Fabrika šećera Zrenjanin

U fabriku šećera stupio sam 9. jula 1946. godine na dužnost referenta nabavnog odeljenja. Obećan mi je stan, kao i da ću za 2-3. meseca postati šef nabavnog odeljenja, na mesto starog Đoke Mihajlovića koji je imao oko 55 godina starosti i od toga preko dvadesetak godina kao šef nabavnog odeljenja Fabrike šećera u Zrenjaninu. Ja treba da ga zamenim, jer rukovodstvo fabrike nije imalo poverenja u njega što je Srbin iz Kragujevca, a oženjen Nemicom, te da ga zbog njegovog navodno neprijateljskog stava prema novoj vlasti treba smeniti.

Radio sam u šećerani putujući vozom iz Novog Bečeja, a krajem avgusta 1946. godine dobio sam jedan mali jedosoban stan u radničkoj koloniji uz obećanje da je to privremeno, dok se ne oslobodi neki od činovničkih stanova.

Moj rad uz čika Đoku Mihajlovića bio je pun uzajamnog poštovanja. Čika Đoka, iako je znao da sam ja tu da ga „sutra“ istisnem iz mesta na kome je dugi niz godina, ponašao se više nego korektno. Prosto je želeo da me što pre uvede u posao i da me nauči učtivosti i urednosti. On je imao dvoje odrasle dece, sina i ćerku koji su završavali gimnaziju odnosno srednje-tehničku školu (Vera i Vlada). Čika Đoka je prema meni bio toliko otvoren i dobronameran da bih bio zločinac, da sam bilo šta ružno rekao o njemu. Naprotiv, kad me je direktor, inače moj prijatelj iz Novog Bečeja, Rada Aćimov posle 3-4. meseca zapitao kada bih mogao da preuzmem dužnost šefa nabavnog odeljenja odgovorio sam mu: - Ja stvarno ne vidim razloga, zbog čega bi trebalo tog čoveka smenjivati. Pa on tako savesno i uspešno obavlja svoju dužnost da ga ja nikada ne mogu zameniti, a da posao ne trpi. On ima veliko poznanstvo sa svim preduzećima koja su naši snabdevači i u trgovini Zrenjanina, Novog Sada, Beograda pa i Zagreba. Njegova pisma i telefonski ili direktni razgovori sa poslovnim partnerima tako su uglađena i dostojanstvena da ja treba od njega mnogo da učim. Prema tome, nemojte od mene očekivati da se prihvatim položaja šefa nabavnog odeljenja čiji bi čika Đole Mihajlović postao službenik! To je bilo razočarenje i smatrali su me kukavicom, ali ja sam ostao dosledan i iz Šećerane sam otišao kao referent nabavnog odeljenja.

U Zrenjaninu sam doživeo grdno razočarenje. Bio sam izbačen iz Partije i to na najbrutalniji način, a evo zašto.

Direktor fabrike Rada Aćimov došao je u sukob sa Živom Tadinim, koji je u fabrici bio šef dvorišta – ekonom, imao je pod sobom štalu sa konjima, garažu sa kamionima i automobilom, portire i čistače dvorišta. Ali Živa je bio član Gradskog komiteta Partije, inače vrlo primitivan čovek. Dovoljno je da vam kažem da je uoči Drugog svetskog rata  i za vreme rata radio kao radnik u zrenjaninskoj šinternici (hvatao pse lutalice i odnosio uginule životinje i čistio septičke jame, jer Zrenjanin u to vreme nije imao kanalizaciju). Taj primitivac se postavio u ulogu političkog komesara i on kontroliše rad i ponašanje direktora fabrika. Direktor – Rada Aćimov previše ambiciozan čovek nije hteo ni sa kim da deli vlast u fabrici i među njima je došlo do gloženja. Gradski komitet na čijem je čelu kao sekretar bio Milenko Bojanić, kasnije vrlo istaknuta ličnost političkog života u Srbiji. Bio je nekoliko godina predsednik Izvršnog veća Srbije, a kasnije više godina direktor Fabrike automobila „Crvena zastava“ u Kragujevcu, stao je uz Živu i ovaj je postao, bar tako se ponašao, kao drugi direktor fabrike. Ja sam bio u njegovoj nemilosti, jer me je doveo u fabriku direktor Aćimov, kao svog prijatelja.

Na prvom partijskom sastanku, po mom preseljenju u Zrenjanin, trebalo je da iznesem svoju kratku biografiju da bi me ostali članovi Partije upoznali. Na dnevnom redu tog sastanka bila je nezdrava situacija u Partiskoj organizaciji. Ja onako otvoren, pre bi odgovarala ocena glup i naivan, u diskusiji iznesem da za ova tri meseca, kako sam u fabrici, doznao da su Mirko Mirkov član partije, pulen Žive Tadina, kao i Živa Tadin za vreme okupacije sarađivali sa ljotićevcima i da su primali Ljotićeve biltene sve do 1943. godine. Tom sastanku je prisustvovao i sekretar Gradskog komiteta Milenko Bojanić.

Posle desetak dana održava se sastanak Partijske organizacije sa dnevnim redom isključenje Laze Mečkića iz Partije, po odluci Gradskog komiteta. Umesto Bojanića na ovaj satanak je došao organizacioni sekretar Gradskog komiteta, ne sećam mu se imena, ali znam da su ga zvali po nadimku Sergije, mada je po narodnosti bio Mađar i mislim da mu je prezime bilo Kiš.

Saopštio je članstvu da u interesu ozdravljenja organizacije isključuju Lazu Mečkića iz Partije, jer su zbog njega i streljana 2 predratna člana partije 1941. godine. Tražim reč da izrazim svoju preneraženost i da istaknem da je to najordinarnija laž i kleveta, ali mi Sergija odgovara da nemam ja šta da se branim, već da napustim sastanak. Tako sam u pravom smislu reči izbačen iz Partije.

Kakav je to za mene bio šok to ne mogu nikom da objasnim. Tri dana i tri noći nisam oka sklopio niti sam išta jeo, ali sve je to bilo uzalud.

Napisao sam žalbu Okružnom komitetu i odneo je lično i predao članu Okružnog komiteta Slobodanu Berberskom Lali, koji je bio književnik, a kasnije se deklarisao kao Ciganin i postao predsednik, ili potpredsednik svetskog udruženja Roma.

Evo šta sam doživeo od tog pokvarenjaka i zlikovca: - Kažem mu da sam izbačen iz Partije i da sam doneo žalbu, a mi smo se znali još od pre Drugog svetskog rata. Ne znam kako sam mu tom prilikom rekao da sam ja tako doživeo neprijatnost na Testeri na Fruškoj Gori gde sam učestvovao na seminaru u leto 1940. godine, jer su u njega posumljali da je izdao policiji Đuru i Stevicu Jovanovića i Koču Kolarova. Kako ja nikog nisam poznavao nego samo njega, jer sam na njegov poziv otišao na Testeru, a on je ubrzo udaljen sa Testere, pa je sumnja preneta i na mene jer sam se družio sa njim. On, kao čovek bez skrupula i razbojnik, koji ne bira sredstva da postigne cilj (dokaz je da se deklarisao kao Ciganin samo da bi se istakao, iako je bio Srbin, student po zanimanju) drsko odgovori: - Pa ja sam zbog tebe udaljen sa Testere! Iznenađen tim odgovorom ja ga pljunem i uzmem svoju žalbu i izađem iz Okružnog komiteta.

Podneo sam žalbu Pokrajinskom komitetu Partije preko Gradskog komiteta, ali ta žalba nikad nije stigla na odredište. Prošlo je skoro 2 meseca od mog isključenja, jedne nedelje po podne, u Novom Bečeju, na stanici vidim u društvu predsednika Opštine Novi Bečej čika Tadiju Blažina i sekretara Opštinskog komiteta Novi Bečej Boru Garčeva gde ispred pošte razgovaraju sa Radivojem Davidovićem – Kepom koji je rodom iz Novog Bečeja i poslanik je za srez novobečejski, a i član je Pokrajinskog komiteta Partije u Novom Sadu. Priđem mu i ispričam mu šta mi se desilo i u prisustvu pomenutih Novobečejaca predložim mu da proveri moj život i ponašanje za vreme okupacije, kao i ranije, pa ako ma šta nađe negativno neka mi javi, a ja ću onda tražiti da me izvedu na vešala, jer nije dovoljno da budem isključen iz Partije, a dvojica komunista izgubili živote – streljani 1941. godine navodno zbog mene.

Ne znam šta je on učinio, ali je sutradan, u ponedeljak, bio u Zrenjaninu i razgovarao sa članovima Gradskog komiteta (Okružni komiteti su u međuvremenu ukinuti) i naredio im da me odmah vrate u Partiju. Već su mi u utorak iz Gradskog komiteta javili da ću biti vraćen u Partiju.

Vraćen sam u Partiju, a Živa Tadin je udaljen, po odluci Gradskog komiteta, iz Fabrike šećera za fizičkog radnika (nosača džakova) u zrenjaninskom mlinu. Mene na tom sastanku postave za sekretara Partijske organizacije u fabrici šećera. Kako je Živa bio fizički izuzetno slab i bolešljiv, ja sam zamolio direktora fabrike šećera, koji je bio u dobrim odnosima sa rukovodećim ljudima u Saveznoj upravi za šećer u Beogradu, da ga premeste u Fabriku šećera Osijek za ekonoma, tj. za istu službu koju je obavljao i u Zrenjaninu.

Završiću o Živi Tadinu tako što ću izneti da je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1948. godine, vraćajući se iz Korče – Albanija gde su naši stručnjaci učestvovali u montaži fabrike šećera, koja je iz Sivca u Bačkoj preseljena, kao pomoć Jugoslavije, u Korču.

Toliko je taj događaj u Zrenjaninu na mene uticao, da nikad više nisam pomišljao da živim u Zrenjaninu. Iako me je Aca Stefanović dugogodišnji direktor Fabrike šećera u Zrenjaninu zvao 1955. godine da iz pančevačke Industrije stakla pređem kod njih u Zrenjanin, da ću imati za 30% veću platu nego u Pančevu i da ću dobiti dvosoban stan u centru Zrenjanina (takav stan sam imao i u centru Pančeva), ja sam to glat odbio da u Zrenjanin ne želim ni po koju cenu, posle doživljenog razočarenja 1946. godine.

Nije prošlo mnogo vremena, od peripetija koje sam imao sa Partijom, pozove me Predsednik Okružnog suda Zrenjanin da mi saopšti da sam po odluci Gradskog komiteta premešten u Okružni sud za istražnog sudiju. Ja to nisam želeo da prihvatim, jer ne samo što nemam veze sa tom strukom, već ne mogu ni da budem glavoseča, a možda je i to potrebno na tom mestu. Uz to, ja sam želeo da postanem knjigovođa. Kako nije bilo izgleda da se izvučem iz te situacije zamolio sam direktora Radu Aćimova, da me preko Direkcije u Beogradu premesti u neku drugu šećeranu.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je meandar Biserno Ostrvo, u to vreme najveća okuka Tise, dug oko 23 km prosecanjem novog korita 1858. godine u dužini od 8,3 km postaje mrtvaja. Meandar na području Medenjača u dužini od 15 km postao je mrtvaja 1863. godine prosecanjem novog toka u dužini 3,2 km. Ali, je još dugo posle toga meandar korišćen kao glavni plovni put, a prosek postao rukavac. Zbog toga je 1900. godine prosek proširen, a meander zasipan i Medenjača praktično tek 1900. godine postaje mrtvaja.