Život penzionera

Moja radna aktivnost se nije završila odlaskom u penziju. Nastavljam sa radom, možda sa istim intenzitetom, ali na sasvim drugim područjima stvaralaštva.

Prestao sam da se bavim privrednim problemima i ekonomijom. Podvukao sam crtu na tu vrstu delatnosti i nastavio sa slikarstvom, kome sam posvetio sve svoje radne sposobnosti.

Uz slikanje sam počeo da pišem svoja sećanja na Novi Bečej i Vranjevo iz perioda mog dečaštva i momaštva. Kasnije sam počeo da istražujem istorijska dokumenta i prikupljam podatke o prošlosti Novog Bečeja i Vranjeva. Do sada sam napisao 5 knjiga i to: dve knjige mojih sećanja, zatim Istoriju Novog Bečeja i Vranjeva, Istoriju fudbala u Novom Bečeju i Uloga Novobečejaca u razvoju srpskog pozorišta, sve u svemu preko 1.000 štampanih stranica.

Naslikap sam 6-700 slika u ulju i akvarelu. Na tim slikama su pejsaži, mrtva priroda, portreti, a preko stotinak su vedute (delovi) Novog Bečeja i Vranjeva. Od veduta sam šezdesetak komada poklonio Opštini Novi Bečej i dvema osnovnim školama u Novom Bečeju i Vranjevu.

Posle penzionisanja sam samo još jednom učestvovao u raspravi o privrednim problemima i to u vezi sa investicionim poduhvatima Opštine Novi Bečej. Sastanak o toj temi organizovao je Ing. Stevan Neatnica 1983. godine u prostorijama „Servo Mihalja“ u Beograda. Pored ing. Neatnice prisustvovali su ing. Žarko Vrbaški, profesor iz Novog Sada, ing. Miroslav Trbić iz Beograda i ekonomisti: Zoran Nikolin, Stojan Tašin i ja – svi iz Beograda, a svi smo poreklom iz Novog Bečeja.

Svi prisutni, a naročito mi iz Beograda, su se trudili da predlažu saradnju novobečejske industrije sa beogradskom, tražeći pri tome i rešenje za plasman oko 40. molijardi dinara koliko su iznosili investicioni fondovi Novog Bečeja. Ja sam prema svim tim predlozima bio prilično rezervisan i u svojoj diskusiji izneo:

Sreća je što Novi bečej ima skromne investicione fondove, jer bi bio veći problem u šta ih plasirati nego biti bez njih. Moj predlog je bio da svu orjentaciju zasnuju na unapređenju ratarstva – na navodnjavanju. Što se industrije tiče predlažem da se odmah prestane sa daljim troškovima oko izgradnje Fabrike za proizvodnju i preradu masnih kiselina. Prvo što Jugoslavija neće najmanje još za 10 godina imati sredstva za takvu fabriku, a posle 10. godina danas projektovana i započeta izgradnja će zastareti, jer se radi o vrlo propulzivnoj hemijskoj industriji. Pogotovo se na nju ne može računati, jer je njena proizvodnja zasnovana na uvoznim sirovinama-kokosu. Odmah direktora i osoblje te fabrike, kao osoblje investicione grupe, koji sada sede i nemaju šta da rade, zaposliti na drugim mestima u Novom Bečeju, a sve ostalo konzervirati ako se to isplati ili rasturiti i prodati u delovima. Izneo sam vrlo tmurnu perspektivu industrije i da u izboru programa najviše mora učiniti sam rukovodeći kadar odnose fabrike. Ako nije dorastao menjati ga i ne očekivati rešenja i predloge sa strane.

Sa mojom diskusijom prisutni nisu bili oduševljeni i ocenili su je kao pesimističkom, a posebno se samnom ne slažu Stojan Tašin i ing. Žarko Vrbaški. Na nesreću ne samo Novog Bečeja, već i Jugoslavije život je pokazao da sam bio u pravu i dosta realan, jer život je od tog vremena bio još crnji od moje prognoze.

Eto, to je moj radni vek i životni put koji sam prevalio. Prikazao sam ga uprošćeno i koliko sam umeo da budem kratak to sam nastojao. Želeo sam da mom pokolenju ostavim da vide kroz kakve sam sve peripetije prolazio i ono što je najvažnije da se na mom iskustvu pouče i da ne budu mnogo otvoreni i naivni.

 

U Beogradu 30. septembra 1991. godine.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je zdravstvena stanica i porodilište u Novom Bečeju 1948. godine brojalo osam zaposlenih; dva lekara, dve babice, dve čistačice i dva administrativna radnika?