Privredna Komora Jugoslavije

Vratio sam se iz Budimpešte sa položaja direktora Komercijalno tehničkog biroa 30. Juna1970. Godine. Javio sam se na dužnost u Komori 1. Jula 1970. Godine potpredsedniku Stojanu Milenkoviću za raspored na novo radno mesto. Upozorio sam ga da ja ne želim da dokazujem da sam Srbin i da sam vojvođanski kadar, jer „ključevi“ mene ne interesuju, već da po svojoj stručnosti dobijem odgovarajuće radno mesto.

Postavljen sam za sekretara Sekretarijata za saradnju sa SEV-om. Na tom poslu sam ostao do 1975. Godine, kada je taj sekretarijat pripojen Sekretarijatu za saradnju sa socijalističkim zemljama. Postao sam sekretar tog novoformiranog sekretarijata, na kom sam mestu ostao sve do odlaska u penziju.

Do spajanja Sekretarijata za saradnju sa SEV-om došlo je ubrzo po odlasku Rudi Kolaka kao predsednika i Stojana Milenkovića kao podpredsednika Privredne kokore Jugoslavije. Na njihovo mesto došli su Ilija Vakić za predsednika, Ratko Svilar za podpredsednika, Srbin iu Hrvatske kao hrvatski kadar, Boris Šuderl kao podpredsednik iz Slovenije, a za generalnog sekretara, došla je jedna još bleđa ličnost od svih ovih, Srbin Stevan Suša, kao predstavnik Srbije.

Svilar kao tobožnji poznavalac saradnje Jugoslavije sa SEV-om, jer je bio više puta na zasedanjima pojedinih sevovskih komisija i sekcija, predložio je da se ukine Sekretarijat za saradnju sa SEV-om, a da se pojedini sekretari komisija priključe odgovarajućim savetima Komore.

Uzalud smo dokazivali da je to pogrešno. Da se pripajanjem ostatka tog Sekretarijata Sekretarijatu za saradnju sa socijalističkim zemljama, gde se radi o bilateralnim odnosima sa pojedinim zemljama, gubi kontrola jedinstvenog nastupa u pojedinim  Komisijama u SEV-u.

Svilar je hteo pomalo da se i meni osveti, zbog jednog beznačajnog sukoba, kojom prilikom nisam dozvolio da me nazove svojim sekretarom. On je, kao direktor Fabrike „Đuro Đaković“ iz Slavonskog Broda bio u Komori predsednik Komisije za saradnju sa SEV-om, čiji sam ja bio sekretar. Znači, ja sam bio sekretar kKomisije, a ne Svilarov, na to sam mu jednom prilikom skrenuo pažnju, a to je malog i sitnog čoveka jako zabolelo i nikad mi to nije oprostio. Sad, kako je došao za podpredsednika Komore, našao je priliku da mi se osveti.

Naravno da to za meni nije bila nikakva teškoća, jer sam izabran za sekretara tog novog sekretarijata, a taj posao sam poznavao i sa lakoćom obavljao.

Prva analiza koju je taj novi Sekretarijat pripremio za Upravni odbor Komore uglavnom sam ja uradio, što mi je obezbedilo potreban autoritet kod svih sekretara sekcija, koji su inače u Komori bili službenici višeg ranga i „mele velmože“. Nisam imao nikakvih sukoba sa njima. Oni su svoj posao obavljali kao što su to činili i ranije. Napuštali su radno mesto kad god im je to bilo po volji, baš kao što su činili i pre mog dolaska.

Nisam hteo ništa posebno da menjam u tom pogledu, već sam samo zahtevao da poslovi budu na vreme obavljeni, a da je sada stvaram od njih drube ljude, a svaki je imao dvadeset i više godina radnog staža, bio bi sizifovski posao. Te navike je moguće menjati, ali sa velikim naporom i pod uslovom da se sve u Komori menja što se tiče rada, a ovako nije mi padalo na pamet. Posebno što sam računao da ću za godinu dve u penziju i neću ni sebi, a ni drugima da zagorčavam život.

Takav moj odnos bio je potpuno prihvaćen, a s obzirom da sam pred njima i „položio“ stručni ispit u vezi sa izradom analiza i istupa protiv predstavnika Sekretarijata Ministarstva SFRJ za spoljnu trgovinu na pojedinim sekcijama, gde su ovi svu krivicu za neuspehe svaljivali na Komoru. Samo sam jednom istupio protiv takvog ponašanja, nekog Karadžića iz Sekretarijata za spoljnu trgovinu, i više nisam imao potrebe, jer su se drugi predstavnici tog Sekretarijata, kad sam ja prisutan nekom sastanku, uzdržavali od napada na Komoru.

Moram, kao svoj poslednji istup protiv odnosa ljudi iz državne uprave, naročito rukovodećih koji su po ključu došli iz pojedinih republika slučaj Filipa Bobića, Srbina poreklom iz Hrvatske. Oni su se nalazili na položajima ministara ili pomoćnika ministara u Saveznom izvršnom veću, ali je za njih bilo osnovno da se u svako poduhvatu obezbedi interes republike iz koje su došli, a o Jugoslaviji brinuli su, po neki savestan načelnik ili službenik, koliko je mogao da to čini od nadređenog mu predstavnika republike.

Učestvovao sam na Drugom zasedanju Mešovitog komiteta za robnu razmenu sa Narodnom republikom Kinom u Pekingu od 30. Maja do 5. Juna 1977. Godine, kao član Jugoslovenske delegacije. Predsednik našeg dela Komiteta (naše delegacije) bio je Filip Babić, Srbin rođen u Hrvatskoj i na tom položaju se nalazio kao hrvatski kadar po ključu.

To sam smatrao za potrebno da naglasim, jer im je služio odanije nego svaki Hrvat. Nije bezrazložna ona Njegoševa misao: „Poturica gori od Turčina“. Filip, ili Pija kako su ga iz milja zvali, bio je uz svu tu svoju odanost izuzetno površan čovek. Dugo je radio u Ministrarstvu inostranih poslova gde se ništa nije radilo, pa nije imao navike ni kad se našao na radnom mestu gde se nešto ipak mora raditi.

Pošli smo na to zasedanje bez ikakvih priprema. Kako nisamnavikao da budem slepi pratilac i gluvi učesnik u radu bilo kojeg tela ili organa u zemlji, a posebno to nisam mogao da zamislim kada idemo na tako dalek put.

Napisao sam jednu kraću studiju, koju sam nazvao „Informacija o mogućnostima razvoja ekonomska saradnje sa NR Kinom“. Ta informacija je umnožena na stotinak primeraka i dostavljena odgovarajućem skupštinskom odboru Saveza skupštine, Saveznom izvršnom veću, Republičkim komorama i svim članovima našeg dela Komiteta za ekonomsku saradnju sa Kinom i svim članovima delegacije koja putuje na Drugo zasedanje Komiteta.

Prisustvovao sam, pre polaska u Kinu, zasedanju odbora za spoljnu trgovinu Saveza skupštine, kome su prisustvovali i svi članovi naše delegacije. Predsednik delegacije Filip Babić upoznao je Odbor o našoj ekonomskoj saradnji sa Kinom i između ostalog rekao, da mi nemamo tu mnogo šta da očekujemo. Naša saradnja je mala i takva će biti i dalje.

Na takav pesimistički stav su mu se suprotstavili članovi Odbora Savezne skupštine koji su pročitali moju informaciju u kojoj sam ja nagovestio da postoje uslovi da se naša saradnja sa Kinom proširi i na ekonomskom planu. Peko Dapčević, kao član Odbora je čak zamerio Filipu Babiću, da njegove reči odudaraju od ove informacije koju su oni dobili i da je on sklon da prihvati ono što u informaciji stoji. Na žalost – Babić, zbog svoje površnosti, nije ni tu informaciju pogledao, a ne da je prodiskutovao njen sadržaj sa celom delegacijom, pa ako je ona nerealna da se ukaže na te nerealne momente.

To međutim nije i najizraženiji primer njegove površnosti i neznanja. Stigli smo u Peking i prilikom prvog dana na plenarnoj sednici su govorili samo predsednici delegacija. Naš predsednik Babić pored opštih fraza želeo je da bude i nešto određeniji, pa kineskoj strani ponudi desetak miliona dolara manipulativnog kredita. Kad je to izgovorio ja sam se postideo, jer je naš međusobni odnos razmene zasnovan na gotovinskom plađanju, a ne na bazi kliringa kada se i ustanovljava manipulativni kredit, do kog iznosa se jedna strana može naći u minusu, a da druga ne traži obračun potraživanja. On ni to ne zna, a radi kao pomoćnik saveznog Sekretara za spoljnu trgovinu.

Mi smo svoje robne liste našeg željenog uvoza iz Kine i listu ponuđenih roba za izvoz u Kinu dostavili kineskoj strani još marta, a Kinezi su nama svoje robne liste uručili posle plenarnog zasedanja mešovitog komiteta, a već po podne u 15 časova trebalo je da otpočnu konkretni razgovori.

Predsednik kineskog dela na plenarnom sastanku izneo je između ostalog i kritiku na naš odnos oko isporuke bakra i kupovine pirinča, kao i da je deficit razmene bio na njihovu štetu od oko 10 miliona dolara.

Moj predsednik delegacije Babić obrazložio je zašto nismo kupili njihov pirinač, jer je imao veći sadržaj pesticida od dozvoljenog, ali nije koristio podatke iz moje informacije u kojoj je istaknuto da je deficit na našu štetu od 1,5 miliona dolara, a ne kako tvrdi kineski Predsednik delegacije. Uz to mogao je reći da nam je neshvatljivo kinesko insistiranje za izbalansiranu razmenu, kada su u prošloj godini imali deficit sa Japanom, na svoju štetu, u iznosu od 1,5 milijardi dolara, a sa SAD, i Nemačkom 0d 300-400 miliona dolara.

On je bio zadovoljan što su Kinezi nagovestili da će i u narednoj godini kupiti brodove i brodske motore koji se proizvode u Hrvatskoj i bio je spreman da im učini sve druge ustupke koje bi eventualno zahtevali, te je otuda i njegova neznalačka ponuda manipulacionog kredita.

Po završetku plenarne sednice slučajno sam zapitao Babića, ko će voditi pregovore a on je odgovorio: - Pa, ti, a ko bi drugi?! – Iznenađen tim odgovorom, a kako je to potvrdio i predstavnik Sekretarijata za inostrane poslove, inače član naše delegacije, nije mi preostalo drugo već da se primim tog posla, ali sa negodovanjem. Da su mi to saopštili ranije ja bi se bolje pripremio, a ne ovako iznenada, sa onim što sam morao da znam kao član delegacije.

Plenarni sastanak se završio u 12 sati, kada smo dobili i kineske robne liste, a kao što sam već izneo pregovori treba da počnu po podne u 15 časova. Nije mi preostalo drugo, već da sa kineskim i našim robnim listama odem u Predstavničtvo Komore u Pekingu i da tamo usamljen pokušam da uporedim liste i pripremim primedbe i predloge, dok su ostali članovi delegacije na ručku.

Stigao sam u 14.30 u hotel, gde sam sa članovima naše delegacije, izuzimajući predsednika Babića i predstavnika Sekretarijata za inostrane poslove, koji se postavio kao nekakav politički komesar koji ništa ne zna, ali je tu da obezbedi političke „interese“ Jugoslavije. Sastanku  su pored članova delegacije prisustvovali i  direktori nekolicine naših preduzećakoji su došli sa delegacijom kao nekakvi eksperti, a ustvari da „uguraju“ u liste proizvode koje izvoze ili uvoze preduzeća čiji su oni direktori.

Upoznao sam ih sa sadržajem kineskih robnih lista sa napomenom da su one kao takve za nas neprihvatljive, a posebno lista kineskog uvoza te da ću ja odbiti da danas uopšte razgovaramo o sadržini te liste. Zahtevaću da kineska strana predloži novu listu. Takođe sam im naglasio da ne upadamo jedan drugom u reč i da se ne zalećemo u ponudama i obećanjima i da jedan drugom konkurišu tu pred kineskom stranom, Svako ko želi da uzme reč, mora je tražiti od mene, jer u protivnom ću se svakoj samovolji najenergičnije suprotstaviti.

Otišli smo na pregovore, koji su počeli tačno u predviđeno vreme. Odmah pošto je šef kineske pregovaračke strane otvorio sastanak zamolio sam za reč i rekao:

- Žao mi je što moram da konstatujem da postupak kineske strane u ovim pregovorima nije u skladu sa nivoom naših uzajamnih političkih odnosa. Ne odgovara našim političkim odnosima okolnost da smo mi poslednja zemlja sa kojom Kina sklapa trgovinski sporazum u junu za godinu čija je polovina već istekla; da smo mi insistirali preko kineske ambasade u Beogradu  da se sastanak naših delegacija održi još na početku godine, ali –na žalost- odgovor je bio da pričekamo odgovor iz Pekinga; da smo mi naše robne liste dostavili još u martu, a kineska strana nam svoje liste uručuje na plenarnom sastanku i da po istim već nakon 2-3 sata treba da vodimo pregovore. Takav postupak je neprihvatljiv i da zbog toga predlažem da pregovore odložimo za sutra u 9 časova, a da za to vreme kineska strana revidira svoj stav u vezi sa kupovinama iz Jugoslavije i predloži drugu listu njihovog uvoza. Ili, ako hoće da ipak razgovaramo o njihovom izvozu u Jugoslaviju mi to možemo prihvatiti, s tim da o uvozu Kine iz Jugoslavije raspravljamo sutra pošto se kineska strana konsultuje sa svojim nadležnim da predlože novu listu uvoza.

- Šef kineske delegacije je pokušao da se brani, ali sam ja ostao dosledan svom predlogu i zamolio ih da shvate da mi nemamo o čemu da pregovaramo na osnovu predložene liste kineskog uvoza. Prihvaćeno je da to popodne razmotrimo naše robne liste i kinesku listu uvoza, što je obavljeno do 20 časova.

Za vreme večere, kada smo bili svi članovi naše delegacije i predstavnici (direktori) naših preduzeća na okupu upoznao sam Filipa Babića kako su tekli raugovori, kao i da sam odbio da razmatramo listu kineskog uvoza iz Jugoslavije. On je sav uzbuđen, jer se uplašio da će izostati kineski uvoz brodova i brodskih motora, rekao:

- Ko je tebe ovlastio da ti prekidaš razgovore i da ti odlučuješ da li će se pojedina lista razmatrati ili ne?!

- Uzvratio sam mu rečima: - Za tebe je jedino važno da su u robnoj listi brodovi i brodski motori iz Hrvatske, a sve drugo je sporedno ili čak uopšte i ne mora biti predmet razmene! Ti si toliko površan i neznalica da se nisi uopšte pripremio da budeš predsednik naše delegacije! Crveneo sam kad si „izvalio“ onu glupost da ustanovimo iznose manipulativnih kredita! Ja sam ovde od tvoje strane ovlašćen da budem rukovodilac naše strane u pregovorima i postupio sam onako kako mi je savet nalagala. Na prvom mestu kao Jugosloven.

- Ništa to Babića nije pogodilo, već je zaćutao i kao da se ništa nije desilo bez obzira što je moje reči upućene njemu čulo svo naše društvo koje je sa delegacijom došlo iz Jugoslavije. Nastavio je da večera i da priča sa onima koji su mu bili bliži, pa i sa mnom, kao da ga nisam uvredio. I to valjda spada u diplomatski manir!

O svemu ovome sam izvestio rukovodstvo Privredne komore Jugoslavije i Savezno izvršno veće svojim pismenim izveštajem od 17. Juna 1977. godine. Ukoliko nekog od mojih potomaka to detaljnije interesuje mogu pročitati u kopiji tog izveštaja koji se nalazi u mojoj ukoričenoj knjizi „Neki radovi sa područja privrede“ kao poslednji prilog. U pomenutoj knjizi se nalazi i moja informacija o mogućnostima razvoja ekonomske saradnje sa NR Kinom.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je 1872. godine, car Franja Josif sa svojim parobrodom pristao u novobečejsku luku, te nastavio svoj put karucama za Beodru?