih prave cigani koritari) i onaj , ispred čije se kuće kartaju, iznese hoklicu ili stočić i karte se igraju od 4 sata po podne pa dok ne padne mrak. Možda će neko, u međuvremenu, otrčati da predveče da konjima i kravama i da ih napoji i brzo se vraća da nastavi tamo gde ga je neko, za to vreme zamenio. Igralo se u četvoro sedmica ili gornjaka (pored karte u kojoj je jedna boja adut, jači od aduta su gornjaci od kojih je najjači makovi, pa zeleni, zatim crveni i najslabiji je tikveni, ali i on je jači čak i od keca aduta).

Toliko se unesu u igru da se galama čuje od kraja na drugi kraj ulice "ubi", "puni" su reči koje se izgovaraju na sav glas. Nisu samo glasna ova četvorica, koji se kartaju, već je tu uvek bar još duplo prisutnih navijača koji svojim navijanjem upotpunjuju uzavreli štimung. Uživali smo kao deca da gledamo taj navijački uzdah, ili bodrenje i na kraju, a to je bilo najlepše, ali i najbučnije, smeh i komentari učinjenih propusta i grešaka pojedinaca. To se tako ponavljalo svake nedelje dok ne nastupi jesen i dok vreme ne zahladni.

Žene sede na ulici dok ne padne mrak. Po koja se iskrade da ode da da deci večeru i da ih stavi da spavaju, pa se vraća da sluša ili da učestvuje u razgovoru najbližih komšinica na ulici.

Mlađi zemljoradnici, a naročito momci, nedeljom, još rano ujutro, odlaze sa "uporeženim" konjima na pašu i tamo ostaju do uveče. To je odmor za konje, a mladići se tamo udružuju i dok konji mirno pasu, oni se igraju štapovima, ili pričaju izležavajući se na travi, ili strnjici, što im je i sva razonoda te nedelje. Imućniji su isterivali na pašu volove i nedeljni dan odmora im je prolazio kao i onima koji su izveli konje na čuvanje. Najčešće su oni zajedno, jer što je društvo veće igre i priče su interesantnije, jedino su vodili računa da konji ne prilaze bliže volovima jer bi im mogla zapretiti opasnost od volovskih rogova.

Mlađi, koji će nedelju provesti kod kuće oko 10 sati se skupljaju u određenoj ulici, koja ima dug slobodan zid bez kuća i prozora, a da nema većih jarkova, gde igraju "cure" - "trljenja" (u Vranjevu se ta igra nazivala "cure", a u Novom Bečeju "trlenje").

To je igra sa loptom - krpenjačom. Lopta je od starih krpa prečnika od 10-12 santimetara izvezena kanapom tako čvrsto da postaje prilično teška i lako se može baciti kao svaka grudva i do 3o-4o metara, ili kad se udari štapom da leti 5o i više metara. U igri su, pored muškaraca, učestvovale i devojke, ali uvek je bilo pretežno muškaraca. Podele se u dve ekipe približno istih snaga. Pri podeli u ekipe ispunjavaju se i želje pojedinaca sa kojim društvom želi da bude u ekipi, ali ipak to ne sme da ide na štetu ravnopravnosti ekipa. U protivnom igra nije interesantna.

Najčešće su ekipe bile od po 10 igrača. Jedna ekipa služi, a druga "šora" (tako se nazivalo udaranje lopte štapom). Da bi se u početku igre odredilo koja će ekipa služiti "trliti" (po tome se u Bečeju i igra naziva) uzima se štap i vođe ekipa hvataju štap šakama naizmenično odozdo pa do gore (od jednog do drugog kraja štapa koji se drži u vertikalnom položaju) i ona ekipa za čijeg vođu nije ostao deo štapa da ga obuhvati šakom, služi će, a ona druga ekipa će "šorati".

Pre nego što igra počne odrede se "mete". Rastojanje od mesta "šoranja" od oko 5o-6o metara dužine u pravcu u kome se lopta "šora". Tu razdaljinu mora da pretrči igrač iz ekipe koja "šora", a da ga protivnička strana ne pogodi loptom. Trči se uvek pored praznog zida (bez prozora) kako ne bi došlo do lomljenja stakla ili bilo kakve druge štete.

Svaki igrač iz ekipe koja "šora", ima prava da tri puta "zašori" loptu štapom. Loptu za udarac štapom podbacuje jedan iz ekipe koja služi, a ostalih devet iz te ekipe hvataju "zašorenu" loptu. Cilj je da se ona uhvati dok nije pala na zemlju, jer se onda može brzo dodati onom koji je u najpovoljnijoj situaciji da gađa onog iz protivničke ekipe koji treba da pretrči dužinu "mete". Od onih koji "šoraju" cilj je da "zašori" što duže, da prođe više vremena dok se lopta ne prenese do onog koji može najlakše da pogodi onog koji trči, tj. da onaj što lakše i bez opasnosti bude pogođen, pretrči. Meta se ne mora pretrčati odjednom u oba pravca, već se bira pogodan trenutak za to. To može najčešće da bude onda kad je lopta dobro "zašorena" pa je iz protivničke strane niko "ne ukeči" (ne uhvati) već dok se lopta zaustavi pa dok je dobace onom koji je u povoljnom položaju, da gađa one koji trče. Pogodak kad je protivnik stigao na bilo koju od dve mete nema uticaja na igru.

Svaki igrač ekipe koja "šora" ima pravo tri puta da štapom pogodi loptu. To ne znači da je mora pogoditi, jer može i da je promaši, a promašaj se računa kao da je udario loptu. Da li će pogoditi loptu mnogo zavisi i od onog koji mu loptu podbacuje. Tu dolazi do zloupotrebe pravila, jer je on dužan da lepo podbaci, a ako to ne učini, onaj koji "šora" može da odbije da prihvati taj podbačaj. Ponekad podbacivač toliko loše obavlja posao da ga ekipa koja "šora" jednostavno odbije i traži da protivnici odrede drugog podbacivača.

Po pravilu prvi "šoraju" oni najslabiji (najlošiji igrači) a najbolji se ostavljaju na kraju serije, jer što će on jače "zašoriti" to će lopta dalje otići, a time je stvorena šansa onima koji su obavili "šoranje" da pretrče metu makar u jednom pravcu, a ako to nekom uspe i u oba pravca. Onaj koji je pretrčao metu u oba pravca, a da nije pogođen loptom od strane protivničkih igrača, stiče pravo na ponovno "šoranje" tri puta. Oni, koji su pogođeni loptom prilikom pretrčavanja meta ispadaju iz dalje igre. Sve tako dok se ne eliminiše i poslednji igrač iz ekipe koja "šora", ekipa koja služi ostaje u tom položaju -"trli". Kada pogode loptom i poslednjeg igrača koji su stekli pravo da "šoraju", jer nisu uspeli da pretrče metu, oni svoju ulogu predaju protivničkoj strani, a oni odlaze da "trle". To se tako vrši naizmenično do podneva. Posle ručka i kraćeg odmora negde oko 3-4 sata popodne igra se nastavlja, pa traje do sumraka.

Igru prate stariji muškarci i deca (žene su zauzete oko nedeljnog ručka) i bučno navijaju svaki za ekipu za koju se opredelio, bilo zbog toga što im u određenoj ekipi učestvuje sin, ćerka ili brat, a ako nije najbliži rođak, onda je dobar komšija. Tako se to ponavljalo svake nedelje i praznika u periodu proleća.

Kad nastupi leto i nastanu radovi kosidbe i vršidbe pšenice prestaje interes za ovakvim razonodama, jer je umor u toku radnih dana toliko velik, da je nedelja kao dan potpunog odmora (mirovanje) baš došla kao "poručena". Možda se i bez tog umora preko leta zbog velike žege, a i prašine koja se stvori na ulici gde na kolovozima dostiže debljinu od 5-10 cm, nije igralo "cure".

Deca zemljoradnika su se u slobodnom vremenu igrala: "ćuške", "čileganja", "klise", "klikera", a ako je u blizini bilo poljančeta sa travom "kobanja".

Kobanje je igra sa britvom (perorezom) - njegovim zabadanjem u travu na razne načine: bacanjem u vis i da se pri padu zabode u travu, da se iz stojećeg stava, držeći perorez sa sečivo ovaj sa jednim ili dva obrta zabode u travu, da se poluotvoren perorez krajem sečiva zabode u travu, a drugi kraj (korice) trzajem kažiprasta perorez odbaci od zemlje i da posle prevrtanja u vazduhu i pri padu zauzme svoj prvobitni položaj i tome slično.

Igre sa nožem na travi su igre čobana ili čuvara guščića a znale su da budu raznovrsne i vrlo zanimljive. Naravno, imajući u vidu skromnost prohteva tadašnje dece, koja nisu znala za kupljene igračke, već su razonodu sebi izmišljala uz najskromnija sredstva koja su im stajala na raspolaganju.

Tako je bila izuzetno zanimljiva igra na travi koja se sastojala u sakrivanju znamenja:

Obeleži se jedan krug prečnika 1-1,5 metar u zavisnosti koliko njih učestvuje u igri. Sto je više učesnika krug će biti veći. Jedan od učesnika žmuri, dok svi ostali svoje znamenje u vidu drvceta, kamička, izgorele šibice i sl. sakrivaju pomoću peroreza u travu ili iskopaju deo trave i pod njega "tutnu" (stave) svoj znamen i travu ponovo postave na svoje mesto da se ne bi primetilo da je na tom mestu kopano, jer bi u tom slučaju primamili onog koji je žmurio i koji sad traga za svakim pojedinim znamenjem. Sva znamenja se sakrivaju samo u okviru obeleženog kruga.

Da bi se zavarao onaj koji traga stvaraju se lažna skrovišta, namerno loše zatrpana trava da bi tragač na njima gubio vreme. Dok on traži svi ostali se nalaze oko obeleženog kruga sedeći iščekuju ishod. Kad tragač pronađe određeno znamenje on mora znati i vlasnika pogoditi grudvicom iskopane trave sa zemljom. Onaj, čije je znamenje, prati tragača i spreman je čim primeti da je ovaj pronašao njegovo znamenje da pobegne kako ga tragač ne bi pogodio. Onaj vlasnik znamenja kojeg tragač pogodi grudvicom zemlje, preuzima ulogu tragača i tako naizmeničkno dok vreme za igru traje.

Ove igre nožem su razonoda i odraslih dečaka i momaka koji nedeljom odlaze da čuvaju konje ili volove. Oni imaju još nekoliko igara štapovima. Jedna od tih je ko najdalje baci štap nogom. Jedan kraj štapa se stavi na nogu, a drugi drži u ruci, pa se nogom zamahne da se štap što dalje odbaci. Pobednik je onaj koji postigne najveću daljinu, a merenje se vrši jednim te istim štapom.

Igrale su se i "ćuške", tako se ova igra nazivala u Bečeju, a u Vranjevu "rope", u Kumanu "svinjara", ali se uvek radilo o jednoj te istoj igri.

Cilj igre je da se štapom ugura drvena lopta prečnika 5-6 cm u iskopanu rupu na sredini igrališta. Na primer: u igri je petorica dečaka u kom slučaju će pored one centralne rupe biti potrebno još četiri rupe, na četiri različite strane, udaljene svaka od centralne rupe od 5-6 metara. Igra počinje tako što će sva petorica staviti svoje štapove u centralnu rupu i ići u krug jedan za drugim držeći jednom rukom svoj štap, čiji je drugi kraj u rupi. U krug se ide sve dotle dok jedan od petorice, koji je unapred određen da komanduje, ne da znak, da se štapom grabe rupe. Svaki će nastojati da svojim štapom ugradi jednu od one četiri rupe, u kom slučaju će jedan ostati bez rupe. Taj će služiti. Služenje se sastoji u tome što nastoji da sa svojim štapom ćušku, ugura u centralnu rupu. Kad uspe da je ugura onda igra počinje iznova. Dok on nastoji da je ugura, ostali ga svojim štapovima ometaju, izbijajući ćušku, ispred njegovog štapa što dalje od centralne rupe. Pri tome vode računa da sačuvaju svoje rupe, kako im onaj, koji služi, ne bi mogao pre staviti svoj štap u rupu, jer u tom slučaju im se uloge menjaju. Tada preuzima služenje onaj koji je izgubio rupu. Igra teče bez vremenskog ograničenja, dok se igrači ne zamore, ili im ne dosadi igra.

"Čileganje" je takođe igra štapovima, a meta im je komad drvene oblice duge oko 2o cm, a prečnika 5-6 cm. Ta oblica se zove "čileg", koji se nalazi uspravno postavljen na jednom ravnom prostoru koji predstavlja igralište. Na udaljenosti od 7-8 metara od "čilega" povuče se linija sa koje se štapom gađa "čileg". I u ovoj igri jedan služi postavlja - "zamešta" čileg, a svi ostali ga redom obaraju svojim štapovima.

Cilj je, ne samo oboriti čileg, nego ga što dalje odbaciti, kako bi onaj koji služi izgubio što više vremena da ode da donese i postavi "čileg" na određeno mesto, a da ovi koji su ga rušili mogu za to vreme da otrče po svoje štapove i da se vrate na liniju za bacanje, a da pri tome ne budu dodirnuti štapom onog koji služi. Znači, onaj koji služi dužan je najpre da postavi "čileg" na svoje mesto pa tek onda da pokuša da spreči ostale da uzmu svoje štapove. On, u toj žurbi, mora tako postaviti "čileg", da ovaj ne padne sam od sebe, jer ako je "čileg" pao onda mu ne vredi što je štapom dodirnuo igrača koji nije bio na liniji bacanja štapa.

Može se desiti da se svi izredaju sa rušenjem "čilega", a da se ni jednom ne pruži prilika da uzme svoj štap i da se vrati na liniju bacanja a da pri tome ne bude "oboden" (tako se nazivao taj dodir štapom onoga koji "služi"). To, se dešava onda kada se štapovi tako loše bacaju, da se nađu skoro svi na jednoj gomili, a "čileg" nije daleko izbačen. U tom slučaju niko od igrača ne uspe da iskoristi priliku da otrči i ugrabi svoj štap i da se vrati na liniju za bacanje štapa. Ako se to desi, onda igra počinje ispočetka. Početak igre najčešće kreće sa hvatanjem štapa odozdo pa do vrha (do drugog kraja) i onaj koji je prvi ostao bez mesta na štapu, taj počinje da služi, a svi ostali će svojim štapovima redom gađati "čileg“. Igra teče dok se ne dosadi, ili dok se društvo ne umori.

"Klisa" - je igra u Bečeju i Vranjevu poznata pod nazivom "pilcika", a sastoji se iz udaranja štapovima (najbolje su loparice slične onima što seljaci metu svinjama prekrupu ili mekinje) po parčetu od oko 10-12 cm dugačkog i na krajevima zašiljene oblice (debljine običnog štapa) koja se naziva "plicika" ili "klisa". Plicika je zašiljena na oba kraja kako bi se pri udarcu po kraju ona podigla (odskočila) u vis i onda štapom (loparicom) što jače odbila u polje.

Nisam siguran da se ona baš tako igrala i da su ovo, što ću opisati, bili opšte važeći principi i pravila igre, ili se to možda, samo u našem kraju, ili u našoj ulici, tako igralo. Evo kako smo mi to igrali:

Obeleži se linija sa koje se "pilcika" štapom udari po kraju pa kad ona odskoči, onda se udara što jače kako bi što dalje otišla. Svaki igrač ima pravo da tri puta udari pilciku i to drugi udarac sa mesta gde se ona zustavila posle prvog udarca. Pobednik je onaj koji tako postigne najveću dužinu od linije sa koje je započeo pa do mesta gde se pilcika zaustavila posle trećeg udarca. Promašaji prilikom zamaha za udarac podignute "pilcike" računa se kao da je udarac izveden. Merenje postignute razdaljine vrši se jednim te istim štapom.

Dečaci od 7-10 godina dok još nisu korišćeni za rad na njivi ili oko stoke, leti su se najradije igrali blatom. Od blata su pravili razne igračke, a najčešće su se "topali". Pravili su topove od blata, na taj način što blato formiraju u vidu plitke čaše - sa vrlo tankim dnom i onda stavljajući ga tako formiranog, sa dnom "čaše" na dlan, ustaju i tim blatom jako tresnu o zemlju. Tom prilikom se dno, zbog pritiska vazduha (iz stvorenog vakuma), rasprsne. Nastalu rupu protivnik je obavezan da začepi svojim blatom i tako onaj koji osvoji najviše blata, u vidu krpljenja rupa, izlazi kao pobednik.

Đaci u osnovnoj školi, za vreme odmora između časova i pre početka nastave, igrali su - ženske "školice", a muškarci preskakanja jedan drugoga, a najomiljenija igra im je bila "trule kobile".

Ova igra je tekla tako, što se dečaci podele u dve jednake ekipe po broju članova i uzrasta pa i spretnosti, od kojih jedna služi, a druga ekipa skače. Članovi ekipa koja služi jedan na drugog se naslone, tako da se prvi rukama ili ramenom osloni na neko drvo u sagnutom položaju, a zatim će njegovi saigrači redom jedan po jedan ramenom biti oslonjeni na zadnjicu prethodnog takode u sagnutom položaju.

Prvo skakanje će biti na tako najviše sagnute igrače ekipe koja služi, a svakog sledećeg se ovi sve više ispravljaju i skakanje na njih postaje sve teže. To traje dok ekipa koja skače ne bude mogla da obezbedi mesta, na igračima koji služe, za sve članove svoje ekipe i da izdrže na njima dok se ne izbroji do dvadeset.

Uzmimo za primer da su ekipe sastavljene od po četiri igrača, onda će ekipa koja skače upotrebiti za svog prvog skakača onog koji je najbolji jer on treba da skoči na red sagnutih igrača koji služe, što više i što bliže onom prvom koji je ramenom oslonjen na drvo, kako bi obezbedio što više mesta za svoja ostala tri člana. To je vrlo jednostavno, dok su oni koju služe, u potpuno sagnutom položaju, ali kako se oni svakim sledećim skokovima sve više ispravljaju, postaje sve teže tako skočiti, da bi se obezbedilo mesta i za preostalu trojicu. Pa i ako uspeju da sva četvorica skoče, na one koji služe, držeći jedan drugog, teško je u tom položaju izdržati dok se ne izbroji do dvadeset. Kada neko od igrača ekipe koja skače, padne pre vremena, onda se zamenjuju uloge - ona koja je služila će skakati, a služiće oni koji su skakali. To tako teče sve dok ne zazvoni zvono za ulazak u razred, da bi se sledećeg odmora igra nastavila.

Današnje generacije, a naročito mladi, biće razočarani primitivizmom njihovih ne tako davnih prethodnika.

Pored svega što im se može zameriti, ne može im se osporiti veličina zadovoljstva i uživanje koje su u tim igrama doživljavali. Ono nije bilo ništa manje od današnjih takmičara i navijača u određenoj sportskoj disciplini, ili dece u igri najskupocenijim i najsavremenijim igračkama. Možda su njihova sreća i radost bila još i veći, jer nisu imali radio, televizor i druga tehnička sredstva koja bi im omogućavala da uživaju u tuđoj veštini na samo "pritisak dugmeta". Njihova potpuna radost doživljavana je isključivo u sopstvenoj igri, ili igri bliskih drugova i prijatelja, u onom što su sami stvorili kao igračku: krpenjaču, ćušku, klisu, igračku od blata. Tu je možda radost čak dvostruka.

Da u ovom nisam preterao poslužiću se jednom narodnom pričom, koja vrlo ilustrativno govori koliko je sve relativno.

Četiri čobančeta čuvala ovce i sedeći ispod jednog razgranatog hrasta, jedan od njih zapita drugog:

- šta bi ti učinio kad bi postao car?

Ovaj iznenađen takvim pitanjem na brzinu odgovori:

- Kad bih postao car, ja bih naredio da se napune kola sitnom plevom, a onda bih legao u kola na onu mekanu plevu i naredio da me voze celi dan.

Onaj, štoje izmislio pitanje, zapita drugog:

- A šta bi ti uradio kad bi postao car?
Ni ovaj nije bio bez odgovora pa reče:

- Ja bih lepo celi dan ležao u hladu pod ovim hrastom, a vi da čuvate ovce umesto mene.

Tako zapita i trećeg, koji odgovori:

- Ja bih naredio da mi se ispeče bela pogača, pa bih se hranio sve samo belom pogačom i crnim lukom.

Sad, pošto su sva trojica rekli šta bi oni učinili, obrate se onom koji je izmislio tako teško pitanje.

- A šta bi ti učinio kad bi postao car?

Računajući na to da on sigurno ima unapred izmišljen najbolji odgovor. A on prilično utučen - snuždeno odgovori:

- Šta ja sad mogu birati, kad ste vas trojica pograbili sve ono što je najbolje.

Ova priča, kao i sve druge narodne priče, zasnovana je na velikom životnom iskustvu, te joj zbog toga i ne možemo osporiti realnost. Naravno, ta njena realnost je posebno bila velika u vreme kada je nastala. Ona je odslikala skromnost i siromaštvo u prohtevima, ali je to bila i suština tadašnjeg življenja u tom staležu. Za čobanče je pleva bila meka i izuzetan doživljaj u odnosu na njegovu svakodnevnu postelju.

Tako treba posmatrati i ocenjivati razonodu i zabavu kao i sav način života naših meštana pre šezdesetak godina.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je stari Vatrogasni Dom i vatrogasni  toranj visok petnaestak metara, srušen 1967. godine da bi se na njegovom mestu izgradio Narodni univerzitet?