Život u okupaciji i prvoj godini slobode

Okupacijom Jugoslavije, od strane Nemaca, aprila 1941. godine, prešao sam iz Novog Bečeja da živim u Beogradu, plašeći se da me Nemci ne uhapse kao komunistu, iako ja to formalno nisam bio, ali sam onim hapšenjem, za vreme stare Jugoslavije, bio kao takav ’’na meti’’.

Nedelju dana pre napada Nemačke na Sovjetski savez (22.06.1941.godine), Nemci su u Novom Bečeju pohapsili sve moje drugove, a tražili su i mene. Kako me nisu našli uhapsili su mog brata i oca kao taoce, dok mene ne uhvate. Ja sam u to vreme živeo u Beogradu menjajući stanove i tako izbegao hapšenje.

Nekoliko puta sam se spremao da odem da se prijavim nemačkoj policiji, da bi mi oca i brata pustili iz zatvora. Postojao je, međutim,’’anđeo čuvar’’ koji me je uvek na vreme u tome sprečio. Tako sam odmah po saznanju da su mi otac i brat uhapšeni pošao u Novi Bečej, da se prijavim. Pri polasku na pristanište, jer je most na Dunavu bio porušen, te se samo brodom moglo ići od Beograda do Pančeva ( pristanište je bilo nešto niže, niz Dunav, od pančevačkog mosta), moja devojka Mirjana Čurin, koja me je pratila, mi je rekla: ’’Pa zar moraš baš danas, nedelja je i kako si dobio pismo da su tvoji uhapšeni, ostani pa ćeš sutra otići!’’ Nije me trebalo mnogo nagovarati da se vratim. Sutradan, u ponedeljak, odemo, ona i ja, na pristanište, a brod je bio u Pančevu. Čekajući brod sednemo u blizini, u jednom parkiću, gde je bilo pokošeno seno, ispod jednog plasta sena. Sedeći tako čujem da brod svira. Pomislio sam da je prispeo i krenem prema pristaništu. Kad ono brod je istovario putnike, primio nove, a svirao je u znak polaska i već je bio desetak metara od pristaništa dok sam ja stigao. Iskoristim ovu okolnost za zaključak da mi se ’’ne piše dobro’’ na tom putu, kad mi se, evo, po drugi put ne da da krenem.

Živeo sam nekoliko dana na miru, ali ne mogu da budem miran dok su mi otac i brat u zatvoru. Odlučim se, ipak, da krenem u Bečej da ispitam situaciju. Na brodu za Pančevo javim se supruzi Koste Radića, majora u penziji, koji je od 1933. godine živeo u Novom Bečeju i sa čijom decom sam bio drug. Kosta je do duboke starosti držao stenodaktilografsku školu u Beogradu. Kako me je videla’’navalila’’ da moram da idem kod njih u Pančevo i da kod njih prenoćim i tek sutradan da krenem u Bečej. Opirao sam se, ali ona plačući, kad je čula da mi je mati, pre 8 meseci, umrla,’’navaljuje’’ da po svaku cenu moram otići kod njih. Kad nisam mogao da se ’’odbranim ’’, ja joj šapnem da sam ilegalac i da me nemačka policija traži, a ona se uspaniči pa počne: ’’ Nemoj dete molim te, imam decu neću da nastradamo!’’ ja joj kažem: ’’ Ne bih ja to nikad prihvatio, da bilo kome nanesem nesreću!’’

U Pančevu uveče uhvatim voz za Veliki Bečkerek gde sam stigao oko 22 sata. Na stanici sam zatekao čika Vasu Mišića iz Novog Bečeja kako sedi na vrećama krompira koje nosi u Beograd. On čeka voz koji u 2 sata noću polazi za Beograd. Kako me je video, iznenadi se i ispriča mi ono što sam opisao u svojoj knjizi ’’ Plam zavičaja’’ na str. 31 i 32. Međutim, ne bih ga poslušao da se u međuvremenu nije desila Nemačka žandarska kontrola putnika u čekaonici. Dva nemačaka ’’feldžandarma’’ sa onim pločicama oko vrata na prsima i šmajserima ispred sebe počeše da legitimišu. Jedan je ostao na vratima, a drugi ide redom i pregleda legitimacije. Kad pogledam vidim da svi imaju nove legitimacije, koje se sastoje iz jednog grao kartona presavijenog kao dva lista, a ja imam staru, izdatu odmah po dolasku Nemaca, koje su oni zamenuli čim su se u Banatu pojavili ilegalci. Pomislio sam, sad sam im pao šaka, jer tu spasa nema. Moja legitimacija je samo dokaz da sam ilegalac. Brzo sam odlučio da pokušam trikom da podvalim Nemcu. Jednostavno sam otvorio svoju legitimaciju, koja je inače imala tvrde i crne korice, na delu gde mi je fotografija i tekst i tako je držao otvorenu-okrenutu prema Nemcu, koji mi se približavao s leđa, a ja, kobajagi nonšalantno, razgovaram sa čika Vasom negledajući Nemca. Kad čovek ima dana, trik je ’’upalio’’, Nemac nije uopšte uzimao moju legitimaciju u ruke, već samo baci pogled i jednostavno prođe pored mene i legitimiše čika Vasu i nastavi dalje svoj posao. Čim su oni otišli iz čekaonice, kažem čika Vasi idem ja sa vama za Beograd. Tako sam se ponovo vratio. Još jednom sam se spremao da se prijavim policiji u Novom Bečeju, jer je moj zet Bora Kovačev poslao svoga pomoćnika, a mog odličnog druga Stevu Jovčića, po mene da se prijavim. Neće da trpi, da mu moj otac i Svetolik prigovaraju, da me on i Nevenka nagovaraju da ostanem u Beogradu. Kad sam već bio spreman da pođem na brod, a Steva mi kaže:’’ Znaš, moram ti reći, da je Nevenka istrčala na železničku stanicu, da ne zna Bora, da ti poruči da ne dolaziš. Navela je slučaj dr Bore Farkića iz Melenaca, zbog koga su njegovi majka i sestra kao taoci u zatvoru, a on se nije prijavio, jer taocima neće biti ništa. Kad sam čuo tu Nevenkinu poruku odustao sam i ovog puta. To se desilo 27 ili 28. jula 1941. godine i ostao sam živ. Da sam tada otišao bio bih devedest prvi od prvih streljanih 31.jula 1941. godine na Bagljašu u Velikom Bečkereku. Ovako je bez mene streljano njih 90, koliko ih je u tom trenutku bilo u zatvoru. Trebalo je 100 za jednog Nemca.

Nije, međutim , prošlo mnogo vremena, a već negde 10.avgusta 1941.godine, došao je kod mene u Beograd Laza Lazić, berberin iz Novog Bečaja, sa pismom mog brata Svetolika. Neću iznositi sadržinu tog pisma, ali sam po prijemu istog doneo neopozivu odluku da se vratim u Novi Bečej i da se prijavim policiji, da bi mi otac i brat bili pušteni iz zatvora. Oni su, što sam već istakao, bili uhapšeni kao taoci, dok policija ne uhvati mene.

Svetolik me je u pismu uveravao da mi se neće ništa desiti, ako se dobrovoljno prijavim policiji, jer je nemačka vlast objavila Naredbu, kojom se sva lica koja se nalaze u ilegalnosti mogu bez posledica prijaviti vlastima i da će biti puštena na slobodu, ukoliko nisu okrvavili ruke o nemačku oružanu silu. Niko im to nije verovao, pa i ne znam da li je bilo odziva na tu njihovu naredbu. Verovatno se i ja na nju ne bih odazvao, da me Svetolik sadržinom svoga pisma nije podstakao da to učinim. Ja sam se rešio na to, bez obzira na posledice i po cenu života. On je u tom momentu, za mene bio manje vredan od želje da brata i oca puste iz zatvora.

Voleo sam svog brata i bilo bi mi strašno da, zbog mene, on eventualno izgubi svoj život. Spakovao sam se, odmah po prijemu njegovog pisma i prvim brodom krenuo iz Beograda za Pančevo.

Sećam se, voz je bio poluprazan. U velikom kupeu, vagona drugog razreda, bili smo samo ja i jedna starija žena (imala je oko pedeset godina, što je za mene, u ono doba, bila prilična starost) od Pančeva , pa skoro sve do Velikog Bečkereka ( današnjeg Zrenjanina). U toku putovanja ta žena je sela preko puta mene i otpočela razgovor. Zapitala me gde putujem, čiji sam, odakle sam? Kad sam joj rekao da sam Mečkić, ona se zgranula pa odgovori:“Je si li ti Boškov sin, onaj što te nemačka policija traži?!“. Odgovorio sam joj da sam ja taj. Ona me je zapitala:“ Pa gde ćeš?!“ Rekao sam da idem da se prijavim nemačkoj policiji, ne rekavši joj zašto. Počela je da plače i u očaju reče:“Pa oni će te streljati! Nemoj da ideš, već produži sa mnom do Kikinde, ja ću te sakriti. Ja držim trafiku na železničkoj stanici u Kikindi i tamo ću te skrivenog držati. Nemoj da misliš da sam neozbiljna, ja imam udatu kćerku i svoju decu, ali neću da pogineš!“ Isplaka se ona, ali ja ostao dosledan. Zaboravio sam reći, kad je čula da sam Mečkić, ona mi je rekla da je i ona iz Kumana i da je njen brat Đura Aćimov- Bakar, odličan prijatelj mog oca, te je valjda i to bio razlog što je bila spremna da se toliko žrtvuje za mene. Sve je to bilo uzaludno. Stigao sam u Novi Bečej, večernjim vozom i usput, sa stanice, svratio kod sestre Nevenke i zeta, pa je zet Bora zajedno sa mnom otišao u Sresko načelstvo, gde je nemački načelnik Lalije naredio jednom policajcu da me sprovede u opštinski zatvor, a zatim je izdao naređenje da me ujutru sprovedu u Veliki Bečkerek.

Zamislite kakva slučajnost, i to srećna. U okružnom načelstvu za Banat (Banat je tada bio pod posebnom nemačkom upravom neposredno vezan za Treći rajh) dežurni oficir u policiji je bio nemački poručnik, a moj drug iz gimnazijskih dana, Cink Paul, čiji je otac imao trgovinu u Novom Bečeju, a 1933.godine su otišli iz Novog Bečeja. Sa njim se sve do ovog susreta nikada nisam video punih osam godina. Kako me je video, a on iznenađen, tu pred policajcem koji me je sproveo iz Novog Bečeja i još jednim policajcem takođe iz Novog Bečeja, koji je doneo poštu, zapita me:“Pa šta ćeš ti ovde Lazo?!“ Ispričah mu da sam osumnjičen kao komunista. On dalje sa iznenađenjem kaže:“Kakve ti veze imaš sa komunizmom?!“ Ja mu kažem:“ Ti znaš da mene, sem fudbala, ništa drugo nije u životu interesovalo“, na šta on uzvrati:“ Pa znam!“ Na tu moju priču, ili bolje reći na taj naš razgovor, uskoči onaj policajac iz Novog Bečeja, koji je doneo poštu, rečima:“Nije istina, laže! Meni je njegov otac u zatvoru pričao, kako mu je on govorio da se mane komunizma i da gleda da nešto korisno radi, ali on nije hteo da posluša oca!“

Cink se ljutito okrenu prema tom policajcu i povišenim, moglo bi se reći čak grubim tonom, mu uzvrati:“ Ćut! Ko tebe šta pita?! Ta, valjda, ja Lazu Mečkića poznajem bolje nego što ga ti znaš!“ Ovaj zaneme, a Cink pozva jednog policajca iz svoje jedinice da me sprovede u zatvor, koji se nalazio u podrumu današnje zgrade Skupštine opštine Zrenjanin.

Prošlo je dva sata, kako sam u ćeliji, kad čujem neko kroz hodnik viče Mečkić. Odzovnem se, kad ono na vratima ćelije u kojoj sam zatvoren, sa još desetak zatvorenika komunista, stoji onaj policajac iz Bečeja što je rekao Cinku što mu je moj otac pričao – zaboravio sam mu prezime. Kaže on meni: „Ne boj se, neće ti biti ništa! Treba li nešto da ti kupim?“ Odgovorio sam mu da mi ne treba ništa. – On, obična ljudska beda. Učio je mesarski zanat sa mojim bratom u Velikom Bečkereku, pa je, kao tobože, bratovljev drug špijunirao moga oca, a ovaj naivan, smatrajući ga za našeg prijatelja, ispriča mu kako me je savetovao da se ostavim komunizma,što je ovaj u datom momentu želeo da iskoristi i da se proslavi kao veliki policajac, ali na nezgodnom mestu – pred Cinkom. Kad je video da je Cink moj veliki prijatelj, odmah je zažalio što je to učinio i pokušao je da, na neki način, sve to „zabašuri“ i da mi se nađe „pri ruci“ ukoliko imam kakvih želja, samo da bi se eventualno opravdao pred mojim ocem i bratom, sutra, kad ja budem izašao iz zatvora.

Bio sam u zatvoru petnaestak dana, a uz ostalo i na intervenciju Duška Markovića, poznatog Ljotićevca iz Novog Bečeja, saslušan sam i pušten na slobodu. Marković je intervenisao za mene jer je to tražio njegov partijski istomišljenik Bogdan Galetin, brat moje maćehe i Bore Kovačeva, moga zeta, koji je Markovićevoj ženi poklonio jedan komplet ženskog veša da bi rekla neku reč mužu u moju korist. Moram usput reći da je zet Bora vrednost tog poklona naplatio od mog oca – tačnu cenu po kojoj bi taj veš prodao u svojoj trgovini.

Po izlasku iz zatvora vratio sam se u Beograd, gde sam nastavio život u stanu moje devojke, Mirjane Čurin, studentkinje medicine rodom iz Žablja, u Stojana Protića 28. Osećao sam se bezbednim jer sam imao u džepu potvrdu da sam pušten iz zatvora u Velikom Bečkereku nevin – bez krivice.

Nije prošlo više od pet-šest dana, kad jedne noći dođoše agenti Specijalne policije da me hapse na osnovu poternice, koja je bila raspisana od strane Bečkerečke policije još odmah po hapšenju moga oca i brata, a koja je tek sada došla na red. Uzalud sam ja njima pokazivao potvrdu da sam otpušten iz Bečkerečke policije, oni su me držali 15 dana u ćeliji, na mansardi zgrade Specijalne policije na Topličinom vencu. Tu sam batinan i posle 15 dana sproveden do Pančeva, gde su me stavili u zatvor, da bi me odatle sproveli u Veliki Bečkerek.

Kako sam sproveden u pančevački zatvor legao sam onako mokar jer me je kiša pratila, a stariji ljudi – zatvorenici su me pokrili nekakvim starim šinjelima da se malo zagrejem. Ubrzo uđe u zatvor jedan policajac Nemac i počne da viče: „Gde je onaj što su ga sad sproveli?!“ – Ja ćutim pokriven, a svi ljudi koji su tu oko mene, kažu mi da se javim, jer će biti još gore ako ćutim, jer će me on pronaći. Javim se on priđe i zapita me zašto sam doveden? Odgovorim mu da sam za sprovod u Veliki Bečkerek, jer sam osumnjičen da sam komunista. On me pesnicom udari u lice i poviče: „Govori gde ti je centrala?!“ Ja rezigniran od batina u Specijalnoj policiji i sav prozebao od kiše (imao sam 56 kilograma) odgovorim mu da ja nemam nikakvu centralu i da on nema prava da me bije, jer sam u sprovodu. Tom prilikom obratim mu se još pogrešno, onako kako smo se, u ćeliji u Specijalnoj policiji, jedno drugome, zatvorenici, obraćali sa „druže“, ja i ovom prilikom mu se obratim: „Druže, vi nemate prava da me bijete...“ On prosto pobesneo: „Ja tvoj drug!“ Pa, počne da me bije pesnicama po licu, a nogama u stomak, dok se nije zamorio. Kako me je ostavio i izašao iz te ćelije ja sam legao, a ovi stariji ljudi, koji su zbog sitnijih krivičnih dela u zatvoru, prilaze da mi nameste da legnem. Legnem, ali se onaj gadov ponovo vrati i vikne: „Diž se! Jesi li se predomislio?“ – Ja budala pa zapeo da mu kažem: „Nemam ja šta da se predomišljam!“ On nastavi da me bije, pa kad se umorio završi rečima: „A čekaj, noćas ću te naučiti pameti!“ I izađe. Svi ovi starci saučestvuju u mojoj muci, a jedan od njih je iz Vranjeva, pa kad je čuo čiji sam on počne da kuka: „Jav, moj Mečkiću, pa noćas ću te i ja tući, a kako kad ti znam brata ali tako smo noćas tukli tri mladića komuniste i to svi od reda. Pa ako ja ne udarim jako, policajac onda udari mene!“ Nisam odgovarao na te žalopojke, jer sam se pomirio da imam da trpim, pa šta bude.

Na moju sreću uveče u 19 sati su me odveli na železničku stanicu i sa jednim stražarom Nemcem sam ukrcan u voz za Veliki Bečkerek.

Moram ispričati kako je i među Nemcima bilo velikih ljudi. Zamislite, taj policajac, Nemac, što me sprovodi, kako je voz izašao iz Pančeva, on skine svoj šinjel i da mi da ga obučem jer vidi da ja celo vreme drhtim od hladnoće jer mi je odelo mokro od kiše. Sedeo je on preko puta od mene progovorili smo par reči, jer se on dostojanstveno držao kao sprovodnik, jedino je želeo da mi kao čovek pomogne. Tako sam ja u njegovom šinjelu bio sve do Velikog Bečkereka. Pre nego što će voz ući u stanicu, on mi zatraži šinjel, obuče ga i tako me sprovede u Okružnu policiju, gde su me već sutradan pustili, jer su videli da se radi o zakasnelo izvršenoj njihovoj poternici.

Zaboravio sam da kažem, kad su mene uhapsili agenti Specijalne policije, uhapsili su i moju devojku i nju su držali u zatvoru sve dok nisu mene sproveli u Veliki Bečkerek.

Nije prošlo mnogo vremena ja sam tu devojku Miru doveo kod mog oca na salaš, jer sam imao nameru da se njome oženim. Živeli smo tu zajedno sve do 31. decembra 1941. godine, kada je moja maćeha našla dvovlasničku dozvolu preko Brančića, koji je imao salaš na Bisernom ostrvu. Dvovlasničkom dozvolom njegove svastike preveo je preko leda Tise i moju devojku Mirjanu Čurin do Bačkog Gradišta, odakle će ona vozom produžiti za Žabalj. Otišla je, jadna, da bi nakon osam dana bila streljana sa svojom porodicom (otac, mati, baka, sestra, brat i ona), 8. januara i bačena pod led u reku Tisu.

Zadržaću se na slučaju Mire Čurin. Moj otac me je nekoliko puta pitao, što ja držim tu devojku, iako sam mu rekao da ja hoću da se oženim njome, ali da ona mora da donese potvrdu i saglasnost svojih roditelja, jer po našim verskim propisima ne može da se venča bez odobrenja, lice koje nije napunilo 21 godinu. Ona je bila rođena 1922. godine tj. imala je 19 godina. Njemu je samo bilo teško da hrani još jedno lice, koje ništa ne privređuje. Kako je Tisa bila granica između Bačke koja je bila u sastavu Mađarske i Banata koji je bio pod Trećim rajhom, on i maćeha su na sve moguće načine tražili puta i načina da je prebace u Bačku, odnosno kod njenih roditelja, da je se tako „otarase“.

Doduše, mi smo (ona i ja) želeli da ona ode u Žabalj, da donese zimski kaput i zimsku garderobu, kao i da dobije saglasnost roditelja za venčanje. Dogovarali smo se da ostane kod roditelja 15-20 dana pa da se vrati.

Kad se Brančić, 31. decembra 1941. godine javio mojinm roditeljima da je doneo dozvolu svoje svastike i da bi u podne mogao da povede Miru u Bačku, njoj se nije išlo. Meni neprijatno, kako da to objasnim mome ocu, kažem joj: „Pa dobro idi, ali ne moraš da ostaneš duže od 4-5 dana, pa se vrati“, pretpostavljajući da joj je bilo žao što treba da se odvojimo. Kasnije sam shvatio da u čoveku postoji predosećanje, koje ako ne posluša, nastupi tragedija. Mnogo puta smo mi ta predosećanja poslušali, ali nismo bili ni svesni njihovog značaja, a ona su nas spasla nesreće. Tako je i sa njom bio slučaj. Predosećala je nesreću, a ja je na žalost oterao ili potpomogao njenu pogibiju. Ova predosećanja ću kasnije potkrepiti i slučajem moje supruge Zore, kako je ona predosećala svoju smrt, ali ni ona, ni ja, tome nismo pridavali nikakvu važnost, a predosećanja su ispoljena u više vidova. O njima razmišljamo tek posle tragedije.

Pomišljao sam kad sam saznao za smrt Mire Čurin, da ću se posle rata osvetiti sa najmanje 10 mađarskih života za njen jedan. Ali kad je taj momenat došao, da sam to mogao da učinim, ja nijednog Mađara nisam ni za kosu čupnuo ili za uvo potegao. Što bi zbog njene smrti ispaštali nevini pojedinci iz Novog Bečeja, kad oni nisu ničim doprineli da do njene smrti dođe.

Okupaciju sam, posle svega što mi se desilo u 1941. godini proveo u Novom Bečeju, kod oca na salašu. Jedno vreme sam proizvodio espadrile – platnenu obuću sa đonom od kanapa, pa kolomast i ne znam čime se sve nisam bavio, samo da bih imao džeparac, jer je otac u tome bio vrlo škrt – nije mogao da shvati koliko je svaki izlazak u kafanu skup, a ja ne želim da neko za mene plaća, mada sam bio slab konzument alkohola, najslabiji među mojim drugovima, ali to nije značilo da mogu biti i sa najmanjom participacijom u troškovima izlaska u kafanu te večeri.

Najveći deo dnevne aktivnosti posvećivao sam fudbalskom klubu Zvezda, čiji sam bio sekretar, a popodne do predveče sam na salašu čuvao krave, da bi uveče izašao u grad na korzo.

Društveni život u Novom Bečeju, za vreme okupacije, bio je posebno negovan i uspešan. Svi smo mi pripadali Sportskom klubu „Zvezda“, a on je pored fudbalske, imao plivačku sekciju, stoni tenis, šah i pozorišnu sekciju. Pored fudbalskih utakmica sa najboljim beogradskim fudbalskim klubovima (Jugoslavija, BSK, Vitez, Obilić, Jedinstvo i Reprezentacija Beograda), bila je izuzetna utakmica plivača Beograda i Novog Bečeja. To je bila utakmica prva u Jugoslaviji, a u Srbiji posebno, na kojoj je prisustvovalo oko 3000 gledalaca. O svemu tome tadašnji sportski list „Sport“ pisao je na nekoliko strana, kao o tom retkom događaju. Pored teksta na prvoj i srednjim stranicama bilo je i mnoštvo fotografija sa plivačke utakmice u Novom Bečeju. Bile su izuzetno posećene i stono-teniske utakmice između Zvezde i mađarskog kluba „Turul“ iz Novog Bečeja, od 300 do 500 gledalaca, koliko je saletna restorana „Vojvodina“ mogla da primi. Još posećenije su bile pozorišne predstave sekcije „Zvezda“. Plivalište sa kućicom „Zvezde“ bilo je izuzetan doživljaj od juna pa do oktobra. Kućica je služila kao neka vrsta garderobe, ali istovremeno i zaklon od letnje sunčane pripeke. Bila je na betonskim stubovima, ispod koje je bilo hladovine, a i u kućici je bilo dve sobe i hodnik celom dužinom, gde se moglo provoditi vreme u hladu. Svi mladi Srbi su bili članovi Zvezde, a istovremeno, svi su bili antifašisti.

Nisu samo mladi bili okupljeni oko „Zvezde“, već i deca. Tako je Bata Kiselički imao dvadesetak dečaka i devojčica u plivačkoj sekciji i sa njima svakodnevno trenirao. Isto tako sam ja formirao podmladak „Zvezde“ u fudbalu. Članovi podmlatka su bili učenici Građanske škole, njih dvadesetak. To je bio prvi sistematski rad sa dečacima u novobečejskom fudbalu. Deci, pre te 1943. godine, niko nije posvećivao pažnju, već smo se sami organizovali, 1932. godine u dva dečija fudbalska kluba „Zvezda“ i „Orao“, koji je kasnije promenio ime u „Banat“, o čemu sam pisao u knjizi „Devedeset godina fudbala u Novom Bečeju“. Sa tim dečacima sam svakodnevno radio jedan-dva sata dnevno, a nedeljom su igrali sa starijim dečacima iz redova novobečejskih šegrta u zanatstvu i trgovini, kao predigru glavnoj utakmici „Zvezde“. To su bili izuzetni dečaci, vredni, ali i talentovani za fudbal. Iako su bili fizički slabiji od tima šegrta, podmladak „Zvezde“ je uglavnom izlazio kao pobednik, zahvaljujući kolektivnoj igri i boljoj tehnici, dobrim delom, postignutoj sistematskim radom za vreme treninga.

Na plaži sam se zbližio sa Zorom Tucaković, koja je sa svojim ocem došla u Novi Bečej početkom 1943. godine, jer je njen otac prodao kuću svoje majke, Zorine bake, u Velikom Bečkereku i za taj novac kupio salaš u Vranjevačkom hataru nedaleko od Novog sela, u potezu Mala Kopov – Mali pesak od Đure Kovačeva. Salaš je imao valjda 17 jutara zemlje. Zemlja je posle rata oduzeta, po Zakonu o agrarnoj reformi, od svih onih koji se ne bave zemljoradnjom. Ostalo je oko tri jutra, koju je Zorin otac poklonio Zori, koje smo mi kasnije 1974. godine, prodali Poljoprivrednom kombinatu „Biserno ostrvo“ u Novom Bečeju.

Posle zabavljanja od 8-10 meseci oženio sam se sa Zorom Tucaković, 6. aprila 1944. godine, a venčali smo se 2. maja 1944. godine u Opštini. Kumovi su nam bili Bogdan Kovačev – Baja, sada profesor u penziji živi u Zrenjaninu i Milivoj Nešić, ekonomista – penzioner, sada iz Beograda.

Sve do oslobođenja, do oktobra 1944. godine, živeli smo kod mog oca na salašu. Posle oslobođenja smo prešli u stan Zorinog oca, koji se nalazio na glavnoj ulici u Novom Bečeju u kući odmah do današnje zgrade policije. U toj kući se 22. decembra 1944. godine rodio moj stariji sin Boško. Ljubiša se rodio 13. maja 1946. godine. Tada je Novi Bečej već imao porodilište u kome je među prvom decom rođen i moj sin Ljubiša. Boško ima dve ćerke, Zoranu rođenu 17. jula 1971. i Anu rođenu 9. septembra 1974. godine. Ljubiša ima dva sina: Ivana rođenog 8. jula 1982. godine i Marka rođenog 17. decembra 1983. godine.

Moja supruga Zora Tucaković rođena je 2. maja 1920. godine, a umrla je 5. marta 1976. godine, naprasno od infarkta, iako se nikad nije žalila na srčane tegobe.

Posle Zorine smrti živeo sam nešto više od 2 godine sam, a početkom jula 1978. godine oženio sam se Desankom – Desom Antić, penzionerkom iz Beograda rođenom 7. aprila 1924. godine. Nismo se venčali ali živimo u vanbračnoj zajednici. Desa ima svoj stan u Deligradskoj ulici br. 18, gde preko leta provodimo zajednički život, dok ostalo vreme živimo kod mene u stanu, u Novom Beogradu, Treći bulevar 122 na prvom spratu. Nismo se venčali jer to smatramo običnom formalnošću, a donekle i da time ne bi decu učinili još nesrećnijim. Desa ima iz prvog braka ćerku Nevenku rođenu 1949. godine, koja živi u Detroitu, SAD. Desina ćerka ima troje dece.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je naše mesto bilo jedno od ređih naseljenih mesta, u sadašnjoj Vojvodini, koje je već 1802. godine imalo svoju apoteku?