Setva žetva i vršidba

Setva pšenice se obavljala jednim, ne malim, delom ručno. Normalno je bilo videti zemljoradnika na njivi kako ispred sebe nosi odvezanu vreću ili torbu sa desetak kilograma pšenice. Vreća je uzetom vezana i prebačena oko vrata i ispod levog ili desnog pazuha (u zavisnosti da li je dešnjak ili levak) iz koje on šakom zahvata pšenicu i krećući se korak po korak, ujednačenim za­mahom ruke rasipa pšenicu po uzoranoj njivi. Posle tako zasejane njive vlači se branom da se seme zatrpa. Brana je najčešće bila od povezanog pruća, a kod imućnijih od čelične žice sa delovima ispuštenim u vidu zatubastih eksera. Branu su po pravilu vukla dva konja ih volovi. Posle brane se konji upregnu u takozvanu rolju ili valjak da bi se zemlja pritisla i tako omogućio normalan tok klijanja pšenice.

Kukuruz se sejao prilikom oranja - kako se to kaže - za plugom. Za plu­gom, koji vuku konji ili volovi, išao je zemljoradnik i u određenim razmacima puštao u brazdu zrna kukuruza. Trebalo je mnogo vremen da se dođe do saz­nanja, a to su činili samo oni malo promućurniji, da se jednostavnije i lakše može kukuruz spuštati u brazdu, ako se napravi veliki limeni levak koji se priveže za plug i u njega ubacuje zrnevlje koje zatim otiče u samu brazdu. Posle sejanja kukuruza njiva se podrlja i setva je na taj način obavljena.

Žetva se najčešće obavljala ručnom kosom, a u njoj učestvuju - tako reći - svi članovi porodice uključujući i decu od 7-8 godina pa naviše. Za vreme žetve porodica još u 4 sata ujutro krene na njivu, da bi do izlaska sunca iskoristila eventualnu rosu da od stabljika pšenice napravi užad za vezivanje pokošene pšenice. Užad se pravila tako, što se iščupa iz zemlje dvadeset-trideset stabljika pšenice i onako sa zrnevljem u klasu podeli se na dva jedna­ka dela. Vezivanjem ta dva dela, u području klasja, oni se spoje, zatim se jedan kraj stavlja pod levu pazuhu, i obema rukama (šakama) se uvrće. Uvrnuta stabljika pšenice se oplete u vidu užeta. Opletena užad se stavljaju na gomi­lu, poprskaju vodom da bi zadržala potrebnu elastičnost, pokrivaju se pokrovcem i čuvaju u senci zaprežnih kola. Suva užad se lome i nepogodna su za vezi­vanje snoplja. Užad pletu svi koji su došli na njivu i isplete se toliko da ih bude dovoljno da se njima poveže svo pokošeno žito toga dana.

Odmah po pletenju užadi pristupa se kosidbi. Teško je bilo čupati sta­bljiku pšenice iz suve zemlje, otresti je onako uzrelu, golim rukama plesti od nje užad, ali to nije ni približno teško kao posao koji ih očekuje. Ručna kosidba pšenice spada u red najtežih, a verovatno je i najteži poljoprivredni posao, mada ni ostali radovi oko kosidbe pšenice nisu laki.

Odrasli muškarci kosama kose pšenicu i to od izlaska pa skoro do zalas­ka sunca, a to je u početku jula od pre 5, pa do skoro 20 časova ili najmanje 15 sati dnevno. Pauze za doručak i za ručak zajedno ne traju duže od jednog časa. Onaj koji kosi ili kako to seljak kaže - ko vuče kosu po celi dan u toku desetak dana, koliko otprilike traje žetva, izmršavi po nekoliko kilograma. Ne­koliko kilograma za uhranjenog čoveka nije bog zna šta, ali za mršavog i radom ispijenog zemljoradnika to znači dovođenje organizma na ivicu nor­malne snage.

Ni ostali članovi porodice nemaju mnogo lakši posao, jer i oni na žegi od 35-40 stepeni Celzijusovih treba, bez ikakve zaštite, sa sunčanim zracima na temenu, da provedu isto kao i kosači najmanje 15 sati u savijenom položaju. Oni korak po korak pokošenu pšenicu skupljaju srpom u vidu sno­pova i stavljaju je na razastrta užad. Nije to bio lak posao ne samo zbog direkt­nog izlaganja suncu i zbog savijenog položaja tela, nego i zato što je pšenica suva pa sve pršti, grebe i bocka po rukama, a strnjika po nogama, jer u tim danima velike žege, nezamislivo je nositi čarape nego se opanci nose na bosu nogu. Pre nego što se prikupljeno, ili kako se to zvalo, - "rukovetanje", naručje pšenice stavi na zemlju, prostre se uže i na njega se stavi izrukovetan snop pšenice. Prostiranje užadi vrše deca od 7-l0 godina, dok starija rukovetaju. Ni prostiranje užadi nije bilo lak posao, jer je i to dete bilo izloženo visokoj temperaturi, a uz to deca najčešće nisu trpela obuću, nego su bosa išla po oštroj strnjici. Deca su ovladala tehnikom gaženja po strnjici, da se noga vuče pri koračanju, a njihovi su tabani očvrsli jer seoska deca već od 22 marta pa sve do jeseni uglavnom idu bosa, ali strnjika je još uvek grebala i tako ogrubele noge, naročito u predelu članaka.

Pre završetka radnog dana, obično po zalasku sunca, prekida se sa kosidbom pa samim tim i sa svim radovima oko prostiranja užadi i rukovetanja, i pristupa se vezivanju snopova. To vezivanje takođe zahteva priličan napor, jer snoplje treba dobro priteći pa onda užad zavezati i zavući kraj pod vezano i zategnuto uže. Nije to samo naporno nego je i neprijatan posao jer se golim ru­kama vezuje suva stabljika pšenice. Dok odrasli muškarci vezuju, žene i deca vuku snoplje na gomilu i denu u tako zvane krstine. Krstine štite pšenicu od vlage, u slučaju kiše.

Takva kosidba traje 7-8 dana, a radni dan počinje u 3 sata ujutru kada se da konjima hrana i pripremi sve što je potrebno za polazak na njivu, a pola­zak od kuće je najkasnije u 4 sata. Povratak sa njive je u 21-22,30 časova i dok se stoka natimari i večera, prođe i 23 sata, pa za spavanje ostaje najviše 4 sata.

Ne završava se sva muka zemljoradnika sa kosidbom. Nije ništa kraći radni dan ni za vreme vozidbe, kada se pšenica sa njiva zaprežnim kolima prevozi u dvorište gde se dene u kamare i čeka mašina da je ovrše. Po prvi voz se kreće pre 4 sata ujutru, a sa poslednjim se vraća u 21 čas, pa dok se istovari i konji namire prođe 22 časa. Prosečna vozidba traje 6-8 dana, a zna i znatno duže da potraje ako je vreme kišovito.

Nije lako bacati snoplje na "voz", a još je teže bacati ga sa voza na kama­ru, naročito kada ona dostigne visinu i po 4-5 metara. Snop pšenice je sam po sebi težak 12-15 kilograma a podloga na kojoj bacač stoji je nestabilna, što posao čini znatno težim nego kada bi se bacalo sa zemlje.

Radnja žita, kako se naziva kosidba i vozidba, ni ovako uprošćeno opisa­na ne izgleda nimalo laka, a tek kako je teško taj posao obavljati.

Sa kosidbom i vozidbom seljak se još nije resio brige, sve dok pšenicu ne ovrše i dok je ne smesti u magazin ili "izliferuje" u magazin žitarskog trgovca ili utovari u šlep. Strah od kiše i kad je pšenica sadenuta u kamare još uvek je prisutan, pa se zato nastoji da se što pre nade vršalica i da se pšenica ovrše.

Brinulo se i strahovalo za svako zrno pšenice, pa iako je kamara neka vrsta zaštita od kiše i vlage strah da ne zakisne uvek je bio prisutan. Taj strah bio je više kod siromašnog seljaka sa manjom kamarom pšenice, jer on mora da čeka da se vršalica nade u njegovoj ulici i u neposrednoj blizini kako bi on mogao doći na red. Sa bogatim, gde su kamare velike i gde vršalica ima celi dan pa i više da radi, to nije slučaj, jer se za njegovu pšenicu vlasnici vršalica skoro otimaju. Naime, vlasnici vršalica su ekonomisali sa vremenom pa su se trudili da u što većoj meri koriste radni dan za samu vršidbu i da imaju što manjeg seljakanja iz dvorišta u dvorište. Ako se vrše kod siromašnog seljaka onda se mnogo gubi u vremenu na tim preseljenjima.

Žurba sa radnjom žita, naročito kod sirotinje, potencirana je baš tim strahom da vršalica ne ode iz njihove ulice, jer će je posle toga teško dobiti, ili će se vratiti, da i njemu ovrše, tek po završetku vršidbe, a tada je opasnost od kiša znatno prisutnija.

Briga za svako zrno pšenice nije bila samo prisutna kod siromašnog zemljoradnika, nego je to bila opšta pojava. Nije tu bilo u pitanju sveopšte si­romaštvo, već svest da je u taj plod uloženo mnogo i teškog rada i da su proliveni potoci znoja. Toga je jedino proizvođač bio svestan pa samim tim i prave vrednosti toga ploda.

Posle radnje žita, dolazi vršidba. Vršidba je bila još teži posao od same radnje žita. Za dvadesetak dana, koliko prosečno traje vršidba, svaki radnik na vršalici izgubi 4-5 kilograma od svoje težine. Vršidba ne pogađa vlasnika pšenice, već sirotinju nadničare, koji se organizuju u društva "bande'' od 26 ljudi i rade na jednoj vršalici sve dok vršidba teče. U ime "bande", rukovodi­lac koji ju je i organizovao sklapa sa vlasnikom vršalice ugovor, da će za svo vreme trajanja vršidbe raditi na njegovoj vršalici za polovinu ujma (ušura) koji vršalica naplati za ovršenu pšenicu, a mašinistu i ložača plaća vlasnik iz svog dela.

Vlasnik vršalice za obavljenu vršidbu naplaćuje 8-10% od ovršene količine, u zavisnosti od konkurencije i klimatskih prilika. Ako je vreme kišovito onda je procenat ujma veći, jer se svi vlasnici pšenice žure da što pre ovršu, pa vlasnici vršalica to koriste kao priliku za podizanje visine ujma. U uslovima kišnog vremena i radnici na vršalici manje ovršu, čime im se zarada smanjuje, pa povećanjem ujma delimično kompenziraju to smanjenje zarade.

Način sticanja i podela zarade stvarala je zainteresovanost ne samo kod vlasnika vršalice, već i kod "bande", a posebno mašiniste, da se za tih dvadese­tak dana što više ovrše i time obezbedi što veća zarada. To se postizalo dvo­jako: da se maksimalno produži radni dan, i da se što racionalnije iskoristi radno vreme. Ovo drugo se nije postizalo samo putem potpunog angažovanja radnika, već i pridobijanjem imućnijih zemljoradnika da se kod njih vrše. Time se manje gubi vremena oko preseljenja iz jednog dvorišta u drugo. Svako premeštanje vršalice u neko drugo dvorište, gde treba da se premesti mašina za vršidbu, čak i u neposrednom komšiluku, predstavlja 1-1,5 časa gubitka u efektivnom radu. Ako je sirotinjska pšenica u pitanju onda može biti u toku dana i 2-3, pa i 4 ovakva preseljenja što predstavlja 4 i više sati izgu­bljenog radnog vremena. Mnogo se više ovrše u toku dana ako se vršidba obavlja u jednom domaćinstvu (dvorištu), te zbog toga "bandigazda", a i vlas­nik vršalice posećuju imućnije zemljoradnike nudeći se da mu vršu pšenicu.

U toku vršidbene sezone jedna vršalica ovrše 35-40 vagona pšenice.

Pre nego što vršalice podu po dvorištima u redovnu vršidbu, u prvim danim kosidbe, pojedine vršalice izlaze van sela: na vašarište u Vranjevu, u Dudari i kod električne centrale u Novom Bečeju. Tu sirotinja donosi svoju pšenicu, jer se radi o malim količinama jedan do dva voza, zbog koje količine ni jedna vršalica ne bi išla u njihova dvorišta. Taj deo vršidbe "iza sela" se obavlja na bazi mobe, ili se skupi društvo od slučaja do slučaja, jer se radi o priličnim vremenskim razmacima od jednog do drugog voza pri­premljenog za vršidbu. Po pravilu je to jedan do dva voza, pa onda, nakon sat dva, dode sledeći voz, a ima dana, kada se u toku celog dana ovrše svega jedan do dva voza. Ta, takva vršidba, van sela, traje najviše nedelju dana, pa se onda ulazi u selo i obavlja vršidba po dvorištima.

Posebnim uspehom, za jednu vršalicu, se smatra da bude prva ili među prvima koja će početi sa vršidbom po dvorištima. To mora značiti da ima toliko predviđenih dvorišta za vršidbu da ova kontinuirano teče. Ne može se vršidba prekidati i čekati da se pojave novi interesenti, jer niko neće da trpi da mu vršalica stoji u dvorištu i da čeka kada će biti pozvana da kod drugog vrše. Onaj vlasnik, čija je vršalica poslednja startovala, u trci ko će više da ovrše, već je na početku u zaostatku.

Vršalica se sastojala iz dve mašine. Jedna je bila parna lokomobila koja je pokretala drugu - takozvani - dreš koja je u stvari i obavljala vršidbu. Parnu mašinu, samim imenom je rečeno, pokretala je vodena para. Voda se zagrevala loženjem slame i kada se stvori pritisak pare od 5-6 atmosfera stavlja se u pogon i pomoću dugog kožnog remena (kaijša), preko zamajca pokreću se uređaji dresa u koji se pušta odvezano snoplje pšenice sa klasjem unapred (prema dole), i tako teče vršidba.

Pored mašiniste i ložača, na vršalici rade još 26 radnika takozvanih risara. Posao risara je posebno naporan i pod vrlo teškim higijenskim uslovima. Pored mašiniste smatrao se najstručnijim i najodgovornijim posao hranilaca, on odrešen snop pšenice, šireći ga (rastresajući ga), stavlja u bubanj dresa, koji ga uvlači u mašinu gde se udarcima i vrćenjem u bubnju odvaja zrnevlje iz klasja a istovremeno se izdvaja slama od pleve. Jedan od hranilaca je u stva­ri i rukovodilac društva na vršalici "bandigazda", a onaj drugi je zamenik hranioca. Pored hranilaca smatra se stručnim poslom posao slamara i plevara, tj. onih koji denu slamu odnosno plevu. Važno je da slama i pleva budu tako sadenute da ne zakišnjavaju, ali isto tako i da bude kamara slame ih pleve što lepše sadenuta, da se kasnije prilikom sleganja ne iskrive i da predstavljaju ruglo u dvorištu. Vlasnici veće količine pšenice birali su one vršalice za koje se znalo da imaju, pored ostalog, i dobre slamare odnosno plevare, a naročito slamare. Slamari su bili posebno paženi od strane vlasnika pšenice. Da bi se ovaj trudio da što bolje sadene, najčešće je podmićivan rakijom ili voćem.

Raspored poslova izgledao je ovako: 2 hranioca, 4 radnika bacaju snoplje sa kamara na vršalicu, jedna radnica prihvaća snoplje, seče užad i snop oslobođen užeta stavlja hraniocu u naručje takve sekačice užadi je dve za jedno radno mesto (smenjuju se); 6 radnika nose slamu od vršalice na kama­ru; dve radnice slažu slamu u naviljke koje su odgurah dva do tri metra dalje od dresa, kako bi radnici "slamari" mogli da je odnesu na kamaru. Za nošenje pleve koriste se 4 radnika, jer ove ima manje nego slame. Posebno je težak posao radnica koje rade na odgrtanju sitne i krupne pleve, jer je tu najveća prašina pa one svoj posao najčešće obavljaju sa vezanom maramom - preko usta da ne bi kroz usta udisali prašinu. Zbog takvih uslova one se menjaju u toku nekoliko sati zbog čega na radnom mestu odgrtačice sitne pleve rade dve radnice iako radno mesto traži jednog radnika. Isto tako postoje dve rad­nice na radnom mestu odgrtačice krupne pleve. Tu su zatim jedan slamar i po jedan plevar. Vršidba je vrlo težak posao. Obavlja se na suncu gde tem­peratura dostiže i preko 40 stepeni. Posao je fizički težak i pun prašine. Kako su svi zainteresovani da vršidbu što pre obave, to radni dan počinje u 4 sata a završava se u 22, pa i u 23 časa, što znači, da radni dan traje po 18 sati. Eto zbog čega svaki risar, bio muškarac ili žena, obavezno za dvadesetak dana, koliko traje vršidba, izgubi 4-5 kilograma.

Za decu je bila posebna radost kad im dode vršalica u dvorište. Pored gužve i trke koju vršalica sa svojih 28 radnika, uključujući mašinistu i ložača, stvara tu su i deca iz cele ulice da se igraju i prevrću po svežoj slami, da lože lokomobilu, da zvižde ako im ložač dozvoli i da tako i oni budu zapaženi.

Kako je bilo lepo čuti, u inače mirnom letnjem danu, zujanje vršalice, a naročito uveče, kada je sve tiho. Prilikom puštanja snopa pšenice u bu­banj zvuk vršalice se pojačava, da bi zatim postepeno slabio do sledećeg snopa. Dreš ima svoj zvuk u vidu zujanja, a lokomobila svoje "štektanje" koje se takode puštanjem snopa pojačava jer se tog trenutka pojačava op­terećenje i stvara potreba za dodatnom energijom. To je bila najlepša muzika za ratare.

Svaka lokomobila imala je sirenu (pištaljku) koje su bile različitog zvuka. Neka visok, druga dublji, pa baš kao glasovi od soprana pa do basa. Svaka vršalica oglašava, svojom pištaljkom, ustajanje za radnike, dvadesetak minuta pre početka rada, a to je negde oko 3,30 časova. To jutarnje sviranje sirenom je najduže. U podne sirena oglašava prekid rada za ručak, a posle pauze od pola sata opet se oglašava početak rada. Oko 17 časova se ponovo pravi pauza za užinu i opet sirena oglašava početak rada, uveče prestanak rada. To se čini vrlo istrajno jer treba konkurenciji staviti do znanja kada se prestalo sa radom jer se i u tome takmičilo: ko će prvi početi sa radom, a ko poslednji prekinuti. Rečeno je da se lokomobila ložila slamom, pa kad je tre­balo da radnici donesu slamu za loženje to je ložač oglašavao određenim sig­nalom preko sirene. Deca su naročito za tim čeznula za tim da se njima doz­voli da lože, a još više da sirenom traže slamu.

Tako je to trajalo za sve vreme vršidbe, ali nikom nije smetalo ni zujanje vršalica niti sviranje njihovih pištaljki, a one su bile vrlo glasne, obavezno su se čule sa jednog na drugi kraj sela. Nije smetalo što sirene, sa četrdesetak mašina koliko je u toku vršidbe radilo u Novom Bečeju i Vranjevu, još od 3,30 časova oglašavaju početak rada odnosno buđenje radnika ih što će posle 22 časa oglašavati prestanak rada, iako je to njihovo pištanje predstav­ljalo znatnu promenu, u inače mirnom, i bez buke, životu Novog Bečeja i Vranjeva koji pre toga, sem laveža pasa i kukurika petlova niko nije narušavao.

Zemljoradnik je bio racionalan, pa je njegova moć prilagodavanja novim uslovima bila jednostavna i bez ikakvog uznemirenja. Zna se da je to doba vršidbe i da to tako mora da bude pa se sve i primalo kao nešto normalno i čak kao prijatna promena. Niko nije gunđao niti je kod vlasti protestvovao, jer prosto to i nije nikom smetalo. Ne znam, kako bi se danas prihvatilo da neka glasna sirena ujutro u 3,30 časova počne sa dugačkim sviranjem pa taman jedna završi počne druga, ali sa još jačim glasom i tako četrdeset puta koliko je za vreme vršidbe vršilica u radu.

Opisani način setve, žetve i vršidbe nije nešto što traje tridesetak dana a sav drugi posao ima jednu usporenu, komotnu dinamiku. Ne, svaki posao zemljoradnika je, u onim uslovima, bio vrlo naporan. Čak je pšenica ona po­ljoprivredna kultura koja traži najmanje rada. Znatno je više i teškog rada zahtevao kukuruz, šećerna repa, a kasnijih godina kada se počeo sejati masovnije i suncokret. Kažem kasnije, jer se u ono vreme, na koje se podsećam, suncokret retko sejao, a za ulje koje se malo trošilo, jer je u upotrebi bila svinjska mast, sejala se repica kao osnovna uljarica koja se dobrim delom prerađivala u seoskim olajnicama.

Zamorno je tako detaljno opisivati rad oko kukuruza, pa ću zato samo nabrojati radove. Posle setve, koju sam opisao kako se obavljala, trebalo je ku­kuruz dva puta okopati, zatim prorediti i zagrnuti. Kad dođe berba radni dan traje od pre svanuća, kada se seče kukuruzovina, pa do mraka. Celi dan se bere da bi se ujutro posekla i vezala u snoplje kukuruzovina i uveče sadenula u kupe. Ne zna čovek šta je teže: da li sa srpom i rukama sagnut šeći kukuru­zovinu, koja je debela i tvrda kao štap, a lišće suvo, pa oštro i udara po licu, ili rastvarati ljuštiku i lomiti klip kukuruza od drške i bacati na gomilu koja nije uvek baš mnogo blizu? Branje traje ceo dan pa se prsti i šake, i ruka u celoj dužini, do te mere, zamore da bole cele noći. Šake čak toliko nabreknu da čovek pomisli kako će ujutro uhvatiti srp, i ne samo ga uhvatiti nego, tako reći, u trku šeći debelu i čvrstu kukuruzovinu, pa ipak, ujutro nastavlja se bez kukanja.

Tako je to bilo, možda još i teže sa šećernom repom i svakom drugom ratarskom kulturom. Neuporedivo je to sa današnjim poljoprivrednim radovi­ma kada se koriste traktorske sejačice, kombajni, herbicidi i sva druga tehni­ka koja savremeni život i na selu olakšava.

Sve to ondašnjem zemljoradniku nije teško padalo. On je bio vrlo toler­antan i trpeljiv i često veseo, čak možda češće nego što je to danas mladi čovek, i na selu i u gradu.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

Novo Miloševo formirano je iz dva veoma stara naselja, Beodre i Dragutinova. Svoje sadašnje ime dobilo je 1946. godine, po proslavljenom borcu i organizatoru ustanka u ovom selu — Milošu Popovom — Klimi.