Ponovo u Beogradu

Udruženje stakla i keramike Jugoslavije od 15.VII 1958-01.IX 1959. godine

Kad sam se već pomirio da nemam šanse da pređem u Beograd, tj. Da dobijem stan u beogradu, jer službu nije bilo teško dobiti, meni se sreća iznenadno javila. Podpredsednik Savezne industriske komore Ing. Vlada Vujović, koji me je znao još iz Ministarstva industrije, nazvao me je preko telefona i ponudio mi da budem sekretar Udruženja stakla i keramike. Oni spajaju bivša odvojena udruženja Industrije stakla Jugoslavije i udruženje keramičke industrije Jugoslavije, pa ne bi hteli da ni jedan od ranijih sekretara ta dva udruženja bude sekretar, novog spojenog Udruženja.

Prvo što sam ga zapitao jer daju stan. On mi je odgovorio da to treba da vidim sa budućim udruženjem, jer oni imaju svoja sredstva, nezavisno od Komore. Kako mi je to rekao ja sam odbio. On me počeo ubeđivati da ću kao sekretar Udruženja imati znatno veću platu nego u Industriji stakla Pančevo, ali ja o tome nisam hteo da razgovaram. Ponudio sam mu da umesto mene uzmu Manojla Dupora tadašnjeg generalnog direktora Industrije stakla Pančevo, koji inače stanuje u Beogradu, a po kvalitetima je ravan meni. On je to prihvatio i Dupor je išao kod njega na razgovor.

Dogovoreno je, kako mi je Dupor pričao da će ga Komora predložiti za sekretara novog Udruženja na osnivačkoj skupštini industrije stakla i keramike koja se u maju 1958. Godine održava u Rogaškoj Slatini. Ispred Pančevačke fabrike stakla na skupštini je bio Ing. Mirjan Grujić, koji je u to vreme bio pomoćnik generalnog direktora pančevačke staklare.

Zamislite vi tu drskost od Dupora. Ja mu ispričao da sam odbio da se prihvatim uloge sekretara udruženja i zna da sam ga ja preporučio Podpredsedniku komore, a on posle razgovora sa njim, u Komori, dođe kod mene da me nagovara da se primim da budem savetnik u budućem Udruženju, gde on treba da bude sekretar. Pošaljem ga u majčinu rečima: - Pa je si li ti lud! Ja sam odbio da budem sekretar, jer nemaju stan za mene, a ti mi sad nudiš da budem tvoj službenik! Zašto? Da li misliš da ja želim da budem tvoj službenik pa makar imao i manju platu! – No, neću da sa ovim odugovlačim priču već ću preći na moj prelazak u novoformirano Udruženje industrije stakla i keramike.

Na osnivačkoj skupštini u Rogaškoj slatini nisu se složili staklari sa keramičarima, koji su zahtevali da njihov dotadašnji sekretar udruženje postane sekretar zajedničkog udruženja. Staklari su to odbili i nastala je mučna situacija, pa je Predsednik Industriske komore Todor Vujasinović, koji je prisustvovao ovoj skupštini, predložio Lazu Mečkića iz Industrije stakla Pančevo. Taj, njegov predlog podržao je i Predsednik Sindikata radnika hemijske industrije Jugoslavije Miloš Kajganić, te prisutni delegati nisu imali hrabrosti da se suprotstave takvom predlogu. Tako sam ja jednoglasno izabran za Sekretara Udruženja stakla i keramike Jugoslavije.

Kad se predstavnik Industrije stakla ing. Grujić vratio sa te Skupštine i čestitao mi izbor za Sekretara, bio sam ne malo iznenađen. Dupor, kad je to čuo bio je toliko nezadovoljan, da je jedva progovorio par reči samnom.

Podneo sam otkaz u Industriji stakla Pančevo i 15.VII 1958. Godine stupio sam na dužnost Sekretara Udruženja industrije stakla i keramike Jugoslavije.

Nisam bio oduševljen sa novom službom iako sam ja formirao Udruženje, mislim na administrativni aparat. Imao sam dobre saradnike, ali nismo imali rešeno pitanje kancelarija. Moram priznati, da ni sam nisam znao da se postavim, da tražim finansiska sredstva za uplatu za kancelarije u budućoj zgradi Industriske komore na terazijama koja je u to vreme bila u izgradnji i to u završnoj fazi, a još manje sam imao smelosti da postavim zahtev za izdavalje fin. Sredstava za kupovinu moga stana. Bio sam kukavica i pri određivanju svoje plate. Koliko god da sam tražio to bi se prihvatilo, jer je trebalo da budem izjednačen sa sekretarima drugih saveznih udruženja industrije. Ja to nisam znao, za mene je sve to bilo neskromno i naravno nisam imao nikakve šanse da rešim stambeni problem, a to je, pored rada, bilo onovno životno pitanje, jer se tad od Beograda do Pančeva, pri jednosmernom mostu preko Dunava, putovalo i po 3 sata. Krenemo u 14 sati iz Beograda, a stignemo u Pančevo u 17 sati.

Ubrzo sam odlučio da napustim ovo Udruženje. Obratio sam se Nikoli Džuveroviću, koji je u međuvremenu došao za Predsednika Industrijske komore, na mesto Todora vujasinovića, sa željom da napustim Udruženje. Razlog je što ne mogu da rešim stambeno pitanje i da ću da idem u Skoplje. Rekao mi je da ostanem još par meseci, a da zatim pređem ne službu u Komoru, gde će mi rešiti stambeni problem.

Pošto sam želeo da napustim udruženje, Komora je došla na ideju da sprovede dalju fuziju manjih udruženja. Tako se spojilo tri udruženja: Udruženje industrije vatrostalnih materijala, Udruženje nemetala i Udruženje industrije stakla i keramike u jedno udruženje. Osnivačka skupština održana je u Opatiji u kojoj je za sekretara izabran Ing, Moca Sumbulović, dotadašnji generalni direktor Magnohroma iz Kraljeva. Jevrejin, ali od onih retkih, nesposobnih Jevreja. Nije znao ništa, ali je umeo da prihvata sve želje direktora većih fabrika, članica udruženja, i da stvori sebi uslove za bezbrižan život sa visokom platom.

Nemojte misliti, dragi moji, da sam u ovom slučaju sujetan prema Moci Sombuloviću. Njega je u Industrijskoj komori držao Ing. Vlada Vujović, cenio ga je kao sposobnog čoveka, ne znam zbog čega, ali čim je došlo do stvaranja zajedničke komore – Savezne privredne komore, u njoj za Mocu Sombulovića nije bilo mesta.

On je međutim po jevrejskoj liniji, s obzirom da je bio stavljen na raspolaganje, praktično ostao bez posla, preko Tehničke međunarodne pomoći, koja je bila u rukama Jevreja otišao u Peru kao ekspert ujedinjenih nacija za tehničku pomoć.

Koliko sam ja bio naivan i nedorastao da se uklopim u nove tokove nešeg privrednog razvoja, ilustrovaću kroz tri primera.

Udruženja su služila generalnim direktorima naših industrijskih preduzeća, a naročito većih fabrika, da ih pozivaju na sastanke u našim najekskluzivnijim letovalištima, jer tako nalaze opravdanje za svoj dolazak o trošku fabrika, bez posebnog obrazlaganja svojim radničkim savetima zašto su putovali. Udruženja su organizovala i zajednička putovanja u inostranstvo i druge pogodnosti su činila generalnim direktorima i tako obezbeđivali visoke doprinose od preduzeća, jer su direktori u te svrhe rado izdvajali sredstva s obzirom da će se i sami o njih okoristiti. To ja nisam shvatao, već sam kao savestan čovek postupao suprotno.

Nisam nikad organizovao ni jedan zajednički ručak, večeru i slične bankete. Nisam, sem redovnog sastanka upravnog odbora, zakazivao druge sastanke koji bi trajali dva do tri dana u letovališnim centrima.

Ja sam čak odbio da isplatim dnevnicu Generalnom direktoru Fabrike porcelana iz Titovog Velesa za tri dana, jer je sednica upravnog odbora udruženja trajala jedan dan, zajedno sa putom to je moglo da iznosi najviše dnevnica ipo. Posebno što sam znao da je on čak naplatio putne troškove i dnevnice od svog preduzeća. Ja sam na ovo upozorio njegovo preduzeće i time sebe izložio podsmehu ostalih direktora koji su u tome videli da ću sutra tako nešto i njima prirediti, a to je donkihotovski postupak.

Odbio sam da sprovodim odluku Upravnog odbora da priznam sva putovanja predstavnika preduzeća u inostranstvo nezavisno da li su pre polaska dobili saglasnost Udruženja. Postojao je jedan savezni propis prema kome se, u to vreme, za svako službeno putovanje u inostranstvo morala pribaviti saglasnost Udruženja. Upravni odbor je to ignorisao i naložio mi da svaki zahtev odobrim nezavisno od svog mišljenja o opravdanosti, kao i da dam pismenu saglasnost i po već završenom putovanju bez obzira što pre puta Udruženje nije pitano. Ja sam to odbio, ali sam samim tim sebe diskvalifikovao kao pogodnog čoveka da se nalazim na tom mestu.

Sreća moja da nisam čekao da oni, mislim na takve generalne direktore, sude o meni kao Sekretaru Udruženja.

Posebno je za mene bilo razočarenje kad se vršila podela deviza za potrebe pojedinih grana i grupacija Industrije. Predsednik Udruženja industrije stakla i keramike Marko Mrkoci, prvoborac i nosilac ordena narodnog heroja, zahtevao je od mene da dupliram zahteve preduzeća, a oni su već u samom preduzeću „naduvani“ i da tako izvučemo što više sredstava. Sve je to mene prosto nagnalo da pobegnem iz tog društva, ali je ono tako ostalo i još se vremenom više „kvarilo“ te nije nikakvo čudo što je privreda bila neefikasna i što je dovedena do prosjačkog štapa.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Da li ste znali...

da je novobečejsko pristanište je 1929. godine i po prometu putnika bilo u samom vrhu. Kroz pristanište u Starom Bečeju (Bečeju) prošlo je 28.931 lice, u Novom Bečeju 28.380, u Titelu 11.096 i Senti 2.194 lica.