Poljoprivredno dobro „Aladar“ u Beodri

Nisam se dugo zadržao u Mašinskoj stanici u Novom Bečeju kao knjigovođa. Krajem avgusta 1945. godine bio sam na poljoprivrednom dobru „Aladar“ u beodranskom hataru (17 kilometara udaljeno od Novog Bečeja). Dopalo mi se to imanje, a kako su imali potrebe za jednim činovnikom, odlučio sam se da početkom septembra 1945. godine pređem kod njih.

Ubrzo po dolasku postavljen sam za upravnika, koju je službu, do mog dolaska, obavljao jedan primitivan seljak iz Beodre.

Nisam nekorektan, ili neoprezan, kada sam upotrebio izraz primitivan. On je stvarno takav bio, a uz to i surov-grubijan i siledžija. Sa puškom je izlazio iz svog stana i od nje se nije nikada odvajao sve do povratka u stan. Sa radnicima je opštio sa puškom u ruci. Na imanju je bilo dvadesetak porodica Mađara-biroša, koje je ovaj, svojim ponašanjem, zaplašio da su se oni osećali skoro kao da su u nekom logoru.

Ja sam po prirodi miroljubiv, a posebno sam sažaljiv prema siromasima (mislim na materijalno siromaštvo) te je razumljivo što mi je ponašanje mog prethodnika smetalo. Sreća moja da on nije ostao više od desetak dana, jer u protivnom bih morao „pobeći“ sa „Aladara“.

Odmah po postavljenju za upravnika (direktora) na prvom sastanku sa birošima saopštio sam im da mi radimo jedan zajednički posao i da će moj odnos prema svakom pojedincu biti onakav kako se on odnosi prema svojim obavezama. Ja nemam veća prava od njih i sve ono što ću dozvoliti sebi to pravo pripada i njima. Ne želim da im pretim i da im zabranjujem da kradom beru grožđe iz vinograda (imanje je imalo 4 jutra vinograda), već ćemo svake subote dati svakoj porodici 5 kilograma besplatno, a toliko pripada i meni. Mleko, imali smo tridesetak krava, koje su žene biroša svako jutro muzle, svaka porodica će dobijati dnevno 1 litar besplatno.

Za sve je to bio jedan novi odnos i oni su me podržavali na svakom koraku.

Ispričaću jedan ovakav slučaj. Imali smo grupu Nemaca iz logora, koji su bili na imanju da beru kukuruz. Jednog dana kad su biroši došli sa oranja da ručaju, ja im saopštim da popodne ne idu na oranje, već da upregnu volove u kola i „prevuku“ obrani kukuruz, da ne bi zakisnuo jer se naoblačilo i očekivala se kiša. U jedan sat svi upregli svoje volove (kažem svoje u tom smislu što je svaki imao po četiri vola o kojima se brinuo i sa kojima je on radio, isto tako je svako imao svoj plug, svoja kola, kao i druga radila, jer se tako svako brinuo da mu sve bude ispravno), a Miša, zaboravio sam mu prezime, psuje i nikako da krene, jer mu je neko sklonio daske koje se stavljaju na kola da bi se što više natovarilo kukuruza. Ne može da ih pronađe, svi otišli sa svojim zapregama, a on, je jedan od vrednijih, ostao. Ljuti se i psuje, ja ga umirujem i kažem mu: - Polako naći ćeš. Sve se to dešava ispred njegovog stana, a na vratima stana stoje njegova tašta i supruga i posmatraju kako on viče. Znaju one da je on neobuzdiv, pa valjda strahuju da ne napravi nekakvu glupost.

U jednom momentu Miša (Mihalj) kaže neću da idem da vučem kukuruz, idem da orem (Sve je rečeno na mađarskom jeziku). To otkazivanje poslušnosti me je pogodilo i podviknem mu (takođe na mađarskom): - Ako ne upregneš volove u kola i ne odeš da voziš kukuruz, odmah da se pakuješ odavde! – On oćuta, ali pritrčaše njegova žena i tašta pa uglas na njega: - Svinjo, samo te gledamo, što čovek sa tobom lepše, a ti sve bezobrazniji! – Miša pokunjio glavu ode po volove nikad više sa njim, pa ni sa jednim drugim, nisam imao objašnjenja. To su oni verovatno prepričavali te je moj ugled ostao nepoljuljan.

Nedeljom uveče su mladići i devojke, deca naših biroša, priređivali igranku. Dovedu iz Beodre harmonikaša, kupe piće i u šupi igraju i piju, svaka igranka se završava tučom zbog devojaka.

Posle takve jedne igranke ja zabranim da se održavaju, kad ne znaju da budu pametni, nego treba da se poubijaju. To im je teško palo, ali na moju sreću ubrzo je došlo do završetka svih setvenih radova, obrali kukuruz i u svemu bili prvi u Kikindskoj upravi narodnih dobara. Dobijem odobrenje da priredim večeru kao slavlje zbog završenih poljoprivrednih radova za tu godinu.

Dovedem moje drugove, iz Novog Bečeja koji su svirali u orkestru Trgovačke omladine, a iz Mašinske stanice donesem agregat za struju i u upravnoj zgradi instaliramo električno svetlo i sa mojim prijateljem se dogovorim da montira razglasnu stanicu. Kuća je bila sva osvetljena, a zvučnik iznet na terasu, pa se muzika prolamala širom poljane.

Za večeru je zaklano jedno svinjče, ovca i desetak živine, iz podruma (imanja) uzeto je nekoliko litara komove rakije i pedesetak i više litara vina i na večeru su pozvani svi biroši sa svojim porodicama. Za njih je to bilo nešto nedoživljeno, da oni večeraju u dvorcu sa stolovima sa belim čaršavima i da slušaju muziku pored mikrofona i električnog osvetljenja. Ja sam se tu nalazio, ali nisam sedeo niti sam pio. Mnogi od biroša kad se napije traži da popije sa mnom čašu vina, jer je to za njega čast. Ja naravno uzmem punu čašu ali samo „gucnem“ i on dalje nastavlja da se veseli sa svojom porodicom.

Moram podvući, da ni jedna čaša, a da ne kažem tanjir, nije bila razbijena. Taj primitivan čovek je toliko cenio to što je za njega pripremljeno, a posebno njihove supruge, da ni jedan ni najmanji ispad nije učinjen. Kad je prošla ponoć i neki se napio više nego što bi smeo i zapreti opasnost da napravi kakav skandal, žena i komšija ga uhvate pod ruku i odvedu kući na spavanje. Tako se to završilo u najboljem redu. Nisam ni bio svestan kakav je to utisak na njih ostavilo. Kad je došla zima i sneg zavejao ne samo polja nego i kuće, kao retko koje zime, ja sam od mog oca doneo radio aparat na baterije da slušaju muziku. Stvorio sam takav odnos, da radnici stvarno dožive pravu socijalističku atmosferu tj. da oni nisu sluge, još manje zarobljenici koje treba puškom goniti na rad.

Prošlo je više od dvadeset godina kako sam otišao sa „Aladara“, nađem se jednom prilikom na Bisernom Ostrvu (1964. godine) kod podruma. Došao sam sa još jednim prijateljem iz Beograda u želji da između ostalog na Bisernom Ostrvu vidi i stari podrum. Ispred podruma jedna žena pere burad i kako me je videla, prepoznala me je i prosto uzviknu: - Jónapot kivánok Irnok Ur! (dobar dan gospodin činovnik – tako su me na „Aladaru“ zvali svi radnici). Nisam je prepoznao, a ona mi na mađarskom objasni da je kćerka Gephard Maćike, koji je u ono vreme bio na „Aladaru“ predradnik i imao je dve kćerke koje su imale 15-17 godina starosti. Sin mu je poginuo na Sremskom frontu. Jedino što sam zapamtio iz tog kratkog susreta su njene reči: - Sose lesz ajan bál mind a Aladaron volt! (Nikad više neće biti onakvog bala kakav je bio na „Aladaru“). Zar treba lepši susret nego kad ga on podseti na nešto tako lepo da je ostalo nezaboravno i posle dvadeset godina. Ona je posle dvadeset godina, sad već kao majka toliko stare dece, koliko je ona bila kad se taj bal održao, sećajući se doživela sve ono što je bal pružio.

U februaru 1946. godine napustio sam Aladar i vratio se u Mašinsku stanicu Novi Bečej.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je prvi direktor privatne Gimnazije u Novom Bečeju 1924. godine bio beogradski profesor Vladimir Zdelar? Njegov grob se nalazi na novobečejskom pravoslavnom groblju?